Novopazarac ruši predrasude – Ljudi se čude mojoj profesiji

Kada ode na posao, kod kuće ostane njegovo troje dece. Na poslu ga dočeka još 10 puta više mališana. On je Nermin Goruždić, vaspitač u vrtiću i rušilac predrasude da je taj posao samo za žene.

Potražili smo ga u Predškolskoj ustanovi “Mladost” u Novom Pazaru da bismo pitali da li se roditelji i posle 14 godina, koliko već tamo radi, začude kada se umesto sa vaspitačicom sretnu sa vaspitačem njihovog deteta.

Kaže, “sve ređe”, ali da još uvek ponekad to primeti. Uz smešak objašnjava da mu je davno postalo jasno koliko sporo se menjaju uvrežena mišljenja i da će dugo biti onih kojima nije jasno odakle on u toj profesiji.

“Poziv vaspitača je mukotrpan i težak, ali je lep posao. Međutim, prilično smo zanemareni i marginalizovani u društvu, a to ne zaslužujemo, jer obavljamo prilično važan i odgovoran posao. Mi smo temelj obrazovanja i vaspitanja dece za njihovo dalje školovanje i napredak“, priča Nermin za radio Sto plus.

Zahvaljujući predanom radu, posvećenosti, pozitivnom duhu i dobrom pristupu, mališani ga sa oduševljenjem prihvataju.

Svojevremeno je težio učiteljskom pozivu, ali kako nije mogao da nađe posao sa diplomom Više učiteljske, odlučio je da upiše i Višu vaspitačku, gde je bilo posla. Radio je, nastavio školovanje i dogurao do diplome mastera u svojoj struci.

Godinama je bio jedini vaspitač u ovom delu Srbije, ali je pre nešto više od godinu dana dobio još jednog kolegu u Novom Pazaru. “Novajlija” je bio sprečen da nam se pridruži.

Na naše pitanje da li je veći autoritet kod dece u odnosu na koleginice, skromno kaže da mališani podjednako slušaju sve njih.

“Svi radimo po istom planu i programu, imamo isti odnos prema deci i roditeljima, tako da nema velike razlike u tome da li ovaj posao u pripremno predškolskom programu obavljaju muškarci ili žene. Profesionalno obavljamo posao, deca su nam na prvom mestu, njihova bezbednost, obrazovanje i vaspitanje. Ipak, posao oko dece ranijeg uzrasta, od tri do šest godina, bolje obavljaju moje koleginice, jer je tu 70 odsto nega, a 30 odsto obrazovni rad“, kaže Nermin.

On tokom školske godine vodi grupu predškolaca u selu Kominje, dok je preko leta raspoređen u nekom od gradskih objekata matične Predškolske ustanove.

“Primećujem razliku između dece na seoskom i gradskom području. Čini mi se da su deca koja pohađaju pripremno- vaspitni program na selu malo poslušnija i povučenija… Deca sa kojom ovde radim često su u vrtiću od jaslica, pa su u predškolskom već odomaćena, samostalnija, prosto drugačija”, dodaje Nermin.

Zbog migracija i sve manjeg broja mladih bračnih parova na selu ove godine možda i neće imati dovoljno dece za formiranje grupe u Kominju, iako ih je ranije uvek bilo bar po osam, devet.

Tridesetak minuta, koje su koleginice “pokrile” da bismo mogli bolje da upoznamo “retku pticu” prošlo je kao tren, pa smo od Nermina uspeli da čujemo još samo poruku mladima, naročito muškarcima, da ne beže od ovog posla “veoma bliskom” učiteljskom pozivu.

Odlazimo, a Nermin u učionici nastavlja sa mališanima igru sa loptom koju smo im ranije prekinuli.

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
Subscribe
Obavijesti o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex
()
x

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker