JASMIN PRAVI ČUVENE PAZARSKE MANTIJE: I Vučić ih neretko naručuje. I uvek uredno plati preko računa i UVEK BAKŠIŠ OSTAVI

Ko dođe u Novi Pazar, a ne proba mantije, taj ovde nije ni bio. Pazarski gurmanluk, koji upisasmo i na Uneskovu listu, kod Jasmina je najpoznatiji. Slastan, sa sve onim duhom Stare čaršije koji te vodi u neki drugi svet…

Ćeramide, kućice, izlozi, “turske” haljine, zlatare, džamije, kafedžije… I uličica, večito zakrčena. Pod petunijama, s vrata Jasmin Dervišnurović (35) viče preko ulice:

– Za pola sata, pečemo dve tepsije. A krompiruša otišla, sad stavljamo tepsiju.

Ovde je uvek gužva. Rano ujutru, u podne, uveče… Jasminove mantije i pite svi traže. I u Pazaru, al i mnogo, mnogo dalje…. Sve do Andrićevog venca.

Unutra jedva da možeš da se okreneš. Tri stola, orijentalni stil, toplina neka. Al’ i vrućina.

– A, de Elvina, zatvori ta zadnja vrat, ubi promaja – u trku viče Jasmin.

Tu je i babo mu – Ćuro, ili ti Sulejman Dervišnurović, ovdašnja bokserska legenda. Tu su i pehari, uramljene slike… Od baba je Jasmin i zanat ispekao jerbo Ćuro svojevremeno radiše u državnoj firmi gde se mesilo i peklo.

– A, mani tu masku. Vidiš da ti neće pomoći. Možeš se zaključati i u sobu, korona te neće mimoići – priča Jasmin ovim beogradskim gostima.

Ne “zaklapa”, ali i ne staje. Od jutra do večeri. I sve žive zna, i svi živi ga znaju. I sve je ovde pod konac, iako ti se čini da više ne zna ko gde udara od gužve i poziva.

– Kod mene ti za sat vremena uđu lopov, narkoman, ubica, hodža i pop – smeje se.

– Jeste, za pola osam. Znači, zeljanica, krompiruša i 50 mantija – kači na zid listić s narudžbinom Elvina.

Stižu mantije, još se puše. Polivene jogurtom. Ali i krompiruša, ona je posna. Savijača, zapečene korice. Tu je i zeljanica, a valja malo i slatkog – pita s tikvom. I u duboki tanjir. Nekad se u kućama samo duboki koristio. Nije se “izmišljalo”, nego sve u jedan tanjir.

– A jedi, jadna, prstima. Najslađe je. Ko još jede viljuškom. To se samo tako stavi – on će našoj Beograđanki.

Uđe još jedna Beograđanka. Hadži Snežana Ljubičić prvi put je u Pazaru. Milica Ilić dovela je svoju gošću da je počasti na čuvenom mestu. Sedoše za divan. I ambasadori su ovde sedeli, samo da bi probali te testaste kockice, koje su na Uneskovoj listu nematerijane baštine.

– Molim Vas, na dva mesta po 10 mantija, al’ da budu pečenije – Milica će, lepo doterana i u po dana.

Kao i sve žene i devojke ovde. Ako nisu pokrivene, kakva uđe jedna s mužem i decom. Samo joj se trepavice vide. I devojčica, a nema joj više od 7-8 leta, s burkom.

Stižu mantije, a i kiselo mleko u čanku. Prelepo. Topi se u ustima.

– I grad je mnogo lep, ima neku čar, samo mi žao što velikim zgradama ubijaju ovaj predivni ambijent – Snežana će.

– Ja, brate, tačno u osam treba da bude u restoranu – javlja se Jasmin.

Ovo je specijalna narudžbina. Predsednik države voli Jasminove mantije. I u prestonici ih peku, ovaj put samo za njega.

– U sedam ih peku, da na sto stignu vruće. Predsednik Vučić neretko naručuje mantije. I uvek uredno plate preko računa, i uvek bakšiš ostave – Jasmin će, tražen širom Beograda.

Zapravo ne on. Mantije – reš pečene kockice pune mlevenog mesa, koje krckaju pod zubima. Skoro je, priča nam, bio rođendan jednoj zvezdi s estrade. I odnese on mantije, al’ i puna kolica pazarskih specijaliteta, u luksuzni restoran.

– Veli meni direktorka na vratima: “Jasmine, siting takav, nema mesta da sedneš”. Ma kakav bre siting! Šta će meni mesto, daj mesta za moje mantije, one ulaze. I uguram kolica, al’ ne dam da budu do onog stola s fensi hranom. Pa da vidiš kad ove utegnute, što jedu kobajagi kavijar i neke tamo salatice, navališe na mantije i pršutu. Slistiše za tili čas – smeje se Jasmin.

Priča i kako je odneo matije jednoj poznatoj pevačici na vrata, a ona će njemu: “Ajde unutra”.

– A, ne, ne… Ja samo mantije, ništa drugo – veli joj.

Našao se Jasmin i sugrađanima lane, kad je korona pomorila grad.

– Odnesem u gepeku svaki dan mantija i pita, stanem pred kapiju bolnice, otvorim, uzmu pa podele svima. Strašno je bilo. Nosio sam i penzionerima, kad su bili zaključani tokom vanrednog stanja. Pola ih posle pomre. Svi dugari s kojima je moj babo igrao tavlu umrli od korone. Desetak njih. Samo babo osta – priča dok odmahuje glavom.

Pelcovao se, veli, čim se pojavile vakcine, za razliku od ogromne većine naroda ovde:

– Ma, ne verujem ti ja u te sve priče što kruže. Je l’ kažu doktori da treba, znači treba i šta sad ja tu nešto, kad pojma o tome nemam.

Stiže i kafa. Prava turska, sa žara, doviknuo preko ulice komšiji. A i čaj, mirisni, rumeni, u turskim čašicama…

Vakat nam je. Maše nam s vrata. Sekundu, tek toliko da nas pozdravi. Telefon zavoni, mušterija uđe…

PO ISO STANDARDU

PAZAR JE SVET

Sa sprata silaze tepsije. A gore – brašna, testa i devojaka na sve strane. Slomiše se od posla. – Ne možemo da postignemo koliko se traži. Uzeo sam veliki lokal da tu prave. I sve će biti po ISO standardu, najvišem. Uđeš na jedna, a izlaziš na druga vrata, pa će žene i da se tuširaju. Pazar je oduvek bio svet – ovde su se ukrštali carski putevi, prolazila i Evropa i Azija, i ja ostajem ovde s mojim mantijama koje dovode svet u Pazar – veli Jasmin.

(Kurir.rs/J. S. Spasić)

(Kurir)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
Subscribe
Obavijesti o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex
()
x

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker