Beograđani – Šta smo doživeli u Novom Pazaru: Gde nismo mogli da uđemo, a odakle nisu hteli da nas puste

Ako ste jednog lepog novembarskog jutra spavajući u centru Novog Pazara prečuli glas hodže koji je preduhitrio sunce, utom dolazeći zraci morali su vas trgnuti iz sna. Sa posetiocima se budi i grad – uske ulice kojima automobili prolaze sporo, nepredvidivi pešaci koji “presecaju” kolone u maniru Brzog Gonzalesa, bašte kafića u kojima se već kafeniše.

A kafa se pije i u zatvorenim lokalima, sa malim stolovima, za kojima su tek ponegde četiri stolice, uglavnom manje od tog broja. Na njima sede muškarci, većinom stariji. U tom jutarnjem terminu, gošće su retkost.

– Dođe doba dana kada se muškarci i žene zamene – čućete u hodu.

Nedaleko od lokala, u kojima će vam uz malo gorkog za buđenje uslužiti ratluk, a po volji malinadu ili sok od ruže, njuh će vas povesti ka pržionici kafe. Sto grama – sto dinara. U izlogu tri vrste, a u mlinu srednje pečena i prepečena, da bude samo malo jača. Miris te kafe ostaće vam u nosu celim putem natrag. A Novi Pazar je daleko. Preko brda gledaju na Gazivode s jedne, i na Crnu Goru s druge strane.

U istom redu izloga koji “propuštaju” mirise, prodaju se i mantije. Meštani kažu 20 dinara komad.

– A koliko treba da se pojede?

– Uzima se obično deset – reći će vam, dodajući da se u tom gradu često kupuje na meru: – Daj mi za 200 dinara.

Pogled prikovan za izlog

Iz šarenih izloga će vas zvati ratluk i baklava. Sto grama – sto dinara, ponovo. To su obično četiri komada, sečena kao rolat. Za baklavu sa pistaćima – 2.000 dinara za kilogram.

Zov juvelirnica i butika garderobe, sa teškim ogrlicama i raskošnim, dugim haljinama, može nadjačati samo zov pijace. Mala radi svakoga dana, velika utorkom i nedeljom. Kožne jakne u čije razgledanje vas rodbina šalje, u punom se sjaju mogu ukazati tek u ta dva dana, u terminu posle devet. Mimo tih termina ugledaćete neke farmerke za 15 evra, damske kapute za 27, helanke za 600 dinara.

Pazarci će vam reći da primaju novac u obe valute. Otkriće vam i malu tajnu. Za njih je najpovoljnija opcija odlazak u Kosovsku Mitrovicu.

– Tamo je još jeftinije, a nama je blizu – reći će vam.

Šerijat postoji, ali ne vlada

Ženski svet je na ulici, kažu, češće u drugom delu dana. Mnoge od žena neće biti pokrivene. Kada zasednete u nekoj kafani sa meštanima, od kojih će se svaki ponašati kao vaš domaćin, pričaće vam o islamu kao veri ljubavi, nošenju marame kao stvari izbora, o šerijatu kao slovu koje zakon ne poštuje. Šerijat postoji, reći će vam. Približiće ga slikovito, primerima za koje ćete znati da ste ih već negde čuli.

– Lopovu da se odseče ruka – kazaće vam i dodati da je to ipak realnost nekih udaljenih zemalja u kojima su izjednačene duhovna i svetovna vlast.

To znači i da u Novom Pazaru ni Srbiji nema mnogoženstva. Govoriće i o ramazanskom postu, koji vernicima kaže – bez jela i pića do zalaska sunca. Podsetiće da to znači – i bez vode. Reći će vam i da se u te dane neće zbuniti, te da im neka gozba kojoj službeno prisustvuju neće čak ni privući pažnju.

Reći će vam i da su potreseni smrću muftije Muamera Zukorlića, da su strane delegacije ispunile smeštajne kapacitete grada, te da su se neki zadržali i posle sahrane, koja se inače obavlja dan nakon smrti. Ako neko umre u ranim jutarnjim časovima, nedugo posle ponoći, a pogotovo ako je reč o nekom starijem, biće pokopan istoga dana. Vest o preminulom se, kažu, brzo proširi, a organizacija ne izostaje.

Čućete u tom razgovoru i da je “muftija jedva preživeo koronu”, te da je umro od post-kovid komplikacija. Smrt ga je omela da ode na prethodno zakazane preglede.

“Muslimani i pravoslavci žive u slozi”

Čućete i da je gradonačelnik Nihat Biševac, nekadašnji vicešampion Jugoslavije u boksu, čovek u kondiciji, takođe imao teško iskustvo u jeku epidemije.

U centru Novog Pazara ući ćete i u džamiju. Ispred ćete se izuti, a ako ste žensko, stavićete i maramu na glavu. Pokazaće vam stepenike koji vode na sprat. Tu se, kažu, mole žene. Možda zateknete mladića u molitvi, možda još jednog u drugom delu prostorije udubljenog u knjigu.

U blizini se nalazi i muzej u kome će vam pokazivati tzv. tursku sobu koja se nekada mogla naći kod bogatih obe vere, zatim pravoslavnu i muslimansku nošnju iz doba Turaka. Istaći će da su vrlo slične, te da su sličnosti u ovom delu Srbije spajale različite, te da je među njima oduvek vladala sloga.

– Ako ste čuli da danas nije tako, prevarili su vas – reći će vam, nasmejaće se, pa će uslediti lančana reakcija.

U 15. veku po poslednjoj modi

Pokazaće vam i stari nakit, reći da je u ovom kraju odvajkada popularan. Kazaće vam i da imaju istoriju dugu skoro šest vekova, te da je grad nastao 1461. godine. Onda će vam govoriti o bedemu iza kog je Gradska tvrđava. Na njoj je od 18. veka bila i kasarna, tokom rata Osmanlija i Austrougara. Reći će vam i da su zidine podignute na mestu nekadašnjeg groblja, te da su neki od grobova oskrnavljeni, a kosti pokojnih “presečene” napola.

Odatle se pogled pruža i na hamam, takođe nastao u 15. veku. O njemu će vam Pazarci ispričati dve zanimljivosti, a baš tu ćete možda zapaziti i treću. Turska kupatila bila su pre svega muška, a ovaj hamam, koji pre rekonstrukcije neće biti otvoren za posetioce, bio je namenjen i ženama. Čućete i da mu je put “spustio temelje”, za dva i po metra.

– Pa, to je od 15. veka. Znate li koliko je tu slojeva asfalta – uzvratiće pitanjem na upitan pogled.

Tada ćete primetiti i srdačnost, o kojoj bi bilo neskromno da vam sami pričaju. Muškarci u odelima srešće se u prolazu, pešice. Podići će ruke, mahnuti, sa osmehom se pozdraviti i pitati za zdravlje, čak i za porodicu.

Uprkos realnoj brizi za zdravlje, nećete videti mnogo maski. Čućete da ima potpuno vakcinisanih, koji ne žele da ulaze u polemiku sa onima koji sebe ne vide na istoj strani.

Čućete i da neki od njih misle da je sreća što je u drugom talasu korona virusa epidemija buknula upravo u Pazaru, Tutinu i Sjenici. Dobili su pomoć, bez koje bi, veruju, ostali da je nevolja najpre zahvatila neki veći centar. Dobili su, kažu, specijalizacije, radna mesta za lekare. Međutim, kažu i da je bolnica nekada davno projektovana za 50.000 – 70.000 stanovnika. Pazar danas broji 125.000 duša. Taj se podatak neće naći na internetu, ali će ga izneti neki ozbiljni ljudi.

Manastir iz XII veka, džamija iz XVI

U blizini možete videti i dva pravoslavna manastira – Sopoćani i Đurđevi stupovi. U danima oko 10. novembra čućete da je kompletno bratstvo manastira zaraženo, tj. sva tri monaha u Sopoćanima. U njega zato nećete otići. Ipak, videćete Đurđeve stupove, pod zaštitom Unesko. Manastir iz XII veka na listi zaštićene svetske baštine nalazi se od 1979. godine. Čućete da je to i privilegija i usud. Obnova objekta je na čekanju, zato što stručnjaci ne mogu da usaglase procenu o originalnoj visini nosećih stubova.

Freske iz manastira su izmeštene u Beograd dok se rekonstrukcija ne završi. Ipak, u svetinji se nalaze prsti kralja Dragutina, drugog ktitora manastira. Pred svetinjom se nalazi i kapela u kojoj je bio njegov grob. Jeromonah Gavrilo kaže da je tu zaista i sahranjen, ali da se moštima za vreme Turaka zatro trag.

Iako manastir većinom bez fresaka, gosti su primljeni u oslikanu prostoriju. Na samom ulazu ih zatiče prikaz izmirene braće Vukana i Stefana. Na stolovima osveženje, na poslužavnicima manastirska rakija i domaća kafa, a uz nju slatkiši iz Gornjeg Milanovca. Ko zna, možda i iz Trebinja.

Iz grada bogatog kulturnim nasleđem, sa viševekovnom tradicijom, mesta gde se dve vere sastaju, a odakle se mirisi nose sa sobom, pred očima ostaju žive slike. Pamte se prizori sestara, još đačkog uzrasta, koje hodaju niz ulicu – jedna sa šamijom, druga bez; zatim ukus turskog čaja posluženog sa kockom šećera i malo limuna, iz čašice koju ćete fotografisati i pokazivati je svima; zapamtićete i zaklonjene kontejnere, da ne ruže grad, sebilj kao repliku česme iz pobratimljenog Sarajeva, ljubaznost sa kojom vam se nepoznati obraćaju.

Blagosloviće vas i ne pitajući da li se krstite i kako, biće na usluzi i da ne zatražite pomoć i neće prihvatiti ne za odgovor. Iz njihovih prostorija nećete otići dok vas ne počaste. Predstaviće jedni druge po imenu, bez “zvanja”, pa ćete se gostiti kod Jasmina, i ne znajući naziv lokala. U svakom slučaju, biće vam drago što ste tu.

(Telegraf.rs)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
Subscribe
Obavijesti o
guest
4 Komentara
Najviše glasova
Najnoviji Najstariji
Inline Feedbacks
View all comments
Gajur
Gajur
2 mjeseci ranije

To je taj nas miroljubivi i blagoslovni Sandzak

aleksandar
aleksandar
2 mjeseci ranije

verovatno najučtiviji ljudi u srbiji. pozdrav iz subotice.

Zdene
Zdene
2 mjeseci ranije

Potpisunem svako slovo. Odem do Novog Pazara sa suprugom bar dva puta mesecno samo da udahnem mirise i pogledam ljude. Voleo bi da zivim tamo.

Kiko
Kiko
Odgovor za  Zdene
2 mjeseci ranije

Ne bih vvoleo veruj mi.

4
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex
()
x

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker