Bolna ispovijest: ”Samo sam dvaput pomazila po nožicama svoje bliznakinje: „Sahranila sam ćerkice, a samo sam želela da ih privijem na grudi i grlim“

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Svake godine bez svojih beba kod nas ostane oko 400 žena i sve su nevidljive u svom bolu. Dušica Selaković je sahranila svoje bliznakinje, devojčice Ognjenku i Đurđiju i osetila je koliko je žena posle takvog gubitka usamljena.

Prošlo je tek nešto više od pola godine otkako se u sedmom mesecu trudnoće porodila i na svet donela dve devojčice. Identične bliznakinje Ognjenku i Đurđiju. Samo dva puta ih je dodirnula i pomazila po nožicama kroz otvor inkubatora, a onda su, jedna za drugom, tiho otišle sa ovog sveta. Bolna rana ne zaceljuje, ali dok u maglovito jutro šetamo kroz drvored jednog beogradskog naselja, Dušica otvara ranjenu dušu.

– To je bol koja se ne opisuje. Sa njom se živi, a zbog prvod deteta i supruga, njih dvojice koji su moja najveća snaga, moram dalje – kaže dok pogledom prati sinčića.

Trudnoća je bila visokorizična. U trećem mesecu je prvi put prokrvarila, dobila terapiju i mirovala kako su lekari savetovali. Možda bi sve bilo drugačije da u kuću nije stigla virusna infekcija.

– Svi smo se razboleli, a kod mene je došlo do infekcije plodovih ovojaka i još nekih komplikacija, pa se sve završilo prevremenim porođajem. Rodila sam dve prelepe devojčice, lekari su učinili sve, ali nisu uspeli u toj borbi. Toliko sam želela da ih privijem na grudi i da ih grlim… – priča teško suzdržavajući suze.

Vera je celoj porodici pružila veliku utehu u tim danima. Sveštenik je kao čovek i roditelj razumeo i olakšao im tešku situaciju. Uspeli su da krste svoje devojčice, sahrane ih i isprate s ljubavlju koju nisu stigli da s njima podele.

– Sada kada odemo na groblje, to mi je velika uteha. Potvrda da su bile tu, da su postojale. Mesecima sam bila u nekom stanju šoka i gotovo da se ne sećam protoka vremena. U tom bolu sam imala i imam neizmernu ljubav supruga, koji je i sam patio. Pomagali su nam svi nama dragi ljudi, porodice pre svih. Zahvaljujući njima, nisam brinula o tome da li moje dete i muž imaju sve što im treba. Shvatila sam da tugovanje nije linearan proces, već da se dobre i loše faze smenjuju. Osetila sam ih sve. Posle ovakvog ishoda trudnoće žena ima pravo na tri meseca bolovanja. Nisam ni razmišljala o tome da to može da se produži i dala sam otkaz. Nisam bila sposobna da razmišljam ni o čemu.

Majke su nevidljive u bolu

Dušica je radila kao profesor ruskog jezika i književnosti u jednoj školi. Još nema snage da razmišlja o poslu i o tome da li je donela pravu odluku. Tuga bi je ponekad sasvim savladala, a nije želela takva pred svoje đake. Bilo je dana kada je silno želela da razgovara sa ljudima, a već sutradan je tražila tišinu i samoću.

– Po izlasku iz bolnice zamolila sam rodbinu da me ne zovu, jer nisam znala o čemu bih pričala. Kasnije sam poželela da obiđem rodbinu, prijatelje i poznanike, da osetim njihove zagrljaje, da sa njima podelim suze i da se zajedno tešimo. Njima sam govorila koliko mi je u najtežem trenutku, u bolnici, nedostajalo topline i ljudskosti. Nisam nikoga krivila, ali znam koliko mi je bilo teško što niotkuda nije bilo saosećanja. Znala sam da u nekim zemljama roditelji mogu da drže svoje prevremeno rođene bebe iako su na aparatima, nedostajao mi je suprug, a toliko sam želela da zajedno budemo uz naše devojčice, Ognjenku i Đurđiju…

Dušica pripada generaciji koja mnoge odgovore traži na internetu. Tako je i ona povremeno guglala, tražila po raznim forumima slična iskustva i čitala blogove. Mnogo je žena delilo svoju patnju baš na ovakvim mestima, ali na drugim jezicima. O smrti svojih beba u Srbiji majke nisu govorile.

Neke žene ne smeju ni da plaču

Pronašla sam statistiku po kojoj svake godine bez svojih beba kod nas ostane oko 400 žena i shvatila da smo nevidljive u svom bolu. Da svaka od nas u tišini vapi da svoje iskustvo podeli, da shvati da nije jedina na svetu kojoj se to dogodilo. Tragala sam za ženom koja je sahranila dvoje dece, želela da je čujem i pitam kako se s tim živi… Nisam našla nijednu.

Od tog trenutka Dušica je shvatila da se može dalje i kroz borbu. Poželela je da na jednom mestu okupi majke koje su osetile najtežu bol, mesto, makar i virtuelno, na kome jedna drugoj mogu da povere svaki sitan i naizgled nevažan detalj i da znaju da ih niko neće osuđivati.

– Neke žene ne smeju ni da plaču za svojom bebom. U jednom trenutku pisala sam Centru za mame, da im dam ideju da osnuju ovakvu grupu, jer je potrebna. Jovana Ružičić je ponudila da to uradimo zajedno, i tako je nastala „Grupa za podršku mamama čijih beba više nema“. To je postalo mesto na kome žene iz celog regiona mogu da kažu da je jedna trauma gubitak deteta, a druga trauma nedostatak minimuma empatičnosti medicinskog osoblja prema majkama koje su izgubile bebu. To ćemo nastojati da menjamo kroz ovu grupu – kaže Dušica, kojoj je ova grupa znak da je moguće preživeti ogromnu patnju i podići se.

Sad znam da moram dalje

Dušica kaže da je sada spremna da krene na psihoterapiju i da za to ima veliki motiv.

Znam da moram dalje. Prihvatila sam činjenicu da mojih devojčica nema i da se moram obratiti nekome za pomoć. Želim da prevaziđem tu traumu i da se vratim životu koji treba slaviti. Hoću da jednog dana, kada ponovo budem trudna i kada, bože zdravlja, rodim zdravo dete, budem celim bićem uz to dete. Da ono nikada ne bude zamena za Ognjenku i Đurđiju koje sam izgubila – kaže ova hrabra majka.

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
error:
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker