Šehida s Peštera još nosi vodu na leđima: “Žene im vole grad, sinovi selo, ali se ne može kad familija neće”
U selu Doliće kod Sjenice, na vrhu Pešterske visoravni, živi Šehida Turković, žena koja i danas, u poznim godinama, ne odustaje od svojih ovaca, tradicije i života u prirodi, iako joj svakodnevicu otežavaju loši putevi, nestanak vode i struje.
Živi tamo gde su zime duge, a leta sušna, u kući koja pamti bolje dane. Iako već starica, Šehida ne traži sažaljenje, već priča svoju priču – život dostojan svakog poštovanja.
- Nekad je ovde bilo 28 kuća, sad ih je ostalo tek 15. Nema više ni vode, ni struje kako treba. Zamrzivači crkavaju, stoka se poji vodom koju nekad moram nositi s dna sela – kaže Šehida i pokazuje ispucale ruke.
Vode, priča, letos nije bilo puna tri meseca.
– Morila sam se da mi neko donese kaplju vode za mene i stoku. Zbog toga sam i prodala deo ovaca. Ne možeš da ih držiš ako nemaš vode – govori dok pokazuje na preostalih 30-ak ovaca koje danas čuva.
Iako bez osnovnih uslova, ljubav prema selu i prirodi je jača.
– Lepšeg mesta od Peštera nema. Ovde ima stoke, ima pogleda, ima duše. Samo da imamo put, vodu, struju – svi bi se vratili. Ovako, deca odoše, žene im tamo, familije tamo, pa se više ni ne vraćaju – dodaje s tugom.
Šehida je majka dva sina koji su, poput mnogih iz Peštera, otišli trbuhom za kruhom. Kaže da dolaze, ali retko.
- Njihove žene vole grad, a oni vole selo, ali se ne može kad familija neće – priča.
Nekada je, kaže, život bio i teži, ali zdraviji. Vodu su nosili sa izvora, sve na leđima.
- Po bunarima, po sat vremena hoda. Ali bilo je života, bilo je druženja. Kod mene uveče posedak kao svadba, sve puna kuća – govori.
Šehida pamti i vreme kada je sama plela, prela, tkala.
– Išla na prela po dvadeset nas, tri sata pevamo, radimo, jedna drugoj pomažemo. To se više ne vraća – s setom kaže.
Danas joj kičma ne dozvoljava mnogo, ali se i dalje kreće, pomalo. I dalje zaliva ovce, obilazi tor.
– Meni sinovi viču da stanem, ali ja sam tako navikla – da radim i da se borim – govori hrabra žena.
I zaista, Šehida je simbol tog golog, oštrog Peštera. Žena koja nije tražila mnogo, a dala je sve – decu, trud, ruke, zdravlje svom selu i zemlji. I dok gleda preko visoravni, ona zna da, iako je ostala bez vode, bez dece u blizini, bez komfora – nije ostala bez duše.
