Nemačka proživljava najboljih 30 godina u istoriji
Nemačka će 3. oktobra proslaviti 30 rođendan, godišnjicu ujedinjenja Nemačke 1990. Ali samo trenutak, zar Nemačka nema 71 godinu? Da, ako se računa formiranje federalne republike 1949. Ili 149, ako se vratimo do prvog ujedinjenja Nemačke 1871? Ili 1220 godina, ako se krunisanje Karla Velikog 800. godine uzima kao početak onoga što Nemci zovu Rajh, šire poznato kao Sveto rimsko carstvo? Ili 2000 godina, ako u sjajnom bivšem igraču Bajern Minhena Bastijanu Švajnštajgeru vidimo potomka onih plemena koje je Tacit opisao u svojoj “Germaniji”.
{module Oglas 1 – 2020}
Odgovor na jednostavno pitanje koliko je stara Nemačka uopšte nije jednostavan, piše u autorskom tekstu za Gardijan Timoti Garton Eš, jedan od najistaknutijih engleskih intelektualaca i najuticajnijih britanskih političkih analitičara. Ali, navodi on, poslednje tri decenije su bile najbolje u toj dugoj i komplikovanoj istoriji.
U današnjem svetu, kojim vlada populizam, fanatizam i autoritarizam, Nemačka je svetionik stabilnosti, pristojnisti i umerenosti – kvaliteta čije je oličenje kancelarka Angela Merkel.
Ali, nacionalni i regionalni izazovi sa kojima se Nemačka suočavala u poslednjih 30 godina blede u poređenju sa onim sa kojima će se suočavati narednih 30, navodi Eš. Za razliku od drugih demokratija, uključujući Grčku ili Španiju, ova Nemačka se još uvek nije suočila sa velikom ekonomskom krizom. To je posledica njene velike ekonomske snage ali i izvoznog tržišta – sada kada se Kina otvorila globalizaciji, prednostima evra kao valute (manje je takmičarski nastrojen od marke) i rezervoara jeftine radne snage koja stiže iz centralne i istočne Evrope. Nema nikakvih garancija da će ti uslovi opstati narednih godina, niti ovako benigna geopolitička situacija.
{module Oglas 0 – 2020}
Na nedavnom predstavljanju knjige Why the Germans Do It Better (Zašto Nemci to rade bolje), autora Džona Kampfera su pitali šta Nemci misle o Bregzitu na šta je on odgovorio da bi, da su Nemci uradili nešto slično, oni momentalno sazvali komisiju koja bi smislila razuman, racionalan plan sprovođenja nemačkog bregzita.
Istine radi, da je Nemačka odlučila da se “razvede” od EU, to bi se shvatilo kao trijumf nacionalističkog pokreta pored kojeg bi Alternativa za Nemačku (AfD) delovala kao vegetarijanska NVO. Takav potez nikako ne bi mogao da se dovede u vezu sa trenutnom, razumnom politikom Nemačke.
Uz to, članstvo u Evropskoj uniji je od egzistencijalnog značaja za Nemačku, što nije slučaj sa Britanijom, a Nemačka je takođe mnogo važnija EU.Nekako je moguće zamisliti Britaniju van EU i EU bez Britanije. Ali je nemoguće zamisliti Nemačku nalik današnjoj snažnoj Federalnoj republici bez jakih evropskih okvira, a tek EU bez Nemačke, piše Eš.
To je lekcija o kojoj piše Hajnrih August Vinkler, jedan od najeminentnijih istoričara Nemačke. On u svojoj novoj kratkoj istoriji Nemaca identifikuje prvi Rajh kao fundamentalnu, konstitutivnu činjenicu nemačke istorije, kao što je “ostrvski položaj ljubavi prema slobodi” deo engleske istorije.
Za razliku od Nemačke, srednjevekovna i rana moderna istorija Nemačke prepletena je sa slojevima prava, suvereniteta i autoriteta. Ono što je mene zaintrigiralo kod ovog 81-godišnjeg istoričara rođenog 1931. u Kaliningradu je skeptičan, čak upozoravajuć ton kojim poziva sunarodnike da ostanu čvrsto utemeljeni, ne samo u Evropi već i na modernom, transatlantskom Zapadu.
{module Oglas 2 – 2020}
Ta njegova briga mi deluje opravdano. Uprkos ksenofobičnom evroskepticizmu AfD-a, ne treba mnogo da brinemo o evropskom delu upozorenja – reč “Evropa” pojavljuje se u političkim govorima u Nemačkoj onoliko često kao “amen”u crkvi. Ali je zapad sasvim druga priča. Ako se i pomene, mahom ima hladnoratovsku konotaciju.
Većini Evropljana je američki predsednik Donald Tramp odbojan, Nemačka ima drugačiji stav. U nemačkim medijima, SAD se pominju u istom kontekstu sa Kinom i Rusijom.
Makronov povik “evropski suverenitet” primljen je sa odgovarajućim entuzijazmom. Ako “evropski suverenitet” znači “mi Evropljani moramo da se borimo za svoje interese”, onda je to okej. Ako znači “možemo da sami da se izborimo sa time”, onda mnogo grešimo. Izazovi sa kojima će se svet suočavati u narednih 30 godina poput klimatskih promena, veštačke inteligencije, pandemija i agresivne Kine zahtevaju globalno partnerstvo svih demokratija.
Dobar period u koji je Nemačka uplovila posle 1990. bio je deo Svetog rimskog carstva EU koji je Nemačkoj pružio prosperitet a građanima slobode i prilike ali i uvid u to šta znači biti carski deo zapadnjačke alijanse predvođene SAD koja joj je garantovala vojnu bezbednost i širi opseg zajedničkih vrednosti i uticaja.
Taj američki Rim više nikada neće biti isti. Ako Tramp dobije drugi mandat, sve je moguće. Njegov nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton kaže da ga ne bi čudilo da SAD tada izađu iz NATO. Onda bi Evropa morala da se sama pobrine za svoju bezbednost, a to je zadatak za koji nije dobro opremljena.
Ako Džo Bajden postane predsednik, SAD bi mogle da postanu promoter liberalnog poretka od koga Nemačka zavisi više od ostalih. U tom smislu, sledeći važan datum u nemačkoj istoriji nije 3. oktobar već 3. novembar i najznačajniji američki izbori u istoriji modernog transatlantskog saveza, zaključuje Eš.
