Kako sam umesto na Srbija – Brazil otišao – U ZATVOR! Jedna novčanica, 12 sati i soba tri sa tri za najveću agoniju jednog novinara na Svetskim prvenstvima
Čika Šekspire, svaka čast, ali ono što jedan Srbijanac može da proživi usred Svetskog prvenstva na dan kada igra Srbija i to protiv Brazila to nikom nikad ne bi palo na pamet.
Međutim, teško se stiglo do Katara, pa što bi bilo drugačije i dok traje Mundijal. Svakoga dana pomeramo granicu, ali biti ovoliki baksuz to već nisam mogao da očekujem. Četvrtak, 24. novembar. U sobi u hotelu se čuju ložačke pesme a la „Mi smo ta ekipa“, ali ni sanjao nisam da ću po prvi put u životu zakoračiti u – zatvor.
Sanjao jesam da sam na Svetskom prvenstvu, da gledam Srbiju, ali sam morao ipak da sačekam. Spremio sam i krenuo ka navijačima oko 12 časova kako bih preneo svima kakva je atmosfera u Dohi. Međutim, ne bih ja bio kreten kada ne bi malo zakomplikovao. Prošao sam sa fotografom Aleksandrom pored menjačnice, ali sam se setio da bi bilo dobro da sad promenim novac. Greška vredna da ne odem na prvu utakmicu Srbije.
Ulazim sasvim normalno u menjačnicu i dajem 250 dolara kao i pasoš, ali onda preko stakla stiže zbunjujuć zvuk. Nešto je zapištalo, a radnici su se samo pogledali. Prilazi mi čovek i pita me da li znam da je jedna novčanica od 50 dolara falsifikat. Odgovaram mu da ne znam, kako bih ja to mogao da znam (a ovim putem želim da se zahvalim menjačnici u Dimitrija Tucovića, imate besplatnu reklamu momci).
Govori mi da mora da pozove policiju jer je takvo naređenje tokom Svetskog prvenstva. Pomislim, zovi brate koga hoćeš, samo me pusti, baci prokletu novčanicu. I onda kreće agonija. Dva prilično kulturna policijaca su imala normalnu konverzaciju sa mnom na engleskom (tarzanskom jer drugi ne kapiraju), ali su bili fini. Posle 10 minuta mi prilazi jedan, dok sam čekao odluku koju im je javio neko iz policije, da moram u stanicu. U glavi sto misli, pozdravljam se Dimetom fotografom koji je morao sam među navijače.
A onda put od 45 minuta i dolazak u stanicu. Prvi znak da nešto ne valja jeste oduzimanje pasoša i telefona. Dakle, prijatelju, vreme je da vidimo koliko si muško, pomislih u sebi. Glavni problem – niko ne zna reč engleskog, sem onih reči koje su im svakodnevnica i koje su preuzeli iz najrasprostranjenijeg jezika. Ulazim kod inspektora, mlad momak, građen kao neki odbojkaš, znači popularni „čiviluk“. Odmah sam znao da neće biti raspoložen za lepšeg od sebe (pojedini znaju zašto je ovo napisano).
Pita me bar 20 puta: Ovo je lažan novac, jel?
Odgovaram mu mirno, bez drame:
– Ja to ne znam. Kako mogu to da znam, ne bavim se tim poslom.
Nije bio raspoložen. Bar 45 minuta je trajalo to „ništa“, da bi usledio konkretan odgovor:
– Moraš da ostaneš.
E, tu već Stefan Kojić kreće da se smeje u sebi, jer mislim da je nameštaljka i da se neko ozbiljno sprda. Odvode me u pritvor, po prvi u životu. Samo mi još lisice fale, ali srećom je neko od ovih rekao:
– Nije potrebno.
I gospodine, ’ajmo sad. Dolazak užasan, ne znam koliko ima sati, soba je tri sa tri metra, jedna stolica, hladno kao 20 metra ispod zemlje, srećom ima svetla. Niko me ne pita da li mi šta treba. I ja budala mislim da će neko da misli na mene u toj situaciji. Najjače od svega je što sam ja svaki put pitao da li mogu da znam šta se dešava, a odgovo je uglavnom bio „Ne“. I to onako oštro.
Vreme prolazi, meni u mislima o tome kako nisam dao karte jednoj devojci, a obećao sam. Razmišljam i o tome ko mi šalje poruke, ko može da zove, u glavi mi sto osoba, ali i jedna najvažnija iz Beograda koja mi ne da da spavam u Dohi. Da ne pričam o tome da je Srbija – Brazil „ispred vrata“. Svaki put je ušao neko drugi u tu klaustofobičnu sobu da pita hoću li nešto, a ja sam samo tražio da idem. Dakle, slobodu su mi uskratili zbog prokletih 50 dolara (i opet pozdrav za menjačnicu na Dimitrijali).
Ne znam koliko ima sati, ne znam kada izlazim, ne znam da li je ovo neki san, ali znam da ću poludeti. Nestvarno je šta se dešava, naročito posle užasa i problema oko dolaska. Ako je ovo početak, šta da očekujem do kraja prvenstva. Miloš i Aleksandar ginu, verovatno će me zaključati u sobu da ne pravim gore stvari od ovih (ako ima gore).
Molim za pomoć da makar ovoj devojci dam karte, da dođe do zatvora, ali niko ne želi ni da razgovora. U jednom trenutku ulazi jedan tamnoputi momak, građe kao Seku Sanogo, a visine Nikole Žigića. Dobro znate šta sam pomislio zbog boleština u filmovima. Međutim, momak me samo sproveo do istražnog sudije, koji je sat i 20 minuta koliko sam boravio kod njega samo ćutao, gledao me popreko i nije ništa uradio. Dakle, lagana blejica, ide gas, jer što bi iko išta uradio. Ima sat, vidim 18.27, mislim se u sebi ima vremena do Brazila. A onda „šamarčina“ života.
Ulazi neki drugi čovek, pojma nemam šta je i ko je, ali mi uzima akreditaciju i kaže:
– Oho, imaš ulaz na Brazil? Teško čoveče.
Bolje da me maljem udario nego ovo što mi je rekao, ili što bi Marko Đinđić, moj cenjeni kolega i cimer u redakciji: Kad nisam pao sa stolice.
I opet ja kumim i molim da mi pomognu, da bi se jedan momak, ime mu ne znam, ponudio da me sasluša:
Samo želim da dam karte toj devojci, da ode na utakmicu, to mi je jedino bitno – a on mi odmah odgovara:
– Znam da ti je problem, ali šta ako ona slika i okači na Fejsbuk, pa posle bude da svi znaju gde si.
Moram da mu objasnim, pokazujem poruke da toga neće biti, on ih kopira i prevodi i vidi da ga ne lažem. Super, kupio sam ga. Posle pola sata dolazi i kaže:
– Ajde, verujem ti, ali nemoj da me za*ebeš. Podeli joj lokaciju i neka dođe.
Kao bratu sam mu zahvalan, sudeći da je devojka došla po karte, a on joj je izneo i bio veoma ljubazan. Vreme opet prolazi, pomirio sam se da neću gledati Srbiju protiv Brazila, nadam se da ću izaći makar tokom utakmice da stignem do Medija centra da pomognem ljudima koji ginu (Petre Laziću, sigurno si mislio na mene).
Međutim, ništa. Ni telefon, ni pasoš, nigde televizora, a onda kreće i nervoza. Do 21 čas nisam znao šta više da radim, kazaljke su usporile na satu, ništa nisam jeo ceo dan, voda je bila jedini izvor, i to flašica od 125 mililitara koju sam popio u jedan i po gutljaj. Ali, makar nešto. Gledam u dres Srbije koji mi nisu uzeli, sreća živa, pretresli su ceo ranac, ništa nisu našli, a ko god me pita što sam tu, ja objasnim, stigne reakcije:
Ooo, to nije problem.
Šta bre nije problem držite me ovde kao da sam opljačkao banku usred Dohe i odneo milion dolara. No, neka ih. Vraćaju me da budem sam ponovo, a onda stiže i Marokanac Habdul. E tu kreće ludilo. Čovek radi u čuvenoj Haja organizaciji i dobio je jednu kartu više i hteo da je preproda. On je još veći baksuz od mene jer je to preprodao – policajcu u civilu. Milina.
U jednom trenutku brat vadi mobilni telefon u onoj sobi tri sa tri. Au sreće moje, vidim 22.05, reko’ počela je Srbija, a ja u zatvoru. Sjajan osećaj, preporučujem. Čovek ima i internet i pali uživo prenos. Ko je ikada gledao utakmicu iz zatvora zna o čemu govorim – dakle niko.
Ja ga pitam kako je uspeo da provuče telefon, on se nasmeje i kaže da ima dva i da ga je inspektor pustio sa njim. Odgledao sam prvo poluvreme, vidim 0:0, branimo se ko da nam je poslednje, al neka. Bod je bod. U tom trenutku ulazi majstor i kaže predajte te telefone. E, tu sam pomislio: Sad je stvarno kraj, vidmo se Beograde u narednom životu. Izvode me, i kažu mi da idem u sobu gde će preko video poziva neko iz ministarstva odlučiti idem li kući ili ne.
Kažu mi da će biti uskoro i da neću mnogo čekati. Snalaženje u vremenu i prostoru im ide od ruke s obzirom na to da sam čekao sat i 15 minuta, što bi Dule Pacov u „Rodama“ rekao – ono okruglo. Fantastičan osećaj. Na tom pozivu od 40 sekundi me čovek pitao ponovo sve ono što je njih 12 pre njega, a onda rekao: Okej, možeš da ideš.
Gučevo moje mi je palo sa srca u tom trenutku. Aaaaaaali, gde ćeš lepi, nije ti ovo tvoja Loznica. Kaže mi inspektor još samo da pošalju mejl i ideš. Malo je reći da je bila opasna vređalica na srpskom naglas makar me razumeli. I opet čekanje. Prošla ponoć, gospoda piju čaj, smeju se što je Brazil pobedio Srbiju, reko’ šta još može da se desi.
Konačno posle ponoći stiže mejl, kažu mi dođi potpiši i idi. Krenem da potpišem, pita me gde si odseo to isto napiši. Ko za inat ime hotela je sastavljeno od šest reči, znači lako se pamti.. Pitam da uzmem telefon, on kaže može, ali što lako kad može komplikovano. Sudeći da nisam imao pristup kad sam upalio Samsung korporacija je otkazala. Ugasio se. Zablokirao je brat od preko 300 poruka, plus mejlovi, i morao sam ispočetka. Nervozan sam toliko da bih ga bacio o pod i otišao.
Srećom, pali se, sve je u redu. Kažu mi da mogu da idem i krećem ka izlazu. U tom momentu mi daju ranac, ali me za rame uhvati policijac i kaže:
Stefane, moraš da nam objasniš šta je ovo – otvara kredenac, kako ja volim male ormare da zovem, i vadi tripod za telefon. Krenem da mu objasnim šta je, on mi kaže da ne mogu da dodirujem. Pa, kako da ti objasnim zemljače, kad razumeš samo „Da“ i „Ne“, uz „Fejk novac“. Nekako se sporazumemo pantomimom, nešto je i od te glume ostalo, ali me uz neku čudnu grimasu pušta.
Dakle, posle 12 sati nestvarnog baksuzluka Stefan Kojić izlazi iz zatvora. Tada sam saznao i da je Ministarstvo spoljnih poslova reagovalo i da je i ministar zvanično reagovao da se ja što pre “izvučem” iz zatvora u Dohi. Ono na filmovima kad ljudi izdahnu kao kad ima padne kamen sa srca kad izađu iz zatvora je potpuno tačan. Isto to sam uradio, onako spontano, jer sam se zaista tako i osećao.
I to smo preživeli, sada je lako smejati se neverovatnim dešavanjima, dok sam putovao uberom sat i po vremena do smeštaja i dok sam odgovarao na poruke nikome nije bilo jasno kako čovek zbog 50 dolara za koje nije znao da su fejk može da doživi sve ono što sam ja. I to baš na dan kad igra Srbija. I da sad moj dobri Nemanja Lazić ne bi rekao „Jeste sad, sve je to zbog tebe, maco“, moram priznati da kad god sam radio reprezentaciju, „orlovi“ nisu izgubili (bio sam slobodan za meč sa Japanom, Danskom i Norveškom prvi put).
Nestvarno deluje da sam prethodni tekst o peripetiji sa Hajom završio na sledeći način, a koleginica sa video sektora me iz sveg srca podsetila na sledeće redove:
– To je moja priča, verovatno niko nikad ovako nije otišao na Mundijal, ali sada može da počne sve, iako je još u nedelju svet gledao spektakl. Mi se čitamo do kraja Svetskog prvenstva. I ne, ne bi bila fora da me sad zatvore negde kao Đokovića.
Ipak je izgleda bila fora…
A ovu priču ćemo završiti sa jednim velikim pozdravom za katarsku policiju, gospodo ne morate više mene, u redu je. Pošto smo počeli sa Šekspirom, završićemo kao dobre stare bajke: A onda je živeo srećno i dugovečno do kraja života. Kraj.
Izvor:sportal.blic.rs
