„Nekada prođu mjeseci, a da ne vidim živog čovjeka“: – Posljednji pešterski gorštak
Izolovanih ljudi od sveta skoro da nema u 21. veku. Osim Safeta Kočovića (58) koji živi potpuno sam na Pešteru, u selu Pode. Nekada, kako kaže, prođu i meseci, a da ne vidi živog čoveka.
Safet u svojoj brvnarici živi sam, a prehranjuje se tako što se bavi stočarstvom. Društvo mu prave brojne životinje, a kao prevozno sredstvo koristi svog konja.
Do pre nekoliko godina nije imao ni struju u kući, pa su mu je putem donacija uvedena. Ima skoro nikakav ili veoma slab kontakt sa ljudima, pa zato i ne čudi što se nije šišao godinama i što je odlučio da živi sam, daleko od svih.
Do Safetove kuće ne postoji čak ni put, već samo improvizovani utabani putići. Zimi od snega i vetra ne može da se spusti ni do prodavnice, pa mu namirnice obično donosi Hido Muratović, humanitarac.
Naš nomad sve poslove obavlja sam, kuva, sređuje oko kuće, sam je uveo vodu i sam se snalazi za ogrev, koji prikuplja preko leta znajući da ga očekuje teška pešterska zima.
– Ovde morate da se spremite pola godine unapred za zimu, jer kad padnu snegovi, izlaska nema. Kupi sve sto treba i zimi samo gledaj stoku. Ko medved, do proleća mi nema mrdanja – govori kroz osmeh Safet.
Struja, koja mu je uvedena pre desetak godina, mu jako znači, najviše zbog svetla u štali gde mu se nalazi stoka.
– Dobio sam i televizor i radio, ali ništa mi to nije da nemam struje u štali. Sad mi stoka ima svetlo i ja ako uveče hoću kod njih, lakše se snađem – priča on.
Kaže da prođu meseci, a da ne vidi živog čoveka.
– Da ne moram da odem do prodavnice i tamo stupim u komunikaciju sa ljudima, ni tada ih ne bih viđao – iskren je Safet.
Kovačević gaji svojih šest krava, isto toliko ima i ovaca, dva konja, pse i dosta mačaka, a ponekad mu društvo prave i divlje životinje, kao što su vukovi i lisice.
Safet kaže da je od majke naučio da kuva jer joj se stalno vrzmao oko šporerta dok je spremala hranu.
-Mama mi je sve govorila: „Što te Bog ne dade ko žensko, da gledaš kako se zaprži pasulj i uopšte spremi jelo“. To mi sad sve valja što sam naučio od nje – priča kroz setu Safet.
Na pitanje kakav je život u samoći, Safet odgovara:
– Nije baš sjajan, mogu ti reći. Preko dana imam ovaj radio i bavim se stokom i tako nekako prođe. Televizo ne radi, jer mi je vetar slomio antenu jesenas, ali preko radija bar čujem kako će vreme da bude i muziku. Ako prehladim imam andola, ali i tada moram da gledam stoku, ko bi drugi – objašnjava on svoj život.
Dok korona virus nije bio prisutan, odlazio je na vašare i svadbe i tamo upoznavao ljude, a i žene.
– Družili smo se po vašarima, sada ova korona učini svoje i ne viđam nikoga. Izgleda mi nije sudbina da se oženim. Meni bi trebala jedna penzionerka, da se družimo i da mi pomaže oko kućnih poslova, da mogu da progovorim sa njom, ništa drugo – priča taj gorštak.
U Safetovom selu nekada je bilo dosta naroda, ali su svi trbuhom za kruhom, otišli. Iako živi tako kako živi, on ne želi da napusti kuću u kojoj se rodio i kao njegove nekadašnje komšije pređe u grad.
– A gde da idem? Ovo je moja kuća, tu sam uveo vodu i struju, tu su mi životinje. Naši stari su videli veliku muku dok su to imanje kupili, održavali, da čovek sve to ostavi tek tako i ode negde u najam, ni to ne ide – iskren je Kovačević. (Danas)
