Momak sa Zlatara popeo se na binu da primi diplomu i otkrio tajnu svoje porodice, na kraju je cijela sala plakala

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Odricanje, bdenje noću, ljubav neizreciva, nemerljiva i ruke koje su mekše od majčinih, a čvršće od očevih – razlog su zašto unuci vole svoje bake. Koliko odrastanje sa bakom i dekom na selu, može da nas izgradi kao ličnost, te i da nam odredi životni put, najbolji je dokaz priča Zorice Vučečić, o Siniši i Savi, unuku i baki, koja se od početka do kraja čita sa knedlom u grlu i suzama na licu.

Zorica, inače spisateljica iz Kragujevca, ispričala je životnu priču mladića iz Srbije, koji je zbog želje roditelja da napreduju u karijeri, otišao kod bake na selo, gde je živeo sam sa njom i kravom Cvetom. Iz pijeteta prema porodici, Zorica je imena u priči promenila. Ono što je svima iznedrilo suze na lice, jeste surovost roditelja sa jedne, a sa druge, ljubav bake prema unuku sa druge strane, i to ljubav, koja je u periodu kada je detetu ona najpotrebnija stizala samo sa jedne strane – od baka Save, dok je od roditelja ponekada stizao novac, bez ličnog dolaska.

Odrastanje na selu, ali i gledanje bake kako rida i nariče u trenutku kada im je preminula krava Cveta, Siniši je odredila životni put – odlučio je da postane veterinar, u spomen na sve lepe trenutke provedene na selu do srednje škole. Na kraju, Siniša je postao najmlađi magistar svog smera na faklultetu, a zbog govora koji je održao, čuvši ga, i oni najtvrđeg srca – plaču.

Sa Zoričinim dopuštenjem, prenosimo vam priču:

-Dobro veče poštovane kolege i dragi gosti. Povod okupljanja je više nego izvanredan. Upriličen je radi dodele diplome najmlađem magistru veterine od kada postoji ovaj univerzitet.

Odavno ovaj fakultet nije iznedrio ovakav dragulj i nama je čast što je Siniša Lukić pre osam godina kročio u ovu zgradu.

Za vas koji ne znate, Siniša je sin našeg istaknutog hirurga Miljana Lukića i naše istaknute glumice Nade Lukić. Siniša je utabao svoju stazu bez prefiksa poznatih i priznatih roditelja. I to dodatno daje težinu njegovom putu i uspehu. I mi sami o njemu malo znamo. Čekali smo ovaj trenutak da nam naš uvaženi mladi kolega kaže nekoliko reči o sebi i naravno da se zahvalli svima koji su po njemu doprineli da bude najbolji među najboljima. Siniša izvolite…

Na pozoricu je stupio mladić kasnih dvadesetih godina. Gusta, crna kovrdžava kosa je pokupila svetla reflektora uperenih u njega. Odisao je nekom urođeom skromnošću koju ni jedna titula nije i činilo se neće moći da promeni. Izostala je na licu ona crta ponosa postignutim. On je odudarao od cele te scene, reflektora, uvodnih reči uvaženog dekana, radoznalih poznatih i nepoznatih lica u publici.

Za trenutak mu se pogled zaustavi na dvoje u prvom redu. Na oca i majku. Svaka desetka je začeta u onoj knedli u grlu koju godinama nije mogao da proguta. Davila ga. Od onog dana…koji nikada nije uspeo da zaboravi. Neprijatnu tišinu je prekinuo sporadični žamor isčekivanja.

– Dobar dan – skoro za sebe pozdravi Siniša šapatom prisutne.

Kolega glasnije – viknu neko iz publike.

– Dobar dan – sada već jasno i jače izgovori Siniša.

– Znate, nisam spremao govor. Ne znam ni šta bi trebalo da piše u tom govoru. Valjda ono očekivano, primereno. Malo je ko mene upoznao na ovom mom akademskom putu. Niko ne zna zašto sam izabrao veterinu. Čak ni moji roditelji. Stepen njihovog razočarenja još danas provejava u našim retkim i oporim druženjima.

Začu se žamor publike. Krajem oka je video kako ga njegovi roditelji netremice gledaju. Nije mogao da im vidi oči. Osećao je, a i da jeste, ništa ne bi promenilo ono što je naumio danas da kaže.

Došao je samo iz jednog razloga, osećao je danas taj dan kada će knedla skliznuti niz njegovo grlo i osloboditi mu konačno dušnik i dušu. Da će prodisati, oživeti na tren onu kojoj duguje sve.

-Odrastao sam u jednom malom selu podno Zlatara. Rođen u Beogradu ali već sa dve godine sam odveden kod babe, majčine majke. Dedu nisam upoznao, umro je mnogo pre mog rođenja. Rešenje najbolje za sve se samo nametnulo. Da baba ne bude sama i da brine o meni dok su moji roditelji gradili svoje velike karijere. Prolazile su godine, ništa meni tu nije falilo. Navikao se da tu pripadam, da je to sve što mi treba. Moja baba Sava, nebo i zemlja.

Dolasci mojih roditelja su se proredili taman kada su moja izvirivanja na džadu bivala sve češča. Videla je to moja baba, pa je svoja izvirivanja krila da me ne mami na poglede koje nemaju koga obuhvatiti na horizontu.

Čekali smo oboje. I ona i ja. Ona zbog mene, ja zbog sebe.

Trebalo je krenuti u prvi razred, srećom selo je imalo osnovnu školu pa me ostaviše da i nju završim tu. Dolazila je moja Sava par puta na te roditeljske, no su to muke bile za nju. Uvek usplahirena, ko da je tamo čeka neki strašni sud.

Danas znam da se stidela svojih ~aljina i svoje starosti. Pa joj je bilo lakše da izmišlja neki bol podnu grudi baš tih dana kada su se roditeljski približavali. Verovao sam joj… video sam bol u njenim očima. Danas znam da to nije bila bol srca već duše, što se nema ko javiti kada moje ime prozovu u školi…

A pravdala vas je, pogleda u ona dva mesta u prvom redu i pred Bogom i narodom. Najviše predamnom.

– Baba gde su mama i tata, obećali su u maju da će doći, već je jun.

– Viđi ti njega, ti misliš zlato moje da je taj Beograd tu preko brda. Eeeee daljine su to a svašta se može uzput desiti. Ajde neka samo dođu živi i zdravi. Pa me privije na grudi a ja kroz gunj čujem kako srce dobuje jako, činilo mi se da će pući.

-Nisam ja majko i oče bio najbolji iz želje već iz puke nade da vas mogu nečim namamiti da dođete. Svojim peticama, uspesima, diplomama…

Pare su stizale… Za u knjižicu. Samo pare, a duša želja vas, vaših lica, ljubavi, ponosa, zagrljaja. Jedne noći sam je video uplakanu kako iz svoje marame na dnu šifonjera vadi pare i stavlja mi u knjižicu.

Zaboravili ste. I dan danas me te suze progone. Dave. Sve je učinila da potre prazninu. I u njoj i u meni. Radila je od jutra do sutra. Suze, bol i molitve je čuvala za noći, ono malo što joj ostane od posla da predahne i dušu svoju odmori. Zapamtio sam njene crvene kapke, jutrom naduvene…

I njene zagrljaje. Bilo ih je mnogo. Toplih. Njene grudi i ruke su bile moj ognjište. Tu ljubav sam udisao. Ni manjih ruku ni većeg korena. Primio se za vijek vijekova. A čudilo bi me da nije. Koren se na ljubav prima. Pa zažili duboko da ga niko ni silom isčupati ne može.

– Baba žališ li za čim?

– A ne vala imam tebe. Smem li preko toga ištati. Sve si mi na ovaj svijet. Šta bi ja bez tebe bila? Prozukla praznina koja tumara ovim svijetom. Sama.

– Nedostaje li ti moja majka puno.

Pogledala me pravo u oči, spremna na odbranu za moje dobro. Za moj mir.

– E moje zlato, Bog to tako uredi. Vazda mu je kantar poravnjan. Nešto da, nešto uzme. Dobro je to. Kao moje dijete nedostaje mi. Ko i ja svojima kada sam ti za dedu pošla. Ali vreme to izleči, zažive se novi životi, pa kako koga gde vijet bači. Mi smo ti dijete ko polen. Tu gde ćemo nići ne zavisi od nas no od jačine vijetra. Kada je povetarac, tu nas u blizini i poseje. No naiđu i strašne alamunje pa nas raseju na sve strane svijeta. Tako je to. Sam Bog zna kako i zašto. Jedno je zasigurno tačno, svako zlo ima svoje dobro. No se čovijek namuči do tog dobra, potraje to, oduži se. Ali sve na kraju bude dobro… Veruj ti babi svojoj. Slušaj ti naše stare mudre glave, od njih ćeš važne stvari čuti i naučiti, bolje od tih tvojijeh knjiga. U nešto moraš verovati. Neverujućeg čoeka šejtan zaposene. Veru u dobro ne gubi ni kada te dobro mimoiđe. Zapamti. Nije bilo tebi namenjeno. Tvoje ti niko oduzeti ne može. Mož 100 na glavu metnuti, samo ti tvoja paše. Pa je treba nositi, kakva god da je. Tvoja je. Nema dve iste na svijet. Ne vala. Svakom je samo svoja potaman, s razlogom tako skrojena. Te ne brini babino, samo veruj.

Meni nedostaje i majka i otac. Te mi se noći otkide suza za vama, samo jedna. Bi provalilo sve iz mene da nisam video njene oči. Kao luč zažarene. Da nisam video more neisplakanog jada iz onog „ne vala, ništa“. A u tom „ništa“, pokopano sve, davno sahranjeno. Humke neobeležene, humke uzaludnih čekanja, odlazaka, samoće, nadanja…

– Znate li moji roditelji koliko je sati, nedelja, meseci i godina skrivene tuge i neisplakanih suza sabijeno pod onaj krov? Uzaludnog čekanja na onom proplanku ,da će njoj doći njeni, a meni moji? I ne slutite.. Ako smo nešto nas dvoje krili jedno od drugoga to su bile suze. Ona zbog mene, ja zbog nje. Znaju moje livade za moje i njena krava Cveta za njene. Njoj je Cveta posle mene bila sve. Pričala je sa njom o svemu. Ako je neko znao babine tajne to je bila ona.

– O baba da te neko vidi da pričaš sa govečetom… Smejao sam se…

– Nije ona lale goveče, ona je spas od svake nevolje. Znaš li koliko nas je nevolja zadesilo? Čini mi se nema te koja nas je zaobišla. Svaku smo nas dve preko glave zajedno preturile. I rat, i glad i studen. Vazda je bila tu da nahrani, oteli, zagreje. A šta ište, eto malo livade, zimi sena, slane vode i to je sve. Samo da ja pre nje pođem, desili joj se nešto pre, meni života nema…

– Bože me prosti, da umreš zbog krave…

– Ne bi ja dijete umrla zbog nje no presvisla…nije to isto… Eto koliko njih je prošlo kroz moj život i koga sam sve ispratila i na onaj i po ovom svijetu. A ko je jedino vazda bio tu, moja Cveta. Za nju jedino znam da neće niđe.

– Pa neću ni ja – brecnuo sam se.

– Hoćeš babino, uskoro. Moraš na te velike škole, još jedan razred vođe u selo i… Tu preseče. Produži po nekada čovek neprihvatanje onoga što mora doći, neizgovaranjem. Kao da može zavarati sudbinu.

– Zašto moram? Šta tebi fali bez škola?

– Zvijezdo babina, moraš u svijet. Makar da ga vidiš. Pa od njega uzmi šta ti paše. TI od njega, ne on tog tebe. Jurišaće na sve tvoje ovde, prisloni mi ruku na grudi. Jurišaće jer u taj bijeli svijet jedino duše nema. Pa kad je namiriše, nastrvina se dok dušu ne proćera kroz nos. Samo dušu čuvaj. Iskušenja su velika…ulog još veći. Izvagaj dobro i mudro kakvu trampu činiš. Đavo sto lica ima, da zavede i otme. Nedaj. Povući će te oči napred. Zastani. Zatvori ih. Ako ti se duša opire, znaj da te šejtan mami. Ne odlučuj očima nikada. Neka ti svaka odluka bude iz duše. Nikada nećeš pogrešiti, veruj babi.

Tada nisam razumeo o čemu priča. Već odavno razumem. Od one zimske noći kada se Cveta telila u štali. Gledao sam te muke. Gledao sami moju Savu kako sva u znoju pokušava da joj pomogne. Pritrčao sam, nisam znao šta da radim, krava je već bila na izdisaju. Puno krvi, zaglavljeno tele, poslednji trzaji i Cveta je uginula. Tu pred babinim očima, po njenim rukama. Ona koja je jedina ceo život bila sa njom. Gledao sam babu kako jeca. Prvi put sam je video kako nariče kako glavu krave njiše kao da je svoje dete izgubula. U štali pomešani mirisi teške krvi, sena i babinog bola. Sve je to udaralo u moje grudi, nemoćan da se oduprem, da promenim, sprečim. Tu bol i danas osećam. Pratila me je sve ove godine. Kao knedla davila podsećala, opominjala.

– Od toga dana više ništa nije bilo isto. Deo one koja je meni bila sve je zauvek otišao sa Cvetom. Ubrzo ste došli ti i otac. Nudili ste joj drugu kravu, dve, tri. Nudili da platite da joj neko iz sela donosi mleko, sir i kajmak. Niste razumeli, niste imali čime. Izgubili ste ono na šta je mene moja baba upozoravala, dušu. Hteli ste da me odmah povedete sa sobom.

– Kud je bio ovih dvanaest godina neka ga još ovo par meseci do te velike škole, pa ga posle vodite, zamolila vas je tihim glasom.

Ta tri poslednja meseca su bila opraštanje nje od mene. Osećao sam to. Svako moje obećanje „eto me dogodine, na raspustu“ je ućutkivala danju zagrljajima, noću suzama. Nije verovala. Kako i bi. Svi su je redom napuštali. Niko joj se vratio nije, a obećao joj je deda da će ostariti zajedno, ujak da će se vratiti na imanje, ti majko da ćeš po celo leto biti tu da joj pomogneš malo i da te se raželi. Cveta da će u, nekako isti dan otići zajedno, ja da dušu neću izgubiti.

Umrla je tačno sedam dana po mom odlasku. Ispratila, zagrlila i oprostila se na onom proplanku gde vas je ceo život isčekivala. Vas koji su joj obećavali da ćete se jednog dana vratiti. Umrla je na zort čini mi se, samo da ne doživi još jedno uzaludno čekanje. Čekanje mene sledeće godine na leto…

Sa tim gore pred Boga nije mogla, osećala je to. Bila bi to ona bol koja težinom zaglavi između dva sveta. Večne muke nezaslužene. A zaslužila je mir i spokoj, makar na onom svetu.

Od njene smrti nisam kročio gore. Krivio sam sebe što nisam uspeo da spasim Cvetu. Krivio sam sebe za jecaje one koja je silinom svoje ljubavi sprečila svaki moj. To je bio razlog zašto sam upisao veterinu. Krivio sam sebe što sam otišao tog leta. Od tada je prošlo evo petnest godina. Danas se vraćam da odužim dug. Samo njoj. Jer njoj dugujem sve. Znam da će me dočekati na proplanku možda prvi put istinski srećna. Jer sam se vratio, jedini. jer sam sačuvao ono za nju najvažnije – dušu. Dugujem joj da makar jedno čekanje ne bude uzalud.

Siniša je pogledao gore.

-Baba, ja ću sutra veče na našem ognjištu opet zapaliti vatru, videćeš, znam da hoćeš, samo budi tu. Da ti vidim senu, da mi vidiš korak kojim dolazim da ostanem. Ovaj put zauvek. Hvala ti tvoj unuk.

U sali muk. Neme suze prisutnih odaše pomen baba Savi. Dva prazna mesta u prvom redu su zjapila kajanjem i stidom. Titule sa početka su izbledele već na pola priče, pred njima, na pozornici je stajalo nešto vrednije od svih zvanja na svetu…

ČOVEK sa DUŠOM.

Posvećeno A.A.

Neka te čuvaju anđeli.

Izvor:Blic

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
Subscribe
Obavijesti o
guest
4 Komentara
Najviše glasova
Najnoviji Najstariji
Inline Feedbacks
View all comments
sara
sara
1 mjesec ranije

Zivot daje najbolje lekcije, koje se ni u jednoj skoli ne mogu nauciti.
Odrastati sa dedom i nanom je velika privilegija.
Svaka cast veterinaru, svaku rec i misao svoje nane je duboko razumeo i dozivio.
Jedan on najboljih tekstova na SLeifu.

Realno
Realno
1 mjesec ranije

Tekst je pravi,realan,poucan,iskren.svaka cast na objavi

Ko to tamo peva
Ko to tamo peva
1 mjesec ranije

Ovako duge tekstove nikada nečitam uvijek ih preskočim, Vi kao novinari to bi trebali znati da čitaoci vole kratke, jasne, zanimljive i istinite vesti.

Haber gelmijor jaradan
Haber gelmijor jaradan
Odgovor za  Ko to tamo peva
1 mjesec ranije

…ja skidam kapu…

4
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker