Muhamed (65) usvojio preko 80 napuštene dece: Vodi brigu i o bolesnima a desetoro njih već je preminulo na njegovim rukama
Muhamed Bzik, 65-godišnji bivši libijski imigrant, posvetio je svoj život deci koja su terminalno bolesna i koja nemaju nikog da se brine o njima. On je jedan od retkih hraniteljskih porodica u Los Anđelesu u Americi koji se isključivo brine o deci koja su pred smrt.
Bzik je u Ameriku došao 1989. godine kako bi studirao elektroniku. U braku sa suprugom koja je preminula, dobio je državljanstvo 1997. godine. Iako je ranije bio maratonac, danas se fokusira na brigu o napuštenoj deci – deci koja su napustila porodicu ili su ostala bez roditelja zbog nasilja. Do sada je u svom domu prihvatio više od 80 dece, a desetoro njih preminulo je u njegovim rukama.
Sigurnost i ljubav
Kroz saradnju sa losanđeleskom službom za decu, Bzik je postao prepoznat kao neko ko je uvek spreman da primi decu koja su pred smrt.
“Javljaju mi kada deca umiru i pitaju da li ih mogu usvojiti. Znaju da neću oklevati da ih prihvatim. Ako ih ne uzmem, šalju ih u bolnice, jer nemaju porodicu ni dom. Međutim, kada ih uzmem, osećaju porodičnu atmosferu. Osećaju se sigurno i voljeno do kraja života. “Desetoro dece je umrlo na mojim rukama“, rekao je Muhamed.
Takođe otkriva da u mnogim slučajevima, on deci daje imena.
“U bolnici ih ostave, oni nemaju imena. Na papiru piše samo ‘beba dečak’, ‘beba devojčica’. Ja im dajem imena”, rekao je Bzik za kog je pružanje ljubavi deci koja nemaju nikog, uprkos emotivnom bolu, postala misija života.
Njegov rad prepoznat je i nagrađen međunarodnim priznanjima, a njegova priča sada je i tema dokumentarnog filma.
I sam otkrio da boluje od teške bolesti
Bzik se nada da će kroz svoju priču podstaći ljude na ljubav, saosećanje i pomoć onima kojima je najpotrebnije.
Iako suočen sa sopstvenim zdravstvenim izazovima, Bzik nastavlja svoju misiju. Pre par godina dijagnostikovan mu je rak debelog creva, ali to nije uticalo na njegovu odlučnost da nastavi sa brigom o deci.
“Nisam imao porodicu sa sobom i bio sam uplašen. Osećao sam isto što i deca. Samo oni su uglavnom sami. Ako sam ja u 65. godini uplašen, kako je tek njima?“, pita se on.
Blic
