Muftija Mustafa Jusufspahić: Srbi nisu genocidan narod, budimo pametni

Zaista je tesko reci ali ovaj covjek laze kada kaze da su postojali pojedinci (a ne citave grupe, koje su organizovano tezile istrebljenju muslimana).
Srbi generalno nisu genocidan narod, medjutim srbi u Bosni jesu genocidan narod i to je jasno kao dan.
Ostali srbi nose moralnu odgovornost, jer su tada podrzavali tadasnje lidere kako politicke, tako i crkvene iako je bilo jasno da su ovi tezili i sprovodili genocid!!!!

Sta nece covjek izjaviti da bi osigurao svoje radno mjesto u, bozemioprosti Vojsci Sbije. Ovoj gnjidi koja predstavlja velikosrpski elemenat u jednom dijelu Islamske zajednice, a ne muslimane u VS, cemo odgovoriti da nisu svi Srbi genocidni. Kako ce bit genocidni stotine Srba koji su boreci se u redovima Armije BiH dali zivote braneci Sarajevo, Tuzlu i ostale od pomahnitalih terorista, genocidasa iz takozvane Vojske RS i Policije RS koji su granatirali civile, ubijali i Bosnjake i Srbe i Hrvate i ostale. Kako ce bit’ genocidni Vesna Pesic, Zarko Korac, Ivan Djuric, Bogdan Bogdanovic, Petar Lukovic, Srdja Popovic i mnogi drugi koji su se jos od kraja ’80tih prosloga vijeka zdusno borili protiv milosevica, seselja, a bogami i draskovica, djindjica i kostunica, vucica, dacica, vulina koji su lagali a mnogi i dalje lazu Srbe da nikakvog genocida i etnickog ciscenja nije bilo, da nisu sve, bez izuzetka, dzamije porusene tamo gdje su Mladic i Karadzic makar i privremeno stavili svoje okupacijske shape. Nisu svi Srbi genocidni ali mnogi jesu, kako to jednom lijepo reche uvazeni srpski intelektualac, Srdja Popovic:
“Zločini o kojima govorimo bili su „etnički“. Niti ima potrebe da se oni „etnfikuju“ niti ih je moguće „deetnifikovati“. Motivi i umišljaj učinilaca imali su „etnička“ obeležja, tzv. napadni objekt imao je etnička obeležja. Genocid, na primer, ne može uopšte ni da se definiše bez primene utvrđivanja etničke pripadnosti zločinca i žrtve jer je napad na pripadnike „neke nacionalne, etničke ili verske grupe“ ugrađen u samu zakonsku definiciju tog krivičnog dela. Zalud je govoriti „zločin nema nacionalnost“, ovaj se ne može uopšte zamisliti bez „nacionalnosti“.
I najzad, što se tiče odgovornosti uopšte. Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva, obuhvata naredbodavce i izvršioce, i ona je krivična. Postoji druga odgovornost, odgovornost onih kreatora javnog mnjenja (tzv. elita) koji su te zločine podsticali, opravdavali ih, zataškavali ih, branili ih, bagatelisali ih, relativizovali ih. Ta odgovornost je moralna: neizbrisiva krmača na tim biografijama, njihova trajna fusnota. Postoji i treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska: to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili „rodoljublje“ i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića i Radovana Karadžića (Mladić-heroj, Svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, „prilično kolektivna“ i trajaće dok traje i kolektivno poricanje, pravdanje i zataškavanje tih zločina…”.
Svi ovi koji danas brane mladice i karadzice, svi oni koji su koliko jucer postavljali table ‘Bulevar Ratka Mladica’, svi oni koji negiraju i relativizuju genocid su na ovaj ili onaj nacin genocidni, tj. odgovorni su za genocid na neki od tri nacina koje pobroja Srdja Popovic. Zato njih i svrbi i zato se toliko trude da shire lazi i paralazi, da placaju nekakve kvazinaucne komisije, da se podsmijevaju, da ponekad i prijete da ce ponoviti svoje zlocine, ne znajuci da je vrijeme njihovog zlocinackog orgijanja i kidisanja na komsije zauvijek proslo.

Koji je ovo prdadjija