Odbio karijere u Londonu i Beogradu i odlučio da ZAUVEK OSTANE SELJAK: S posla žurio da što pre izuje cipele i uskoči u opanke

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Na stranu stručno zvanje, ugled koji je u karijeri stekao, direktorske fotelje u kojima je sedeo, Radosav Rade Virić (72) je bio i ostao seljak.

Zasigurno bi se u njegovom životu drugačije rasplelo da se njegov deda Nedeljko, ima tome skoro čitav vek, nije predomislio, te umesto kafane u Užicu kupio imanje na majčevini.

Ako ne tad, premda još nije bio ni bio rođen, kockice sigurnijeg sutra mogao je posložiti krajem sedamdesetih kad je mamljen zovom Londona ipak odabrao da ostane u selu u kome je ponikao.

Od blještavila velegrada na Temzi draži mu je bio pristranak u Mušvetama u čijem zasenku vijuga Grabovica. Tek nešto veći potok koji otiče u Sušicu za njega je reka beskrajnica.

Uz nju, skoro pa presahlu, našao sam ga na Vidovdan. Učeni čovek plahe naravi napasao je i pojio bandu što je vrebala tren njegove nepažnje da se ostvri na mlade voćke. Iz milošte Rade bandom zove stado ovaca i koza što nagonski kidiše da brsti zabranjeno.

Jugoistokom Zlatibora kroz špalir borova, pored zrelih polja koja nema ko da kosi, zamandaljenih kuća, putokaza za prazne zaseoke… Asfalt me je, dok se blago nije spustio do Grabovice, vodio udolinom iz koje Mušvete sa obe strane dižu u brda. Iza mene je ostalo pitomo, dopadljivo, još neizvikano parče planine u tišini. Putem kojim sam mu došao Virić nije hteo dalje od Čajetine i Užica. A mogao je daleko. Čak u Englesku.

– Imao sam u Londonu rođaka koji je tamo odveo svoja tri brata i sestru. Zvao je i mene, ali tad sam se tek zaposlio u PIK „Zlatibor“ i nisam hteo da idem – pričao mi je Rade Virić.

Malo u Užicu, više u Čajetini, službovao je 35 godina kao diplomirani ekonomista. Najveći deo karijere proveo je na rukovodećim mestima, između ostalog bio i finansijski direktor banke. A samo je jednom u životu, onaj dan kad se ženio, stavio kravatu! Žurio je s posla svakog dana da što pre izuje cipele i uskoči u opanke. Selo mu je uvek bilo strast.

Poput istrajnoti da utuvi bandi da ne brsti lišće, isuviše je bilo čvrsto korenje koje ga je svezalo za zlatiborsku rodnu zemlju, a on bez avanturističkog duha i previše talenta da pored ruskog nauči i engleski. Zato se nije otisnuo u beli svet. Rođak iz Londona nije bio jedini kome se zahvalio.

– Bogati stric Miloje Dragutinović kod koga sam stanovao molio me je da se posle fakulteta ne vraćam kući, da ostanem kod njega u Beogradu. Govorio mi: Sinovac, nemoj nazad u provinciju, nije selo za školovanog čoveka – nastavio je Rade o svom juče.

Imao je još jedan razlog zbog kog mu je duša pošto-poto htela nazad u Mušvete! Maćehu! Bolesnu, samu.

Na imanju Virića, gde Rade sa surpugom gosti turiste voljne odmora na selu, prvo što zapada na oko je vodenica. Onomad je domaćin iz Mušveta, dok je vodostaj Grabovice bio veći, samleo 150 kila žita. Najstariji poznati trag njenog postojanja je popis iz 1863. kad je zavedena kao Žunjića vodenica. Sa jednom polovine mehane, kako osta zapisano, vredela je 80 dukata. Žunjići su je sa imanjem prodali Aćimovićima, oni kasnije Đokićima.

– Moja prababa je od Žunjića. Deda, očev otac, sakupljao je pare da kupi kafanu u Užicu, ali kako nije imao iskustva u tom poslu, niti mu se iko od bliskih bavio ugostiteljstvom, 1926. je odlučio je da digne ruke i od ušteđevine kupi zemlju na kojoj mu je rođena majka – govorio mi Rade Virić i krajičkom oka motrio na bandu

Kad je rođen otac Rajko mu je imao 43, a majka Stojka 21. Tek što je napunio šest Stojku je odnela teška bolest. Nesretnica, na hladnoj Grabovici prala pelene pa se nahladila. Nezalečena bolest prerasla je u turberkulozu. Sve je tih godina na selu bilo preče od zdravlja.

– Otac je mene i mlađu sestru Vijoriku čuvao od teških poslova. Plašio se da bolest nije nasledna i da ne prođemo kao majka. Rajko se kasnije oženio Ankom, a nas dvoje gledao kao malo vode na dlanu – nastavio je Rade.

Prva dva razreda završio je u Mušvetama, treći i četvrti u Krivoj Reci gde je Rajko umilostivio učitelja da njegov sin ne plevi luk u školskom vrtu. Od petog do osmog išao je u osam kilometara udaljenu Čajetinu. Kod maćehine sestre živeo je dok je učio Ekonomsku školu u Užicu. Fakultet u Beogradu, pa prvi posao u PIK-u.

– Posle radnog vremena sam iz Čajetine odmah trčao kući da pomognem maćehi oko ovaca, drva, spremanja hrane. Da sam otišao u London, Beograd, rekli bi zli jezici da sam jedva dočekao da posle očeve smrti pobegnem od žene koja me je gledala kao rođenog sina. Ne zbog njih, ostao sam zbog nje i sebe – i o tome mi je pričao Radosav.

Malo je naroda ostalo u Mušvetama. Pre neki dam mu je lisica pred nosem odnela gusku. Prošle godine preko 30 peradi. Zveri se nakotile, okuražile, ne zaziru više ni od ono malo ljudi što je ostalo. Ceni Rade da će u njegovom selu za 10-15 godina ostati ne više od 20 domaćinstava. A bilo ih je, pamti zlatne dane, i preko 100, u svakom najmanje po troje-četvoro duša.

Ni Grabovica više nije ista. Presušili su virovi u kojima se kupalo njegovo i sva okolna sela. Vodu su u Krivu Reku odvukle cevi.

– I ljudi su se promenili. Postali smo zavidni, alavi. Pogrešno smo naučili da se ne menjamo. Stvar važnija od svih para u životu je bratska i sestrinska ljubav, a mi smo se i nje odrekli. Reče Andrić u „Znakovima pored puta“, i ta i danas važi, u našim selima te ne vole ako više znaš i više imaš – stavio je do znanja šta ga tišti.

U dva koraka pregazio je Grabovicu i pojurio za bandom što je meračila do zemlje savijenu jabuku.

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
Subscribe
Obavijesti o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker