Vratio se iz Francuske i u Sjenici napravio ozbiljnu farmu: Pogledajte šta danas ima porodica Karahasović
Jedna porodica iz Sjenice napravila je potez o kojem mnogi iz dijaspore godinama razmišljaju, ali se malo njih na njega odluči – iskustvo stečeno u inostranstvu pokušali su da pretvore u ozbiljan posao na rodnoj Pešteri.
Porodica Karahasović, koja se stočarstvom bavi generacijama, razvila je imanje na kojem se danas nalazi oko 100 grla, među kojima su i goveda francuske rase limuzin. Semir Karahasović je deo iskustva stečenog u Francuskoj preneo na porodično gazdinstvo kod Sjenice, a upravo je uzgoj ove mesne rase postao jedan od najzanimljivijih delova njihove stočarske priče.
Reportaža Stanislava Jakice pokazuje veliko porodično imanje i svakodnevicu koja je daleko od jednostavne slike života na selu. Iza stada, pašnjaka i mehanizacije stoje godine ulaganja, rada i odluka da se posao širi upravo na Pešterskoj visoravni.
Karahasovići su uzgoj limuzin goveda počeli pre šest ili sedam godina, najpre sa nekoliko junica. Stado je potom postepeno povećavano, a danas imaju oko 50 grla ove francuske rase, uz simentalska goveda i drugu stoku na imanju. Karahasović navodi da je matično stado uvezeno iz Francuske, kao i da su grla umatičena i imaju pedigre.
Za uslove Pešteri posebno im odgovara sistem „krava–tele“. Karahasović u reportaži govori o mirnim životinjama, lakšem teljenju i tome da krave dobro čuvaju mladunčad. Upravo prilagođavanje proizvodnje surovijim uslovima visoravni predstavlja jednu od ključnih stvari za opstanak većeg stada.
Ali idilični prizori pašnjaka kriju i probleme sa kojima se stočari ovog kraja godinama suočavaju.
Među najvećim opasnostima su vukovi. Karahasovići zbog toga koriste električne pastire i pse čuvare, a Semir se prisetio i slučaja kada su im vukovi pre nekoliko godina odneli ždrebe nedaleko od kuće. Prema njegovim rečima, krave umeju da stanu u odbranu teladi kada osete opasnost.
Poseban izazov predstavlja pešterska zima. Karahasović slikovito opisuje ovaj kraj rečima da ovde praktično postoje „leto i zima“, zbog čega se velike količine hrane za stoku moraju pripremiti unapred. Na imanju koriste traktore, kosilice i balirke, dok veliki deo posla porodica obavlja sama.
Iskustvo iz Francuske, gde je imao priliku da vidi znatno veća i modernije opremljena gazdinstva, uticalo je i na način na koji razmišlja o budućnosti farme kod Sjenice. Govoreći o tamošnjoj poljoprivredi, naveo je gazdinstva sa 100 ili 200 goveda i veoma skupom mehanizacijom, ali i poručio da se i na Pešteri od sopstvenog rada može živeti.
Priča Karahasovića zato nije samo priča o jednoj farmi i jednoj rasi goveda. Ona otvara mnogo šire pitanje koje je posebno važno za Sandžak – može li novac, znanje i iskustvo dijaspore da se pretvori u održiv posao u mestima iz kojih su ljudi decenijama odlazili?
Na ovom imanju odgovor pokušavaju da daju svakog dana – među štalama, traktorima i stadom na pešterskim pašnjacima.
