Šta sve morate znati ako se sa djecom planirate preseliti u inostranstvo – Otkrila žena iz Srbije koja živi u Berlinu

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Kako da se dete što bolje prilagodi među vršnjacima u inostranstvu?

Preseljenje s porodicom u inostranstvo može da bude veliki izazov, a posebno prilagođavanje dece na novu sredinu. Roditelji u potrazi za boljim životom neretko smetnu s uma da detetu može biti jako teško u novoj sredini, u novoj školi, među nepoznatom decom koja govore nepoznatim jezikom. Moguće je da se oseti izolovano i odbačeno, te je jasno da roditelj kod preseljenja prvo mora da misli o takvim stvarima – o sreći svog deteta jer u suprotnom sve drugo nema smisla. To prilagođavanje deteta na novu sredinu u inostranstvu jako je važno jer ga, nažalost, često prati problem vršnjačkog nasilja. Šta su mogući uzroci i šta je najpametnije da roditelji urade ako primete znakove nasilja, za naš sajt govori Nevena Piperin iz Berlina koja radi kao kouč za mame u preseljenju.

Za početak ona govori kako se u Nemačkoj odnose prema problemu takozvanog bulinga.

Magična reč „stop“

„Veliki je zadatak odgajati decu. Ne mislim samo na hranu i odeću i vaspitanje koje podrazumeva dobro ponašanje već mislim i na vaspitanje ličnosti koja ima samopouzdanja i koja zna svoje i tuđe granice. U berlinskim vrtićima decu od ranog uzrasta uče šta je to nasilje i imaju vežbe čiji je cilj da deca nauče kako i kad da kažu magičnu reč ‘stop‘. Ova reč postaje vrlo važna u daljem razvoju i roditelji se takođe uključuju u ovaj proces učenja.“

Naime, kako kaže Nevena, vršnjačko nasilje kreće još u vrtiću, najčešće kroz igru.

„U toj igri se uvek vidi koju stranu deca zauzimaju, da li nasilnika ili žrtve. Najčešće, deca koja su uistinu nasilna imaju probleme kod kuće. U tako malom uzrastu tih problema nisu svesna, pa ih ispoljavaju na različite načine. Konkretni primeri u vrtićima uglavnom podrazumevaju fizičko nasilje. Uzrast i svesnost dece je na tom nivou da je to jedini način da ispolje agresiju. Još uvek im je socijalni krug sužen da bi naučila ružne reči. Roditelji ipak od toga mogu da ih zaštite ili na njima prilagođen način objasne šta te reči znače i da ih nije lepo govoriti.“

Škola je u tom smislu druga dimenzija koja je i manje kontrolisana, a sve je dodatni izazov za decu koja su se doselila iz druge države, recimo, Srbije.

„U susretu sa školom deca imaju jako puno izazova – novo društvo, novi učitelji, novi prostor. Za svako dete je to veliki izazov koji je na svoj način stresan. Deca se nalaze u procepu između vrtića i škole i ne znaju da li su mali ili su odrasli. Potrebno im je puno vremena da se pozicioniraju. Ako na to dodamo dete koje je u preseljenju i koje vrlo često ne zna jezik zemlje u koju se seli, stvar je otežavajuća. Deca imaju jako dobre senzore za prepoznavanje ko je jak, a ko je slab. Retko kada se desilo da druga deca šikaniraju jedno samopouzdano jako dete koje ima razvijenu socijalnu inteligenciju. To možda može da se desi jednom i tu je kraj. Iza takvog deteta stoje mama i tata koji su ga vaspitali tako da se odmah obrati za pomoć, pre svega njima kako bi adekvatno odmah reagovali. Tu je uloga roditelja nezamenljiva.“

Mama i tata moraju da glasno traže podršku

Naša sagovornica ističe da ima slučajeva kada je vršnjačko nasilje konstantno i tu je opet uloga roditelja nezamenljiva.

„Naravno, podrška škole je od velikog značaja, ali ona nekada mora biti glasno i jasno tražena. Roditelj mora biti uporan i jak, mora da ide do kraja da bi zaštitio svoje dete jer mu je uostalom to jedna od osnovnih uloga.“

Nevena kaže i da ono što čitamo na forumima jesu dvojaki problemi. Naša deca mogu biti izložena nasilju i od druge dece i od škole (učitelji, nastavnici…). Međutim, ona ističe da to ne znači da su naša deca negde šikanirana, a u Srbiji ne. Pogrešan je utisak kako se to u Srbiji ne bi desilo jer svi znamo da se ove situacije dešavaju i ovde i tamo negde i svuda u svetu i da nasilje ne bira.

Glavni uzrok neznanje jezika

„Najčešće su deca podložna nasilju zbog neznanja jezika, drugačijeg kulturnog konteksta, nepoštovanja pravila, nacionalnih osnova. Nasilje je namerno povređivanje slabijeg da bi se moć koju neko oseća uvećala. Cilj nasilja je uvek da se ostvari moć i kontrola nad drugim. Pritom, prilagođavanje naše dece može da traje prilično dugo u zavisnosti od toga iz kakvog porodičnog konteksta dolaze i, naravno, koliko su roditelji uključeni u taj proces. Ima dece koja su orna da pomognu drugoj deci u učenju jezika, a ima i dece koja traže razlog da drugog zbog toga šikaniraju.“

Ključna je komunikacija dete – škola – roditelj

Nevena Piperin napominje da su naša deca u inostranstvu izložena vršnjačkom nasilju kao i u Srbiji, samo su tamo i razlike u jeziku, akcentu, ekonomskom stanju, nacionalnoj osnovi…

„Problemi nastaju naročito onog trenutka kada roditelji ne govore nemački ili engleski jezik i ne postoji komunikacija dete – škola – roditelj. U takvim slučajevima može biti kobno za sve. Komunikacija ove tri strane je ključna stvar u sprečavanju daljeg nasilja tamo preko.“

Ona navodi i primer uspešnog rešenja problema.

„Imamo primer naše dece koja su bolesna i imaju posebne potrebe, a idu u obične škole jer je ovde to praksa kojoj je cilj inkluzija dece. Konkretni primer je dečak od 12 godina koji nije rođen u Nemačkoj, ali govori jezik kao maternji, a kog su zbog njegove dijagnoze (ADHS) često ismevala druga deca i vrlo često ga fizički maltretirala. U takvim situacijama je potrebno obratiti se školi za pomoć, i to vrlo glasno i konkretno. U ovom našem slučaju je škola reagovala odmah. Socijalni pedagog se uključio u proces i posle šest meseci se stvar drastično promenila.“

Sličan primer se desio u vrtiću gde je četvorogodišnja devojčica fizički maltretirala drugu decu, među njima i naše dvoje dece, tako što je želela neprestano da se grli i to radila čak i kada druga deca to nisu želela, a takođe ih je vrlo često i udarala.

„Ova situacija se završila tako što se nakon nekoliko žalbi roditelja uključio ceo vrtić i deca su nedeljno obrađivala teme o nasilju i ličnim granicama sa ciljem da decu koja su izložena nasilju zaštite, a dotičnu devojčicu osveste. Ovde je vrlo važno nagovestiti da cilj nije bio izolacija ove devojčice, već da ona nauči da to što radi izaziva neprijatne osećaje i da na reč ‘stop‘ mora da reaguje.“

Nažalost, svedoci smo da ima primera koji se ne završavaju ovako slavno.

„Nekad je potreba da se dete preseli u drugo mesto velika jer nije moguće promeniti kompletnu sredinu u kojoj se ono nalazi.“

Otuda važno pitanje – kako da, recimo, majka prepozna kritične znake i šta zapravo da radi.

„Bilo bi poželjno da svaki roditelj ima takav odnos sa svojim detetom da ono može da mu priđe uvek i kaže šta je to što mu se desilo. Dakle, komunikacija je ključna. U drugim slučajevima deca se povlače u sebe, postaju i sama vrlo agresivna kod kuće, a u najkritičnijim situacijama se fizički povređuju i/ili koriste narkotike. Mudro oko roditelja bi trebalo da zapazi ove znake mnogo pre kritičnih tačaka.“

Najvažnija tri pitanja roditelja detetu

Dakle, čim vam se dete požali ili primetite neke znake odmah treba reagovati bez osude i nepoverenja.

„Reagovati znači konkretno pitati dete šta se desilo, kako se osećalo i na koji način želi da mu roditelj pomogne. Ovo su najvažnija tri pitanja koje roditelj treba da postavi svom detetu. Treba slušati dete bez upadanja u reč, osude, a onda odmah pozvati nadležnu službu, napisati mejl nastavnici ili učitelju. Reaguje se odmah, piše se mejl i noću ako treba. Nema odlaganja i čekanja prigodnijeg trenutka.“

Nevena Piperin kaže i da se u praksi pokazalo da je najveća pomoć u ovakvim situacijama – jak, psihički stabilan roditelj.

„Takav roditelj može da zaštiti, pomogne, sasluša. Naravno da su institucije uvek tu da nas zaštite i dobra komunikacija sa njima je od velikog značaja za prevenciju daljeg nasilja ukoliko se ono već desilo. Ako škola zakaže, uvek treba ići dalje jer nema pomoći bez samopomoći. Svaki roditelj je dužan da zaštiti svoje dete. Koliko god to sad banalno zvučalo, mnogi su nemoćni u ovakvim situacijama jer nas niko nije učio kako da se pravilno postavimo i zaštitimo. Zato je veliki broj klijenata upravo roditelja koji žele da rade na sebi da bi bili bolji svojoj deci. Najveća pomoć je dobar odnos roditelj- dete, pa onda i institucije. I uvek isterivati situaciju do kraja i uključivati sve nadležne“, kaže Nevena.

U svemu ohrabruje to što je, kako kaže Nevena, mnogo primera koji su se na kraju završili dobro.

„Uglavnom je to jer se roditelj glasno pobunio, otišao u školu i zatražio podršku institucije. Zaista je važno adekvatno reagovati i odmah uključiti sve moguće institucije, a svoje dete maksimalno zaštititi i dati mu poverenje i toplu roditeljsku podršku. Samim tim tako dajete detetu primer kako dalje u životu da se nosi sa sličnim situacijama, kako da se pravilno bori“, kaže Nevena i ohrabruje sve koji se nalaze u sličnoj situaciji da joj se obrate za pomoć.

Izvor:Nova.rs

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
error:
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker