Vučićeva kazna za Novi Pazar

Takva strategija bila je promišljena i imala jasan cilj: izbeći otvoren sukob sa vlašću, a istovremeno sačuvati kredibilitet među nezadovoljnim građanima. Reč je, pre svega, o Sandžačkoj demokratskoj partiji i Stranci pravde i pomirenja.

Aleksandar Vučić je imao značajnu podršku bošnjačkog biračkog tela, a njegovi partneri iz Sandžaka obezbedili su mu desetine hiljada glasova u dva izborna procesa. Ta podrška bila je rezultat političkih kalkulacija, ekonomskih obećanja i kontrole lokalnih institucija.

Novi Pazar je od početka studentskih blokada našao u fokusu javnosti, posebno nakon velikog skupa u aprilu, kada je glas studenata prvi put snažno odjeknuo i izvan lokalnih okvira.

Jedan od najkontroverznijih događaja bio je upad tzv. „crnokapuljaša“ na Državni univerzitet i pokušaj uprave da se obračuna sa studentima, što je izazvalo revolt u zajednici.

Usledila je kampanja tabloidnih medija protiv studenata i lokalnih partnera vlasti, u koje je predsednik, ‘mnogo razočaran’, očito zbog pasivne uloge koju su preuzeli. Bošnjački politički predstavnici iz Novog Pazara, grada specifičnog po složenim političkim i etničkim odnosima, preuzeli su pasivnu ulogu jer je očito da u svojoj političkoj logici smatraju da protesti širom Srbije podrivaju režim, odnosno SNS i predsednika Vučića, a da to nema nikakve veze sa njihovom sopstvenom pozicijom.

Time nastoje da se predstave kao posmatrači sa strane, iako su deo vladajuće koalicije, izbegavajući političku odgovornost i pokušavajući da očuvaju sopstveni uticaj, dok proteste tretiraju kao problem koji isključivo pogađa njihove koalicione partnere.

Nakon što je predsednik javno kritikovao lokalnu vlast u Novom Pazaru, nekada jednom od najlojalnijih manjinskih saveznika, usledila je i najava smanjenja budžetskih sredstava i drugih oblika pomoći. Time je grad, koji je ranije Vučića proglasio počasnim građaninom, od simbola političke podrške postao primer „neposlušnosti“ i meta političkog pritiska. Poslednje vesti iz Grada ukazuju da uplate prihoda po osnovu pripadajućeg dela poreza na zarade, kao i transferi nenamenskih sredstava iz republičkog budžeta, kasne gotovo mesec dana, a upućena je i žalba Ustavnom sudu. Ovakva situacija dovela je do toga da skoro dve hiljade zaposlenih ostane bez redovnih primanja, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost među građanima.

Zbog toga lokalno rukovodstvo javno postavlja pitanje: da li je reč o sankcijama, kazni, političkoj opstrukciji ili administrativnim poteškoćama? Samim tim, Beograd je poslao jasnu poruku da se od partnera očekuje potpuna politička lojalnost, dok se svako odstupanje tretira kao prestup koji može imati ozbiljne finansijske posledice. Odsustvo proizvodnih i razvojnih investicija dovelo je Novi Pazar u paradoksalnu situaciju: grad sa mladom, obrazovanom populacijom i snažnom preduzetničkom tradicijom ostaje zarobljen u ekonomskoj stagnaciji. Zavisnost od dodatnih sredstava iz tekuće budžetske rezerve učinila je grad ranjivim na političke pritiske, jer Beograd finansijsku kontrolu koristi kao mehanizam očuvanja lojalnosti lokalnih partnera.

Dodatno nezadovoljstvo izazvalo je to što obećani sastanak predsednika sa bošnjačkim koalicionim partnerima, nakon ranijih tenzija, ni do danas nije održan. Takvo odlaganje lokalni lideri tumače kao znak političke marginalizacije i potvrdu da njihova pozicija zavisi isključivo od volje centralne vlasti.

Pritisak je dodatno porastao nakon izjave Rasima Ljajića, osnivača SDP-a, koji je na stranačkom skupu u Novom Pazaru istakao da među članstvom vlada nezadovoljstvo, kao i da postoji stalni pritisak kojim se od stranke zahteva da samostalno izađe na potencijalne parlamentarne izbore. Posebnu težinu toj poruci daje činjenica da je SDP godinama lojalan saveznik vlasti, koji tom saradnjom uspeo da obezbedi određene benefite za Novi Pazar, ali da se, bez obzira na ministarske pozicije, njegova uloga u Beogradu i dalje često svodi na manjinskog, pouzdanog i pragmatičnog partnera.

Važno je naglasiti da se ništa od ovih procesa u Novom Pazaru ne bi dogodilo da nije postojala tesna saradnja lokalnih vlasti i republičke Vlade. Manjine, a posebno bošnjačka zajednica, već decenijama funkcionišu unutar sistema stalne potrebe – politike su u velikoj meri fokusirane na to kako obezbediti što više sredstava iz Beograda, jer više od jednog veka kontinuirane diskriminacije i stigmatizacije regiona nije moguće nadoknaditi preko noći. Svako ko racionalno i iskreno sagledava situaciju razume dubinu i složenost problema.

Iako se ove činjenice često ponavljaju i kod nekih izazivaju podsmeh, a kod drugih otpor, ne može se osporiti da su određeni rezultati postignuti u periodu aktuelne naprednjačke vlasti. Kao građanin Novog Pazara, nemam ni moralnu, niti političku dilemu da to otvoreno priznam – pojedini projekti su vidljivi, konkretni i merljivi. Najznačajniji projekat je svakako izgradnja kliničko-bolničkog centra, višedecenijske potrebe građana, koji bi trebalo da unapredi kvalitet zdravstvene zaštite i smanji zavisnost od bolnica u Kraljevu, Kragujevcu i Beogradu.

Režim ovim ulaganjima želi da pokaže brigu za pazarski kraj i pridobije podršku bošnjačkog biračkog tela, dok bošnjačke stranke u vlasti ističu ovaj projekat kao dokaz svoje „bliskosti“ sa Beogradom. Pored zdravstvene infrastrukture, država je investirala i u regulaciju rečnih korita, prve ozbiljne radove nakon katastrofalne poplave 1979. godine, što je naišlo na široko odobravanje građana, iako je pristup kritikovan kao spor i parcijalan. Rekonstrukcija škola, izgradnja obdaništa, ulaganja u sportske objekte i modernizaciju putne infrastrukture pokazuju da institucionalna podrška Beograda postoji, ali ona i dalje ostaje selektivna i nedovoljna. Najveći izazov, ipak, ostaje nedostatak sistemskih investicija koje bi omogućile otvaranje novih radnih mesta i obezbedile održivi ekonomski razvoj regiona.

Važno je pomenuti i činjenicu da pojedini lokalni opozicioni delatnici i aktivisti često minimiziraju značaj ovih projekata, pa čak ih i ismijavaju, što više govori o njihovom nagomilanom besu i netrpeljivosti prema svemu, što im dodatno zamagljuje vid, i kod stvari koje su ipak, dale određene rezultate. Koliko god ovi projekti bili značajni, nisu uklonili i brojne nagomilane probleme koje grad i dalje trpi, posebno u oblasti životne sredine. Sve češće se postavlja pitanje da li su ova ulaganja deo strateškog pristupa razvoju regiona ili samo način kontrolisanog održavanja statusa quo, bez rešavanja suštinskih problema?!

Iako Novi Pazar možda nema masovne proteste kao drugi gradovi, to ne znači da su građani ravnodušni. Ispod površine vlada snažan nemir, oseća se zasićenost i tiho, ali postojano nezadovoljstvo političkom krizom koja traje. Na ulicama, u kafečajnicama, u porodičnim krugovima, razgovori sve češće otkrivaju osećaj razočarenja i umora od nepromenjenog stanja. LJudi su budni i svesni, prate sve što se govori i radi, dok svaka uvreda izrečena sa nacionalnih frekvencija i pokušaj medijskog lešinarenja duboko pogađaju građane, jer ovde postoji snažan osećaj dostojanstva i samopoštovanja. Zato osećaj nepravde postaje sve dublji, a svest o sopstvenoj snazi i pravu na poštovanje sve izraženija.

Bošnjačke političke stranke sve jasnije shvataju da više ne mogu u potpunosti kontrolisati svoju biračku bazu. Višemesečni događaji i društveno-politički potresi značajno su promenili biračko stanje i percepciju ljudi. Iako su svesne ovog problema, oni deluju zarobljeno između želje da sačuvaju svoj uticaj i pritiska da odgovore na aktuelnu novu političku realnost, jer se valjda podrazumeva da poslušnost ima svoju cenu, a neposlušnost još veću.

Autor teksta je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Sandžaklive portala.

Danas

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala