ŠTA AKO RUSIJA IZGUBI U UKRAJINI? Bajden pred opasnim izborom: Kako sprečiti Putina da učini nezamislivo?

Posle mesec dana ruske invazije na Ukrajinu, američki predsednik Džo Bajden i ruski predsednik Vladimir Putin nalaze se uhvaćeni između opominjućih lekcija istorije i današnje geopolitičke realnosti.

Gotovo ništa u Ukrajini ne ide u skladu sa Putinovim ranijim planovima: Kijev se usprotivio njegovoj vojsci, nanevši im velike gubitke i jasno stavivši do znanja da Rusija nikada neće biti dobrodošla u bivšu sovjetsku republiku, a svet se ujedinio protiv Putinove vlade, nanevši im ekonomski udarac koji već predstavlja najveću pretnju njegovom rukovodstvu u poslednje dve decenije, piše Vajerd.

Sada se Putin suočava sa opasnim pitanjem koje bi moglo da ima destabilizujuće posledice za Zapad i svet: Kako on želi da izgubi ovaj rat? Šta je spreman da rizikuje da ili sruši Ukrajinu ili sačuva svoju vlast u zemlji koju je vodio skoro četvrt veka?

Na drugoj strani sveta, Bajden se suočava sa sopstvenim, teškim izborom – kako kazniti i pobediti Rusiju bez rizika od rata za koji je očigledno odlučio da ne vodi.

Za oba predsednika, političke kalkulacije su zasnovane na pola veka geopolitičkih lekcija koje sežu od Hladnog rata preko Avganistana do Libije.

Odluka Putina da pokrene invaziju na Ukrajinu iznenadila je skoro sve – uključujući i njegove trupe. Taj čin je izgledao toliko iracionalan, tako skup i takav povratak na prethodnu eru (tenkovi u evropskim prestonicama?) da je malo ko verovao da je Putinovo gomilanje vojske na granici sa Ukrajinom nešto više od zveckanja oružjem. Na kraju krajeva, svima je bilo jasno, osim možda Putinu, da se Ukrajina suštinski razlikuje — po veličini, geografiji i geopolitici — od prethodnih meta u Čečeniji i Gruziji.

Sada, kada je sproveo u delo svoj plan, čini se da Putin skoro svaki dan potvrđuje da je napravio užasnu, oholu, a možda čak i politički fatalnu grešku.

Ruski vojni gubici su veliki: procureli brojevi pokazuju čak 9.800 poginulih i 16.000 ranjenih. To bi bilo ekvivalentno gubitku SAD od 12.000 do 15.000 vojnika u višenedeljnoj invaziji na Irak 2003. godine, u kojoj je zapravo ubijeno samo oko 140 Amerikanaca. Ukrajinski zvaničnici kažu da je pola tuceta generala i najviših ruskih komandanata ubijeno u akciji, oko četvrtine svih vođa koje je poslala na teren — dok su SAD izgubile jednog generala u 20 godina rata u Iraku i Avganistanu i nijednog u Zalivskm ratu. Ti ljudski i materijalni troškovi za Rusiju će samo rasti, i očigledno je da se milijarde dolara potrošene za “modernizaciju” ruske vojske nisu isplatile. Ruska vojna moć će samo slabiti kako bude slala još manje pripremljene jedinice. A zemlja se očigledno obratila Kini za pomoć u najosnovnijim vojnim zalihama.

Ukrajinski odgovor je jasno stavio do znanja da će svaki dugoročni pokušaj okupacije zemlje imati nemoguću cenu, kako u smislu ruskih žrtava tako i tekućih finansijskih troškova. Rusija jednostavno ne poseduje vojnu silu sposobnu da savlada otpor tako jak kao onaj koji je iznelo 43 miliona stanovnika Ukrajine. Američki institut za preduzetništvo i Institut za proučavanje rata, istraživački centri koji pružaju analizu bitaka, procenjuju da su “ukrajinske snage pobedile početnu rusku kampanju ovog rata“, kao i da je “prvobitna ruska kampanja zauzimanja glavnog grada Ukrajine i velikih gradova i prisiljavanje na promenu režima, propala”.

Kod kuće, ruska ekonomija se raspada brzinom svetlosti. Zapadne sankcije i akcije protiv skoro svih aspekata ruske ekonomije bili su širi, brži i koordinisaniji nego što je iko očekivao – a najmanje, očigledno, sam Putin. Strani vazdušni prostor zatvoren, banke isključene, Mekdonaldsi zatvoreni. U nizu brzih poteza, ruski oligarsi su postali nepožljni. Društvenim mrežama kruže video snimci o pustim ruskim prodavnicama hrane. Za nekoliko meseci ruski avioni će prestati da lete čak i u zemlji. Bol će rasti iz dana u dan a taj udarac je sve teže sakriti od civilnog stanovništva.

Široka ekonomska devastacija teško da bi mogla da dođe u gorem trenutku po Putina i Rusiju.

Rusija i Putin su se već suočili sa lošom rukom karata. Kako kineska ekonomija raste, a milioni ljudi izlaze iz siromaštva u srednju klasu, Putinova strategija poslednjih 10 godinase fokusirala na rušenje zapadne demokratije jer je shvatio da njegova zemlja ne može da se takmiči sa njom. Sovjetski Savez nikada nije bio ekonomski motor kojeg se Amerika nekada plašila, a 30 godina kleptokratske vladavine dodatno je oslabilo Rusiju, tvrdi Vajerd.

Ruska privreda je nedavno rangirana kao 11. po veličini u svetu — otprilike veličine Južne Koreje ili Brazila, i ne mnogo veća od Španije — i manje od desetine veličine SAD ili Kine. I to je bilo pre nego što su sankcije desetkovale njene devizne rezerve, poremetile udobne živote njenih vladajućih oligarha i toliko izbacile zemlju iz svetske ekonomije da se njena berza nije ponovo otvarala od invazije na Ukrajinu.

Koronavirus i loše upravljanje krizom, kao i niska stopa nataliteta i starenje stanovništva im takođe ne idu na ruku. Prošle godine, populacija Rusije od 140 miliona zapravo se smanjila za milion ljudi – opasan i remetilački ekonomski faktor čak i bez sankcija.

Putinovo kockanje u Ukrajini je brzo poništavanje 30 godina ekonomske liberalizacije i zapadne ekspanzije unutar Rusije. Njegovi potezi poput zaplene i nacionalizacije stotina iznajmljenih aviona na ruskom tlu, gotovo garantuju da zapadne firme nikada neće potrošiti ni jedan dolar u Rusiji dok Putin vodi zemlju. Proteklog vikenda, Velika Britanija je već jasno stavila do znanja da nema “normalizacije“, čak i ako Rusija iznenada i neuobičajeno odstupi. “Pokušati da posle ovoga ponovo normalizujemo odnose sa Putinom, kao što smo uradili 2014, značilo bi da ponovo napravimo potpuno istu grešku i zato Putin mora da propadne“, rekao je premijer Boris Džonston, nazivajući krizu “prekretnicom” za svet. Mladi masovno napuštaju Rusiju, bežeći u inostranstvo i odnoseći svoje talente i preduzetništvo u nove ekonomije.

Za Putina, ukrajinski rat je brzo postao egzistencijalna borba — što povećava opasnost od eskalacije. “Postoji mnogo stvari koje mogu da prebace loptu na teren konfrontacije koju Putin ne želi, ali možda ne zna kako da se izvuče iz nje. Već je dokazao da je užasan strateg. Moramo da se nosimo sa tom realnošću“, naveo je strateg Tom Nikols.

Čini se da je Bajdenov posao da Putinu omogući vreme i prostor da izgubi rat tako da ga ne eskalira u Treći svetski rat.

Do pre nekoliko nedelja, činilo se da je Bajdenova administracija stajala na ivici nove svetske ere — one koja je konačno značila izlazak SAD iz Iraka i Avganistana i omogućila im da se fokusiraju na rastuću globalnu trku sa Kinom. Već deceniju, zvaničnici nacionalne bezbednosti upozoravaju da je Rusija bila jučerašnja bitka, a Kina današnja. “Rusija je uragan; Kina je klimatska promena”, rekli su.

Sada se Zapad suočava sa svetskim uraganom.

Kada su ruski tenkovi prešli ukrajinsku granicu, Bajden – političar koji je postao punoletan tokom Hladnog rata, ali je poslednjih 20 godina proveo na čelu globalnog rata protiv terorizma – suočava se sa pitanjima koja su bliža liderima iz 20. veka poput Dvajta Ajzenhauera i Džona F. Kenedija, nego njegovim prethodnicima iz 21. veka poput Džordža V. Buša i Baraka Obame.

Dok Bajden odmerava kako da kalibriše američki odgovor i odupire se harizmatičnim — i očajničkim — molbama ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog za direktno učešće NATO-a u ratu, suočava se sa jednom od najčudnijih zagonetki svog predsednikovanja: Amerikanci slave svoje ratne lidere i pridaju malo zasluga onima koji izbegavaju ratove.

To je lekcija koju je Dvajt Ajzenhauer pokušao da prenese svom mladom nasledniku usred Hladnog rata.

Malo lidera u američkoj istoriji poznavalo je savremeni rat bolje od Ajzenhauera — i koliko je teško i skupo pobediti u jednom i koliko je teško ostati van njega. Razumeo je procedure, organizaciju, logistiku i potrebu za odlučnim donošenjem odluka u vremenima krize. Kao predsednik na početku Hladnog rata, sedeo je u Beloj kući i dok su njegovi generali preporučivali upotrebu nuklearnog oružja za rešavanje sada zaboravljenih međunarodnih kriza: Kesong, Kemoj, Macu, Formoza, Berlin. Na kraju svog dvostrukog mandata, upitan na šta je najviše ponosan, nije oklevao: “Održali smo mir“, rekao je. “Ljudi su pitali kako se to dogodilo. Bogami, to se nije dogodilo tek tako”, dodao je.

Deo Ajzenhauerovog insistiranja na održavanju mira bilo je njegovo razumevanje da se zakoni fizike primenjuju i na rat: Objekti u pokretu ostaju u pokretu. Rat ima prirodni zamah; lako ga je pokrenuti, lako ga je eskalirati i teško ga je isključiti. A kada je u toku, komandanti koriste oružje pri ruci. Suočeni sa porazom, malo je verovatno da će čak i ekstremno oružje ostaviti neupotrebljeno ako je dostupno. Najviše zabrinjava činjenica da ratni lideri imaju tendenciju da dramatično pogrešno shvate okolnosti sa kojima se suočavaju, povećavajući rizik od pogrešne procene ili slučajne eskalacije.

Zato je najvažnija stvar uopšte ne ulaziti u rat supersila, navodi Vajerd.

Sedamdeset godina nakon početka Hladnog rata, jedno od najznačajnijih ljudskih dostignuća ostaje to da između dvadesetak američkih, sovjetskih i ruskih lidera, dve glavne svetske supersile nikada nisu direktno ratovale. Hladni rat je ostao hladan.

Jedna od ključnih lekcija Hladnog rata bila je da su ti lideri bili mnogo bliže ratu nego što su shvatali — i da su znali iznenađujuće manje nego što su mislili usred tih kriza. Kubanska raketna kriza, koja se danas pamti kao trenutak kada su supersile došle “oči u oči“ i suočile se sa nuklearnim Armagedonom, puna je bliskih poziva i nestalih obaveštajnih podataka koji su postali jasni tek vremenom. U jednom, brodovi američke mornarice koji su sprovodili blokadu sovjetskih brodova bacili su bezopasni eksploziv u pokušaju da nateraju sovjetsku podmornicu na površinu. Ali bez znanja SAD, podkapetan je bio naoružan torpedom sa nuklearnim vrhom i nije bio svestan karantinske linije ili procedura za izlazak na površinu koje je američka mornarica prenela sovjetskoj vladi. U početku je mislio da je napadnut i približio se naoružavanju i aktiviranju svog konačnog oružja.

U još jednom “za dlaku” slučaju, Džon F. Kenedi se odupreo pozivu sopstvenih generala da napadne Kubu. Vojska je to tražila misleći da bi tako lako mogli da zauzmu karipsko ostrvo i pregaze sovjetske položaje. Vladi SAD je trebalo 40 godina da shvati da su 162 taktička nuklearna oružja raspoređena na kubansko tlo, a sovjetske trupe su dobile instrukcije da ih koriste ako se suoče sa američkom invazijom.

Tokom kubanske raketne krize, Kenedi je očajnički pokušavao da prati događaje koji su se nizali. U to vreme, nova istorija Prvog svetskog rata Barbare Tačman bila je na listama bestselera, poznata po svom prikazu kako su se velike sile Evrope kockale, spoticale i pogrešno čitale svoj put u “ratu za okončanje svih ratova“.

Kenedija, studenta istorije, proganjao je tokom kubanske krize narativ Tačmanove, a posebno razgovor između dva nemačka lidera nakon početka rata. Jedan, bivši nemački kancelar, upitao je kancelara: “Kako se sve to dogodilo? Kancelar, koji je poveo svoju naciju u rat, odgovorio je: “Ah, kad bi samo neko znao”.

Usred najmračnijih trenutaka krize, DŽFK se poverio svom bratu Robertu F. Kenediju da želi da izbegne da se o njemu piše sličan izveštaj. “Ako ova planeta ikada bude opustošena nuklearnim ratom, ako 300 miliona Amerikanaca, Rusa i Evropljana bude zbrisano 60-minutnom nuklearnom razmenom, ako preživeli od tog razaranja mogu da izdrže vatru, otrov, haos i katastrofa, ne želim da neko od tih preživelih pita drugog: ‘Kako se sve to dogodilo?’ i da dobije neverovatan odgovor: ‘Ah, kad bi samo neko znao'”, rekao je Kenedi jednom prilikom.

Svaka Bajdenova akcija do sada izgleda kalibrisana sa Ajzenhauerovim obećanjem iz Hladnog rata i oprezom Kenedija: kada imate posla sa neprijateljem sa nuklearnim oružjem, imperativ je sprečiti da događaji izmaknu kontroli.

Bio je to ples koji su Bajdenovi prethodnici igrali do pada Berlinskog zida. Upravljanje raspadom Sovjetskog Saveza bio je podvig izuzetne delikatnosti; kako je to jednom prilikom rekla Medlin Olbrajt, Zapad je morao “da upravlja decentralizacijom Rusije sa imperijalne na normalnu naciju“. Drugi američki zvaničnik je otvoreno rekao: “Rusija je bila prevelika i previše nuklearna da bi propala”.

I dalje je, piše Vajerd u svojoj analizi konflikta u Ukrajini.

Kanon knjiga o kraju Hladnog rata naglašava koliko je teško bilo zadržati mir čak i na kraju, koliko je bilo teško ne suprotstavljati se sovjetskim i ruskim tvrdolinijašima i paziti da se ne ugrozi mirno povlačenje sovjetskih snaga iz istočne Evrope. Robert Gejts, u svojim prvim memoarima o Hladnom ratu, opisuje kako su SAD izvršile ekonomski pritisak na Sovjetski Savez dok su se vojno angažovale samo preko posrednika, poput naoružavanja mudžahedina u Avganistanu, i kroz bitke sa zemljama u razvoju koje su se proširile do Sovjetskog Saveza, ali nikada nisu direktno pretile centralnom rukovodstvu.

Dok je gledao kako se gvozdena zavesa ruši i Berlinski zid pada, predsednika Džordža Buša su mediji optuživali da ne deluje dovoljno srećno. “Neću da igram na zidu“, rekao je iza zatvorenih vrata. Analitičari i istoričari veruju da je to rekao zato što nije želeo da SAD dodatno otežaju život Gorbačova. Kondoliza Rajs, jedna od glavnih spoljnopolitičkih saradnika u to vreme, izrazila je to živopisnije: “Boji se da zapali šibicu u prostoriji punoj gasa”.

Ta pobeda, koja se dogodila tri decenije nakon raspada Sovjetskog Saveza, retko je delovala tako slabašno kao u trenutku kada je rat Rusije i Ukrajine ušao u posebno opasnu novu fazu, a Putin razmišlja o raspletu svojih najvećih ambicija. “Izgledi za nuklearni rat se sada vraćaju u okvire mogućnosti“, upozorio je prošle nedelje generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Danas se Bajden suočava sa Bušovom dilemom: kako ne zapaliti šibicu u prostoriji punoj gasa? SAD jasno odmeravaju svoj odgovor kako bi izbegli bilo šta što bi Putinu dalo izgovor da pokrene širi rat protiv NATO ili uvuče Alijansu direktno u sukob.

Kako su odgovori Zapada jedinstveni, Putin se suočava sa suprotnom dilemom: on je sve više sam. Putinov biograf Ben Džuda je nedavno nazvao Putina “najizolovanijim ruskim liderom od Staljina“, koji je poslednjih godina još više odsečen od sveta zbog njegove očigledne paranoje oko kovida, što je ilustrovano bizarnim fotografijama ekstremno dugih stolova za kojima je sedeo prilikom sastanaka sa političarima.

Do pre nekoliko meseci, Putin je zapravo bio na putu ka doživotnom predsedništvu i autoritarizmu. Njegova stalna korupcija ruskih institucija sada se proširila dok se suočava sa rastućim nizom izazova u zemlji i inostranstvu, pokušavajući da izbalansira potrebe bogatih elita koje ga okružuju i podržavaju, istovremeno osiguravajući da nijedan unutrašnji ili spoljni kritičar ne može da postane dovoljno moćan da ga svrgne sa vlasti.

Sve veći spisak zločina njegovog režima je glavni razlog zašto ne može da veruje nikome na vlasti. Putin ne može da garantuje da njegov naslednić neće odlučiti da gakrivično goni ili pogubi. Tome se dodaje i činjenica da njegovi ratni zločini u Ukrajini izgledaju toliko monstruozni i ogromni da će verovatno biti zauvek izopšten od strane Zapada. Oprezno je posmatrao kako SAD pokušavaju da svrgnu i ubiju dvojicu drugih diktatora u njegovom najgorem klubu na svetu — Sadama Huseina i Moamera Gadafija — i zna da se diktatori retko povlače mirno, piše Vajerd.

Putin je možda već shvatio da verovatno više nikada neće napustiti rusko tlo. Njegov rat je već izgubljen; Ukrajina, koju je dugo video kao korak ka ponovnoj izgradnji Rusije u veliku imperijalnu silu kakva je nekada bila, nikada neće biti njegova.

Čini se da je izazov sve više kako izgubiti rat bez žrtvovanja vlasti. On zna da bi svaki znak slabosti ili poraza mogao biti njegov politički poraz, ali sposobnost njegove vojske da ostane u funkciji i budućnost ekonomije njegove zemlje se verovatno meri nedeljama. Pre predstojećeg kolapsa, može li pronaći način da proglasi pobedu, izađe i izbegne državni udar?

Ostalo mu je malo prijatelja da pomognu; njegov krug lojalista se znatno smanjio. Već je kod kuće počeo da traži “ološ i izdajnike“ koji potkopavaju njegov rat, viši obaveštajci su navodno u kućnom pritvoru, a on nastavlja da guši svako domaće političko neslaganje dok upozorava oligarhe da ostanu lojalni.

Jasno je da zna da ga je njegova dugogodišnja politika sada izneverila.

Od početka svog političkog uspona, Putin je koristio strane pretnje i vojne kampanje kako bi povećao svoju popularnost i obezbedio svoju vladavinu kod kuće. Ubrzo po dolasku na vlast, pokrenuo je Drugi čečenski rat. Rusija je pokrenula invaziju kao odgovor na niz bombaških napada na stambene zgrade u Moskvi i drugde u septembru 1999. godine u kojima su ubijena 243 Rusa i povređeno 1.700. Većina sada veruje da su bombaške napade zapravo izvršile ruske bezbednosne službe, najverovatnije uz eksplicitnu Putinovu dozvolu. Rat mu je u početku doneo politički kapital i porast popularnosti.

Međutim, Putin se pokazao kao prazan strateg. Kakav god ekonomski uspeh da je imao je u izazivanju haosa, novčani i ljudski troškovi njegovog rata će se svakim danom sve više osećati kod kuće. A domaći politički disidenti, koji su uvek bili tvrd orah u Rusiji, mogli bi da potpire vatru.

Ono što očigledno zabrinjava Zapad je to što Putinove sve manje mogućnosti povećavaju šanse za sve gori ishod rata u Ukrajini. Čini se da ruska vojska nije u stanju da pobedi ukrajinsku vojsku, ali je i dalje u stanju da bombarduje civile i sravnjuje gradove. Zapadne vlade sada upozoravaju na mogućnost da Putin otvori nove frontove — hemijsko ili biološko oružje ili, kako je Bajden upozorio, sajber napade na SAD.

A tu je i nuklearno pitanje.

Od njegovih najranijih upada u Ukrajinu, 2014. godine, Putinova vlada je upozoravala da veruje u upotrebu nuklearnog oružja “kada je ugroženo postojanje same države“.

Danas, Bajdenovo balansiranje je razumevanje mere u kojoj Putin sebe smatra neodvojivim od države. Kad ovaj rat postane egzistencijalna pretnja Putinu, da li će doneti još veću tragediju? Može li Bajden krenuti putem da pomogne Putinu da izgubi, a da ne uništi svet?

Kurir.rs