Horor priča iz ruskog logora: Nikitu su mučili nedeljama, ostao je bez prstiju
Nikita Horban je Ukrajinac kojeg su zarobile ruske trupe i mučile ga, da bi potom završio u zatvoru u Rusiji. Mesec dana je proveo ne znajući kako mu je porodica i strahujući za svoj život.
Zbog povreda je ostao bez nožnih prstiju koji su mu amputirani, a onda je u razmeni zarobljenika vraćen u svoju rodnu Ukrajinu.
Reporteri BBC-a obišli su Nikitu Horbana nakon što je konačno oslobođen i vraćen u Ukrajinu. Iako ima 31 godinu, mnogi su primetili da izgleda znatno starije.
„Mnogo sam smršao. Ne izgledam dobro“, rekao je on.
Prošlo je dve nedelje otkako je stajao na nogama, a morao je redovno da pomera noge zbog bolova od amputacije.
Nikita je vraćen u Ukrajinu samo tri dana ranije, u okviru razmene zarobljenika i doveden u je u bonicu sa još jednim čovekom. Proveli su tri mračne nedelje u zatvoru u Rusiji. Drugi muškarac koji je došao sa njim, Serhi Vasiliha (28), vraćen je sa obe amputirane noge.
A Ukrainian father’s terrifying journey to a Russian prison and back https://t.co/hIo6mE17Gq
— BBC News (World) (@BBCWorld) April 29, 2022
“Nije imao sreća kao ja”, rekao je Nikita.
O razmeni zatvornika ranije je govorila i potpredsednica ukrajinske vlade Irina Vereščkuk, koja je potvrdila da je Nikita vraćen iz Rusije.
“U ovoj razmeni bilo je teško povređenih – amputirani udovi, sepsa i druge teške povrede. Bilo je jasnih znakova torture. Priče koje su nam ispričali, bile su strašne”, rekla je Vereščuk.
Nikitino iskušenje je počelo početkom marta kada se ruska vojska infiltrirala u Andrijevku, malo selo zapadno od Kijeva. Nikita, laboratorijski asistent u kijevskoj bolnici, krio se u hladnom vlažnom podrumu ispod bašte sa ocem Sašom, njihovim ženama i Nikitinim petogodišnjim sinom. Saša je bio Nikitin očuh, ali su jedan drugog smatrali ocem i sinom.
Rusi su išli od kuće do kuće, izvukli su dvojicu muškaraca iz podruma i tukli ih, rekao je Nikita.
“Pucalo se, u selu se ubijalo, bilo je zastrašujuće”, dodao je. Vezali su im oči i pod nišanom pištolja su ih odveli na polje i mučili ih.
“Sve čega se sećam je kada sam pomislio gde je moj otac? Šta ako više nije sa mnom?”, rekao je on.
Rusi su im skinuli čizme, napunili ih vodom i opet ih obuli. Tada su zarobljenici bili primorano da leže licem prema dole na polju na ledenoj hladnoći.
“Ležali smo tako tri-četiri noći, po kišom, bivalo je sve hladnije i hladnije”, rekao je Nikita.
Kada više nije čuo Ruse u blizini, Nikita je tiho povikao: “Tata, jesi li tu?”. Sašin glas je tiho uzvratio. Nastavili su da razgovaraju.
Dok su ležali na polju, Nikitina stopala je obuzela duboka hladnoća. Uskoro ih uopšte nije osećao. Zatim su ganate počele da padaju blizu njih, a zemlja se tresla.
“Dugo smo tako ležali na zemlji, opraštajući se od života iznova i iznova”, rekao je Nikita.
Na kraju su izvučeni odatle i ubačeni u kamione. Zavezanih očiju, Nikita se trudio da proceni koliko je vremena prošlo. U jednom trenutku su spojeni sa drugom grupom zatvorenika i ukrcani u helikoptere.
Iz helikoptera su prebačen u teretni avion.
“Jesi li dobro?”, rekao je naglas preko zvuka motora.
“Da, dobro sam”, odgovorio je Saša.
Nazad u selu, Nikitine i Sašine žene, Nađa i Svetlana, i Nikitin sin Artem su se preselili iz svog podruma u veće sklonište ispod komšijske kuće, bez ikakvih informacija o tome gde se nalaze Nikita i Saša.
Nekoliko kuća dalje, Sašini roditelji, Nađa i Vladimir su počeli da brinu. Saša je prestao da odgovara na pozive, a bilo je nemoguće izaći iz kuće da se sazna da li je bezbedan.
Granate su padale oko sela, a za vreme pauze u bombardovanju ruski vojnici su harali po kućama.
U jednom trenutku su Nikita i Saša prešli u ruski vazdušni prostor i avion je počeo da spušta. Odvedeni su u logor i konačno im je skinut povez sa očiju. Sašina ruka je bila povređena, a jedan od prstiju mu je visio na maloj količini kože i tkiva, pa je odveden u poljsku bolnicu na lečenje.
Nikita je video svoja stopala, na kojima su prsti skroz pocrneli. Znao je da dobija ozbiljne promrzline od hladnoće i zatražio je medicinsku pomoć. U poljskoj bolnici su mu osušili i previli prste, ali to je bilo to. Obuli su mu čizme i posle pet dana boravka u logoru, prevezen je istražni pritvor broj 1 – zatvor u ruskom gradu Kursku.
Novi zatvorenici su obučeni u nove uniforme, ošišani su i rečeno im je da će biti “vakcinisani” što se ispostavilo kao eufemizam za batine. Dok su on i Saša bili u ćeliji 10 dana, Nikita je bio ubeđen da može da izgubi obe noge.
“Te prve noći sam shvatio da uopšte ne mogu da kontrolišem svoja stopala, a počeli su i užasno da smrde”, rekao je.
Istakao je da su i drugi imali slične probleme i da su posle izbubili delove tela. Nega u zatvoru je bila minimalna. Injekcija antibiotika i menjanje zavoja je dolazilo jednom u tri dana, prenosi BBC.
Zatvornici su se međusobno zabavljali u ćeliji pričajući o svojim porodicama i pričajući viceve. Bili su primorani da uče patriotske ruske pesme i morali su da ih pevaju stražarima.
“Himna Rusije, još jedna odvratna pesma koja veliča Putina. Dali su nam ih ujutro i rekli da ih naučimo do ručka”, dodao je on. Istakao je da su ispitivani dva ili tri puta dnevno i da su tučeni. Kasnije su prema njegovim rečima, morali da potpišu dokumenta u kojima navode da su bili dobro tretirani i da nisu povređeni tokom boravka u zatvoru.
Posle tri nedelje provedene u zatvoru, stanje Nikitinih stopala se drastično pogoršalo i on je konačno prebačen u bolnicu sa još dvojicom zatvorenika. Hirug mu je rekao da će mu amputirati nožne prste.
“Tada su bili u tako lošem stanju da mi je prilikom pregleda otpao jedna prst na nozi”, rekao je Nikita.
Proveo je nedelju dana u bolnici posle operacije, pre nego što mu je tamošnji zvaničnik rekao da će on i još nekoliko ranjenika biti vraćeni kućama “da se o njima brinu porodice”.
Vereščuk je rekla da su Rusi pokušali da razmene civilne taoce za ruske vojne zarobljenike u Ukrajini – potez koji je zabranjen Ženevskom konvecijom.
“Zbog toga su uhvatili sve te taoce – civile, žene, zaposlene u mesnim savetima, da bi pokušali da ih iskoriste”, rekla je ona.
Nikita nikada nije vraćen u zatvor u Kursku, gde je poslednji put video Sašu. Iz bolnice je smešten u teretni avion i odveden u Simferopolj na Krimu. Ruske vlasti su rekle da nemaju slobodna kola hitne pomoći, pa su teško povređeni zarobljenici stavljeni u prazne kamione. Na mestu razmene, Rusi su položili razboljenike na auto-put na nosila i ostišli, a ukrajinski vojnici su došli i pokupili ih.
Nikita nije verovao da je u Ukrajini, sve do trenutka kada ga je jedan vojnik pogledo u oči rekao mu na ukrajinskom: “Dobro došao druže”.
Nikita nije znao da li mu je porodica živa i nije znao ništa o dešavanjia u Ukrajini u poslednjih mesec dana. On je jednom ukrajinskom zvaničniku dao broj telefona svoje supruge, a onda je čekao.
Nađa se javila tek na drugom pozivu. Rekla mu je da je u Belgiji sa Artemom i da su bezbedni.
“Pet minuta smo plakali na telefonu”, rekao je Nikita, a Nađa je pozvala Sašinu porodicu kako bi ima javila vesti.
“Sada znamo da je Saša bio živ kada je Nikita otišao, ali to je bilo pre dve nedelje. Dakle, mi još uvek čekamo i nadamo se. Još uvek nismo dobro”, rekla je Sašina majka.
Od kada je stigao u Zaporožje, Nikita je pokušao da organizuje trasfer u bolnicu u Kijevu u kojoj je radio. Posle dugog putovanja ambulatnim kolima, konačno je stigao kući. Kolege su ga dočekala, a onda je smešten u privatnu sobu sa velikim otvorenim prozorom koji je gledao na borove, prenosi BBC.
“Sve nam znači da ga vratimo. Moraće ponovo da uči da hoda, ali mi ćemo to učiniti za njega”, rekao je hirurg Jurij Šilenko. (Nova.rs)
