SRPKINJA BESNA NA GASTARBAJTERE: Kad je bilo bombardovanje, niko nije hrlio da slavi Uskrs u Srbiji! SAMO STE NAM JOŠ VI FALILI!
Novinarka i književnica Jelica Greganović napisala je članak povodom dolaska velikog broja naših građana iz inostranstva u Srbiju zbog predstojećih praznika.
{module Oglas 1 – 2020}
Autorka je ogorčena, jer se stiče utisak, da naši ljudi koji žive na strani, kao da ni malo ne mare što je u Srbiji u toku treći i vrlo jak talas koronavirusa, i što dolazak velikog broja ljudi samo može pogoršati već ionako tešku situaciju.
Njen članak prenosimo u celosti:
“Da se predstavim shodno tekstu koji sledi i tako sebi dam alibi. Ja sam gastarbarjter na privremenom radu u domovini. Doduše, gastarbajter nisam postala iz ekonomskih, nego emotivnih razloga. Jeste da nisam znala da sam se udala za stranca, niti da će deo dotadašnje države, u koji sam se odselila, postati inostranstvo. Kako god, tek ja sam više od dvadeset godina živela van Srbije, tamo i troje dece rodila, radila, čak su mi i državljanstvo dali. Što takođe nije nebitno za moje dalje izlaganje.
{module Oglas 0 – 2020}
Ali, ne mogu da prihvatim da zbog tog željenja baš sada mora da se dođe u Srbiju, usred vrhunca najvećeg talasa epidemije, koji Srbija preživljava. Može da mi kaže ko šta hoće ili o mom mišljenju da misli šta god hoće, ali ja mislim da je to bahato i neodgovorno, neće biti da je dotle došlo da je nečija nostalgija vrednija od tuđeg i sopstvenog života.
A, što se tiče toga da baš za Uskrs, Božić ili Novu godinu mora da se dođe u domovinu, nešto se ne sećam da su za Uskrs 1999. godine, kada je Srbija bombardovana, bile kolone na granici i stotine hiljada onih koji bi baš u domovini morali da proslave pomenuti praznik. Gde je tada bilo to moranje koje se sada pominje uz željenje da se dođe u Srbiju? Ili je tada bilo jasnije da može da se pogine, no sada. Biće da su se tada smrt i nevolja videle jasnije, pa nikom iz inostranstva nije bilo do željenja i moranja.
Ako neko misli da je meni lako da ovako pišem, jer sam u Srbiji, mogu samo da mu napišem da je to sada meni najteže u životu. Ja jesam u Srbiji, ali su mi deca u inostranstvu. Ove godine sam ih samo dva puta videla. Iako sam državljanka i Slovenije u kojoj oni žive. Priča o tome kako državljani moraju da mogu da uđu u svoju zemlju, u vanrednoj situaciji nije baš takva kao inače.
{module Oglas 2 – 2020}
Uzmimo na primer mene, ja sam kao što rekoh državljanka i Slovenije. U vreme između dva talasa epidemije sam mogla da uđem u Sloveniju, u kojoj imam decu i imovinu. Tada je Srbija bila na zelenoj listi za ulazak u Sloveniju, što je značilo da u nju mogu da uđu samo oni koji su državnom uredbom navedeni. Svi ostali iz Srbije, bez obzira kog su državljanstva, i dalje nisu mogli da pređu slovenačku granicu. Meni, njihovoj državljanki, su velikodušno dozvolili da u uđem i ostanem u Sloveniji četrdesetosam sati. Što je bilo odlično, jer poznajem Slovence i to one prave, a ne ko ja gastarbajtere, koji su u svoju domovinu mogli da uđu na samo jedan dan. Toliko o moranju.
(Kurir.rs/Blic Žena)
