Srbi ogorčeni na Hrvate : ”OVO VAM NIJE TREBALO Hrvati se obrukali: Tako se Siniši Mihajloviću ne odaje počast”

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Ovo definitivno nije momenat kada se treba pokretati ovakvo pitanje.

Tužne vesti za fudbalski svet – preminuo je proslavljeni srpski fudbaler i trener Siniša Mihajlović u 54. godini života posle duge i teške borbe za leukemijom.

Dugo je trajala kritična situacija, a Sportal je 15. decembra kontaktirao više Mihinih bliskih prijatelja, baš bliskih i baš više njih. Svima je zabrinutost nadjačala nevericu, uz konstantno prisustvo tuge u rečima. Nažalost, kobna vest stigla je dan kasnije.

Tokom dana su stizale, čak i dalje stižu, reakcije širom sveta, a jedna ne tako pohvalna stigla je iz komšiluka.

Naime, hrvatski “Indeks” je objavio tekst pod naslovom “Ovako je Mihajlović govorio o ratu, Vukovaru, Arkanu…”, u njemu stavljajući samo delove koji imaju veze sa ratom i političkim odnosima između Srbije i Hrvatske.

Krajnje neukusno, pogotovo kada se radi o čoveku koji je iza sebe ostavio dubok trag, pre svega na fudbalskom terenu. Ipak, evidentno je da pojedini u svakoj situaciji žele da potraže slamku nečega što nije poželjno…

Takođe, objavljen je i tekst pod nazivom “Rasista, pljuvač i prgavi ljubitelj ratnih zločinaca, ali i genije s božanskom levicom”.

Siniša Mihajlović rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru. Od malena je znao da je fudbal njegov životni poziv, a u ovoj profesiji je bio jedan od najboljih. Fudbalsku karijeru je započeo u Borovu 1986. godine, a u ovom klubu se zadržao čitave dve sezone. 1988. godine je napravio prvi veliki transfer u karijeri kada je potpisao za novosadsku Vojvodinu.

Za “staru damu” je igrao fenomenalno pod palicom Ljupka Petrovića i postigao 19 golova na 73 utakmice. Već tada je do izražaja dolazio njegov topovski šut i sjajna tehnika izvođenja slobodnih udaraca, za šta će se zauvek smatrati za jednog od najboljih svih vremena. U Vojvodini je Miha prvi put nastupio na evropskoj sceni. Igrao je u kupu evropskih šampiona protiv Honveda, a zauvek će ostati upamćen njegov kontroverzan gol rukom na ovoj utakmici na asistenciju Miloša Šestića. 10. decembra 1990. godine napravio je potez karijere. Ljupko Petrović sa kojim je Mihajlović sarađivao i u Vojvodini doveo ga je u Crvenu zvezdu sa kojom je samo šest meseci kasnije postao šampion Evrope.

Započela je Crvena zvezda bez Siniše evropsku avanturu, ali se ispostavilo da je dovođenjem njega zavrnula i poslednji šraf na mašini i krenula u osvajanje trofeja Kupa Evropskih Šampiona. Mihajlović je igrao ključnu ulogu u dvomeču u kome je Crvena zvezda eliminisala Bajern i plasirala se u finale. Postigao je spektakularan gol iz slobodnog udarca u Beogradu za 1:0, a onda se u 90. minutu desilo čuveno “Mihajlović u sredinu” i autogol Augentalera koji će zauvek biti upisan zlatnim slovima u istoriji srpskog fudbala.

U Zvezdi je ostao do 1992. godine, a 8. decembra je sa njom u Tokiju postao i prvak sveta, kada su crveno-beli savladali čileanski Kolo Kolo sa 3:0. Nakon toga je došlo vreme za inostranstvo. Preselio se u Italiju u kojoj je nastupao do kraja svoje izuzetno bogate karijere. Od 1992. do 1994. godine igrao je za Romu. U 54 meča zabeležio je jedan pogodak.

Kako je vreme odmicalo, fudbal se menjao, a Mihajlović je dobijao sve defanzivniju ulogu. U njemu je Sampdorija videla krucijalno pojačanje 1994. godine, a Mihajlović je u klubu iz Đenove ostao sve do 1998. godine. Odigrao je 110 utakmica i postigao 12 golova. Imao je sjajnu saradnju sa trenereom Svenom Goranom Eriksenom, a i sa Vladimirom Jugovićem, saigračem iz Crvene zvezde sa kojim je godinu dana delio svlačionicu i u Vojvodini.

Prvu utakmicu za Sampdoriju odigrao je u Kupu Italije protiv Milana. U tom meču Mihajlović je bio zapažen. Prvo je postigao gol iz slobodnog udarca za 1:0, a pošto je Milan izjednačio, otišlo se u penale gde je pogodio prečku kojom je Milan osvojio nacionalni kup.

1998. godine prelazi u Lacio za 8.5 miliona funti, sa kojim već u avgustu iste godine osvaja Superkup Italije. Za Lacio je odigrao 126 utakmica i postigao 20 golova, a onda je naredne godine osvojio i Kup Pobednika Kupova, kao i Superkup Evrope u finalu sa Sampdorijaom (5:2). U Laciju se zadržao punih šest godina, a za to vreme saigrač mu je bio i Dejan Stanković, koji mu je postao kum. Poslednji klub u karijeri mu je bio Inter za koji je igrao od 2004. do 2006. na zalasku karijere. Upisao je za “neroazure” skromnih 25 nastupa i postigao pet golova.

Za Srbiju odigrao je 63 utakmice, a uspeo je 10 puta da se upiše u strelce. Gotovo celu trenersku karijeru proveo je u Italiji. Trenirao je ekipe kao što su Inter, Bolonja, Katanija, Fjorentina, Sampdorija, Milan, Torino i na kraju Bolonja sa kojom se prilično burno razišao. Takođe, u periodu od 2012. do 2013. godine bio je selektor reprezentacije Srbije, a 2018. godine je imao kratak izlet u Portugal kada je bio trener Sportinga iz Lisabona.

(Blic)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
error:
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker