Vozilo koje je najtraženije u BiH: Životna priča humanog taksiste rasplakala hiljade ljudi
Rusmir u svako doba dana i noći besplatno prevozi decu sa teškoćama u razvoju i teško bolesnu decu, kada ih roditelji vode u bolnicu, na vežbe ili preglede
{module Oglas 2019 – U članku 1}
Za Rusmira Ljutvijevića, taksistuiz Zenice i njegovog sina Danina, koji se od rođenja doslovno bori za život, čulo se širom sveta.
Potresna priča rasplakala je hiljade ljudi ne samo u regionu i Evropi, nego i u SAD, Kanadi i Australiji.
Rusmir, naime, u svako doba dana i noći besplatno prevozi decu sa teškoćama u razvoju i teško bolesnu decu, kada ih roditelji vode u bolnicu, na vežbe ili preglede.
Kaže, zna kakva je muka nemati marku ili dve za svoje bolesno dete. A mnogi nemaju. Pomaže i starijim ljudima i osobama sa invaliditetom.
{module Oglas 2019 – U članku 0}
– Telefon mi neprestano zvoni. More poziva sam dobio iz celog sveta, a najviše od roditelja dece s teškoćama. Ljudi me podržavaju i blagosiljaju i hvala im na tome. Mnogi mi nude novac, ali meni novac ne treba – kaže Rusmir za Srpskainfo.
Njegov taksi broj 010 postao je najpoznatiji i najtraženiji u Zenici, a humani taksista svima izlazi u susret, osim ako ga zovu baš u vreme kad je potreban svom sinu.
– Evo, jutros sam od pet sati na točkovima. Nije mi teško. Pola kilometara, koliko pređem, vozim za neko dobro, a pola za pare. Meni i mojoj porodici dosta. Prezadovoljan sam – objašnjava Rusmir svoju „računicu“.
– Neki dan mi jedna žena gura 50 maraka u ruke, za gorivo. Kažem joj ja, ne treba, gospođo, imam ja, uvek će se naći fildžan goriva da se pomogne bolesnom detetu. Jedan mi je, opet, iz Nemačke poslao 100 evra. Nije trebalo, ali kad je već poslao, ja sam odmah te pare odneo u udruženje “Svet u slikama“, gde i moj Dani ide na vežbe, da kupe deci neko pomagalo, Mogao sam tim novcem platiti mom sinu dodatne vežbe, ali recite, zar bi bilo u redu da moj sin dobije sve, a druga deca ništa – priča Rusmir.
Kaže da za njegovog sina leka nema. Dete ne može da hoda, niti da govori, često ima i problema s disanjem, pije mnogo lekova koji su mu neophodni, a koji mu dodatno narušavaju zdravlje, jer ih telo ne može podneti.
{module Oglas 2019 – U članku 2}
Tata Rusmir i mama Amina, uz pomoć bake i dede, pokušavaju to da ublaže posebnom ishranom i beskrajnom ljubavlju.
Sve u svemu, Mcdermid sindrom, retka genetska bolest od koje pati njihov jedinac je surova. Još samo petoro dece u BiH ima takvu dijagnozu. Jedino što malom Daninu može olakšati život su vežbe. A to se plaća.
Jedan tretman košta 20 KM (1.200 dinara), preporučuju se dva dnevno. Rusmir priznaje da toliko ne može, ali čini sve što može.
Kolica za Danina koštaju više od 2.000 KM, a potrebne su i ortoze i druga pomagala… Ali kamo sreće da je sva muka u parama.
– Nije mi jasno kako ljudi ne mogu da shvate da nije sve u parama, da smo svi mi od krvi i mesa i da nas čeka isti kraj. Nećemo novac sa sobom u grob poneti. Gledam pojedine doktore, odrede dijagnozu i stave tačku. Gotovo. Ne bi proguglali da vide šta se u svetu dešava, ne bi od para koje zarade sami sebi platili neku edukaciju, pa da svojim pacijentima pomognu, da im olakšaju život. Ne mogu, valjda, stići od silnih vila i vikendica. Svi bi oni “ferarije” vozali da smeju, ali ne smeju od naroda – kaže Rusmir.
“Kakva vera i nacija”
Rusmir veruje da je sve ljude jedan bog stvorio i na ovaj svet doveo i da to nema nikakve veze sa verom i nacijom.
– Eto, sve što u životu imam, materijalno, stekao sam u firmi iz Gradiške za koju sam radio šest godina. Vlasnici ovog preduzeća, Jovo i Miljan Plotan, gledali su uvek moje dete i mene kao najrođenije. Da ne govorim šta su sve za mog sina i drugu decu s posebnim potrebama učinili braća Andrija i Ivan Petrović. Akcije podrške, sati i sati prijateljskog razgovora… Ni sa čim se to ne može olatiti! A tek Miroljub Mijatović, on je direktor dečje scene u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici. Nema šta Miroljub nije uradio za mog Danina, pa i za drugu dečicu. Kakav je to čovek! I onda mi neko priča o „našima“ i „njihovima“. Kakva glupost. Meni su Andrija, Ivan, Miljan i Jovo moji, nemam ja nikog prečeg – kaže zenički taksista humanitarac.
Sa posebnom nježnošću i ponosom Rusmir govori o svojoj porodici: ocu kuvaru, majci domaćici i supruzi Amini. Žive zajedno, u stanu od 56 kvadrata i dišu jedni za druge.
– Moja je supruga heroj. Spomenik joj treba podići, šta je sve ona preživela brinući o našem detetu. Ona je jača od mene, ali sada, kad je Dani porastao i otežao, potrebna je fizička snaga. Majka ga više ne može nositi, to sada radim ja, zato sam i napustio posao u firmi, kojim sam bio prezadovoljan. Kao taksista imam fleksibilno radno vreme, mogu se prilagoditi potrebama našeg sina – kaže Rusmir.
(Telegraf)
