Obišli smo Emira, dečaka koji je rasplakao Balkan: Rekao je “vojim meso”, ali je bio toplo obučen

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Bosonogi Emir, dečak toplog pogleda koji stameno trpi hladnoću, rasplakao je ceo Balkan. Ekipa “Telegrafa” uputila se u periferiju Sarajeva, u mesto Rakovica, pa još malo dalje (naselje Buhotina), gde se nalazi njegov stambeni kontejner. Tu živi 6 porodica sa desetinama mališana… Emira ćete odmah prepoznati.

Trčkarao je po zemljanom dvorištu i nije bio bosonog. Toplo obučen, on je nevino istraživao svet oko sebe, još ne shvatajući surovost života u ovom naselju.

Na zemlji gde više nema ni travke načičkani su beli stambeni kontejneri. Ovde se niko ne rađa pod srećnom zvezdom, ali Emir je tog dana sijao kao prava mala vodilja, oko koje se okupljaju sva deca, on je tračak nade da će im jednom svima biti bolje, da rađanje na ovoj adresi ne znači i zlokobni pečat sudbine.

“Dođi, Emire, dođi”, uporno smo zvali stidljivog dečaka.

“Kako se zoveš?”, upitali smo ga i odgovorio nam je.

Filip Plavcic

“Je l’ znaš da te je cela Bosna gledala, i Srbija. Sve do Beograda?”

Promrmljao je nešto…

“Je l’ ti hladno”?, upitali smo ga.

Tada su već počeli da dolaze glasovi sa strane.

“Hladno baća”, čuo se ženski glas.

“Voleo bih da mi pomogne narod”, sugerisali su mu još stariji da ponovi za njima.

“Pomogne najo…”, frljao se rečima trogodišnjak koji ih tek savladava.

U jednom trenutku rekao je “Vojim meso”.

Filip Plavcic

Prve reči koje je ovaj mališan naučio izgleda da su su: meso, kuća, struja, voda, pomoć i narod… U nadi da će svi živeti bolje, svi mu dobacuju te teške, njemu još neshvatljive pojmove, a on ih preplićući jezikom nekako oponaša.

“Ko ti je kupio kapicu?”, pitali smo Emira.

“Mama”, odgovara obarajući kestenjaste zenice, znatiželjan, a još sramežljiv.

Filip Plavcic

Majka Tahira Seferović ima samo njega i njegovog brata Amira. Rastavila se od supruga, a izdržava se od dečjeg dodatka. Kada je bosanski novinar zabeležio kako Emir živi pomoć je počela da stiže.

“Ovde smo bez struje, nemamo nikakve uslove. Neki su ljudi došli da pomognu Emiru i hvala im. Dobili smo obuće i odeće, neke stvari, doneo je onaj novinar. Drugi su doneli neke slatkiše. Želim da imaju moja deca bolje uslove, da imaju svoju kuću, i vode i struje i sve, bolji smeštaj da imaju”, priča Tahira.

Dečji dodatak koji Tahiri sleduje je, kaže, 105 maraka.

Dodaje nam i da u čitavom naselju ima 40 dece.

Filip Plavcic

“Hoću i ja da pričam, hoću i ja” nizali su se dečaci i devojčice.

Naselje je bez nade. Ipak, životari se. Parkiran je i poneki auto, svi imaju obuću i odeću, ali navikli su da hodaju i bosi kada treba.

Kad padne mrak, iz baraka se može videti samo plavetnilo slabašnog LED osvetljenja koje radi na akumulator. Plamsa i vatra, pa su domovi makar topli.

Svetlo se pali tako što se na kontakte jednostavno nakače žice. I to zna svako dete.

“Kako se kupate?”, pitali smo jednu devojčicu razbarušene kose. “Pa, zagrejemo vodu, pa stavimo u onaj lonac”.

Ušli smo u dva stana, jedan od njih bio je naročito uređen. Po zidovima bile su razne slike i ukrasi, a igračkice uredno poređane jeda do druge.

Filip Plavcic

Koliko su mogli oni su ovaj dom bez česme i struje učinili zaista toplim.

Soba u kojoj spavaju deca toliko je skučena da jedva možete da zatvorite vrata za sobom.

Doneli su i zvučnike, pa mogu da se vesele uz muziku.

Sanjaju, ipak, tako jednostavnu stvar – umiti se u kupatilu i imati utičnicu.

Emirova baka ima 14 dece

“Ja se zovem Senada Seferović. Živeli smo u šumarskoj školi, pa nam je opština ovde dala ove kontejnere, bez struje, bez ičega. A hvala ovoj opštini, obećala nam je da će nam neke pakete pomoći danas (ponedeljak), da će biti struje. Ja imam četrnaestoro dece. Četvero idu u školu u Rakovici. Bez ičega, bez ikakvih primanja i uslova.

“Kako vam se zovu deca”, upitali smo je.

“Zovu se Enisa, Elvira, Džemal, Džemila, koji idu u školu, ovde u Rakovicu”.

“A ostali”

“A ostali zovu se Vedrana, Tahira, Muhamed, Ibrahim, ima ih puno, ne mogu ni ja nabrajati”.

Najmlađe dete ima 6, a najstarije 21 godinu.

“Jedan prostor, jedna sobica, živimo svi tu Boga mi”.

Ima i supruga Vehbiju.

Ušli smo u njen stan. Da li je moguće da se u taj skučeni prostor zbije njih šesnaestoro?

Dečica su se poređala na trosedu i samo se javljala za reč.

“Ja ću da pričam, ja, ja, mogu ja?”

Tu je bila i ona devojčica razbarušene kose, koja nam je otkrila da se kupa u loncu. Osmeh sa lica nije skidala, kao da je mala princeza.

“Ja imam 9 godina, ja idem u školu, mene je moj babo prijavio u školu. Ja bih volela da imam kuću, volela bih da imam struju, da imam vode i hrane. U školi najviše volim da čitam. Ne… Da crtam, da pišem”, kazala nam je Nermina.

“Želim auto”

Mali Ređo bio je konkretan.

“Ja imam osam godina. Ja bih voleo da imam kuću, moj auto, moje stvari, moju hranu”

Ova deca uče da se bore za sebe u okruženju gde je svaka čokoladica luksuz. Jedna marka u ruci devojčice učinila je da srećno otrči od nas na rastanku. Kao da je držala pravo malo blago. A Emir, najmlađi među njima, kakvu sudbinu može da ima? Odrastaće u ovom sivilu, u mraku, možda kasnije upisati školu, a njegova stidljivst u tom svetu može biti samo mana.

(Telegraf.rs)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
5 1 vote
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
error:
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker