Hido stvara dobra dela, ume sa starima: Mladi danas to ne znaju, kao kineske baterije su, brzo žive i troše se

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Nema, kaže, ni žiro račun ni fondaciju, ali mu i bez toga mnogi iz Novog Pazara i okoline bezrezervno veruju

Nije Hidajet Hido Muratović (62) baš sasvim siguran koji je broj ljudi kojima je pomogao, u pitanju su svakako stotine, ako ne i hiljade.

Siguran je, ipak, u to, da je za 34 godine bavljenja humanitarnim radom, sagradio 51 kuću, kupio nebrojeno mnogo šporeta, krava, televizora… Nema, kaže, ni žiro račun ni fondaciju, ali mu i bez toga mnogi iz Novog Pazara i okoline bezrezervno veruju.

Kaže da se uvek kad govori o svom humanitarnom radu, seti jedne mudre starice koja mu je ’97. rekla mnogo pametnu reč: “Dete čuvaj dušu, a duša je obraz. A beži od hodže, popa i politike”.

– To je istina, stariji su mnogo pametni, to su akademici, i ja sam se uvek pridržavao tih reči. Kroz razna iskušenja sam prolazio, ali sve sam to pobedio. Kovid19 se leči, al’ obraz kad pocrveni ne možeš da ga izlečiš – smatra Hido.

Hido je od ljudi kojima ne treba previše pitanja, priča sama teče, a i za 34 godine iskustava i doživljaja ima za dva života.

Kroz ruke mu je, kaže, prošlo više od 2,5 miliona evra, a duša i ruke su mu, veli, čiste.

Pred Bogom smo svi isti

Kako priča, devedesetih je počeo da kupuje stare ćilime i da ih prodaje u Istanbulu, a skupljao ih je po selima Peštera, Golije i Rogozne.

– Tu sam video zaboravljene ljude, zaboravljene duše. Zaboravljeni od svojih najmilijih, a bogami i od države. I 51 kuću sam dosad sagradio, što Bošnjacima, što pravoslavcima, mnogo televizora kupio, šporeta, krava, slao sam i na lečenje van naše zemlje, u Nemačku. To je bilo 2000. godine, 303.000 maraka je bilo skupljeno za mesec dana za jednog momka i prebačen je u Nemačku. Ja uvek gledam ljude, a ne veru, pred Bogom smo svi isti. Ja ne biram, nemam taj kompleks. Ovo što ja radim, to je verovatno dar od Boga – smatra Hido.

– Stvarno živim za ta dobra dela. Volim to da radim, stekao sam jedno veliko poverenje kod ljudi.

Kako kaže, Boga moli da mu da zdravlja da što više ljudi usreći.

– Ovih dana, imam misiju već 20 godina, obilazim đake po zabitim selima, ja se obučem u Deda Mraza i obradujem mališane, sednem kod njih u klupe, napravim im fotografije, albume i to im poklanjam. Ostaju im te uspomene.

Usmeravaju me dobri ljudi koji mi veruju

Nikad za sve ove godine nije nikog izneverio niti ga je, kaže, neko prstom ponišanio.

– Ljudi mi daju na moju dušu. Pedeset prvu kuću sa izgradio pre jedno mesec dana, pedeseta kuća, jubilarna, je bila jednom malom Nikoli na Goliji, ostao je bez majke mali, znaš. Mnoge sam ljude usrećio. Gde god prolazim po tim selima, ljudi me zovu, svratim u prodavnice, “eno ga Ido”, znaš, i oni mi ispričaju te priče, iako nemam posla u nekoj prodavnici, ja svratim ne bi li čuo nešto. Kad je pijačni dan utorkom izađem na pijac, vidim te ljude sa sela, kažu mi “ima tu i tu samohrana majka”, ja posle idem, obilazim te ljude. Obiđem sam, proverim priču, pitam i komšije, njih nekoliko. Mene ljudi usmeravaju, ti dobri ljudi koji mi veruju. Ali moram da priznam, ne bih sve ovo mogao bez medija. Humanost je danas najveća prevara, smatra Hido. Ja prođem pešice kroz grad i ljudi me sretnu, daju mi po 100, 500, 1.000 dinara, daju mi 10 evra, kažu mi “ti znaš kome treba”, eto toliko sam stekao poverenje – priča nam.

Da uvek može da bude i nekih negativnih momenata svedoči i tužba koju je dobio pre nekoliko godina.

– Imao sam jednu nepriliku, 2015. kad sam jednoj ženi kupio pet metara drva, tužila me jer sam kao obećao da ću joj napraviti kuću, bio sam četiri godine na sudu, prošao sam kroz to. To će mi do groba biti teško, mnogo mi je žao. To je žena koja živi sama u 10 kvadrata – objašnjava Hido.

“Dete nemam para da ti dam, daću ti oči ako ti zatreba”

Ima on i moto, kog se u svom radu pridržava.

– Ima ljudi koji vole da mute vode, sestro, moj logo je da bistrim vode. Ima i kod pravoslavaca i kod Bošnjaka takvih ljudi i uvek će ih biti, što pitaju što pomažeš ovom ili onom. Ali ja znam koliko vredim, bogat sam čovek, imam zdravu porodicu, unučad. Ćerka mi je medicinska sestra i ona ima taj gen moj – veli Muratović.

Kako se ne bi setio prve osobe kojoj je pomogao kada je u pitanju bila baka Draguna Martinović, koja je doživela 120 godina.

– Nabavio sam toj porodici televizor. Bila je i jedna starica, pre 25 godina, spavala je sa kravom u štali, Selima, nikad ne mogu da je zaboravim, napravio sam joj kuću, rekla mi je “Dete, ja nemam para da ti dam, ali oko ću ti dati ako ti zatreba“. Nije mi mučno da pređem 30 kilometara, kupim doručak i odem da obiđem nekoga. Napraviš nekome da oseti da ima neko kome je stalo. Ima jedna hrvatska pesnikinja iz Slavonske Požege, ima 85 godina, rekla mi je “nemam novca da ti pošaljem za tvoje zaboravljene, ali mogu stihovima da te podržim”. “Kad umreš niko neće pitati koliko si imao, ali će pamtiti oni kojima si dao. Iako te veliki ne vole, ali neka znaju fotelja je sve što imaju, doći će vreme i doći će čas imaće što ne žele, a ti svoj spas”.

Ponosan je, kaže, na majku i oca, jer su ga oni vaspitali i dali mu podršku.

– Deda mi je umro 1980. godine, u 104. godini, i još ga pominju, to je genetika. “Dete nemoj slučajno da ga mrtvog u grob zasramiš, ne znaš ti ko je bio tvoj ded“, rekao mi je jedan čovek kad je čuo da sam unuk Naila Hasića. Poneseš malo kafe, jedan šal, nešto da poneseš tim starima, usamljenima, s kesom da uđeš kao da si mu poklonio pun auto. Mnogo je važna lijepa riječ, savet, taj blagoslov. Ja umem sa starima, ovi mladi danas ne, danas mladi žive kao kineske baterije, “brzo žive i troše se” – kaže, ne bez osmeha u glasu Muratović.

Bio je pred Novu godinu i Deda Mraz, da deci koja ga nikad nisu videla priušti malo radosti.

– Bio sam u selu na Goliji, od kako postoji ta škola, nikad nije bio Deda Mraz. Jedan stariji čovek  rekao mi je da bar 60 godina u selu nije video Deda Mraza. Dečak jedan me je zagrlio sa obe ruke, koliko je bio srećan. Koja je to radost bila! – priča Hido.

Radio je, kaže, u Bijelom Polju, Novoj Varoši, Priboju, u Zubinom Potoku, Rožajama, Prijepolju…

– Ne bih je radio ovoliko dugo, 34-ta godina, da sam nešto negde pogrešio – smatra.

Dobio je Hido mnogo priznanja za svoj rad. Sebe vidi kao neku vrstu brze pošte, jer kaže, kad grom ubije krave, zovu prvo njega, a on odmah seda u auto i kreće.

Dešava se i da neko kome je on pomogao traži da krene s njim, da daruje nekog kome treba pomoć, pa se krug humanosti tim putem nastavlja.

Svoj lokal, neku vrstu kancelarije, zove kabinet ljudskih sudbina, ima tu, kaže, preko hiljadu slika, uspomena na sve čije je živote dotakao.

(Telegraf.rs)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
error:
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker