Starac sa Pešteri Rašid Papić školovao je 5 sinova, a onda se jedan razboleo u Beogradu: O ocu heroju pisale i novine
Beograd, 1968 – U vremenu kada su se mnogi Sandžaklij suočavali sa teškoćama, postoji priča koja izranja iz Pešterske visoravni, pružajući svetlo inspiracije. Rešid Papić, tada starac od 66 godina, postao je simbol snage i odricanja kroz svoju neumornu borbu da obrazuje svojih pet sinova.
Kada je novinarski list “Student” 1968. godine objavio priču o Rašidu Papiću, starcu sa Pešteri koji školuje pet sinova, malo ko je mogao ostati ravnodušan. Ovaj prikaz života sandžačkog čovjeka, koji se iz svog sela spustio u veliki grad da bi se izborio za pravdu za svog sina, više je od priče o roditeljskoj ljubavi. Razlog njegovog putovanja bio je njegov sin Zajnil, apsolvent Farmaceutskog fakulteta, čiji je zdravstveni problem doveo do nenadanih finansijskih zahteva. To je priča o izdržljivosti, snazi, i nadasve, o nevidljivoj borbi koju su sandžački Bošnjaci vodili i danas vode svakodnevno.
Rašidova odiseja u Beogradu, gdje se suočava sa birokratskim zidom zbog zdravstvenog računa svog sina, nije samo pitanje finansijske nemogućnosti. To je pitanje dostojanstva, prava na zdravlje i obrazovanje, i univerzalne težnje roditelja da svojoj djeci tada pruže bolji život.
“Nisam u mogućnosti da platim. A valjda može nekako i drugačije,” – izjavio je tada Rašid Papić.
Sa računom od 60.000 dinara u rukama, suma koja se činila kao planina teško premostiva, Rešid se obratio predsedniku Zdravstveno-potpornog udruženja. Njegova molba, iskrena i jednostavna, odražavala je dubinu njegove očinske posvećenosti.
Ova priča ne govori samo o finansijskoj borbi jednog oca, već i o njegovoj nepokolebljivoj volji da svojoj djeci pruži obrazovanje, uprkos siromaštvu koje je karakterisalo tafa stanovnike Pešterske visoravni.
Da bi se sandžački Bošnjaci tada omogućili školovanje svojoj djeci, svaki dan je bio ispunjen radom, odricanjem i nadom. Zajnil, zajedno sa svojim braćom, predstavljao je plod očeve žrtve, dokaz da upornost i vjera mogu prevazići i najveće prepreke.
“Takvog starog retko ko ima,” riječi su kojima Zajnil opisuje svog oca, odražavajući ponos i zahvalnost koju deli sa svojom braćom.
Priča o Rešidu Papiću nije samo priča o obrazovanju; to je priča o sandžačkim porodičnim vrijednostima, zajedništvu i neizmernoj ljubavi koja prevazilazi materijalno. Za Rašida, obrazovanje nije samo sredstvo za bolji život njegovih sinova; to je svetionik koji osvetljava put kroz teškoće. Njegova borba da ih školuje, uprkos teškoćama koje mu je priroda zadala na Pešterskoj visoravni, govorila je o viziji svetlije budućnosti ne samo za njegovu porodicu, već i za cijeli narod Sandžaka.
“Sestora nas je u porodici, samo najstariji brat je ostao da radi zemlju, dva sina je iškolovao a nas trojicu sada izvodi na životni put,” reči su Zajnela koje odjekuju ponosom i zahvalnošću.
Ovo nije samo priča o starcu sa Pešteri. Ovo je priča o svima nama. On je primjer da se naši stari i u najtežim uslovima pronalazili put, ako postoji volja.
Rašid Papić nije samo heroj svoje porodice. On je heroj tog vremena, simbol borbe koja prevazilazi lično i postaje univerzalna. Njegova priča treba da nas inspiriše da gradimo pravednije društvo, u kojem su Bošnjaci ravnopravni građani Srbije, bez obzira na različite regionalne, ekonomske i kulturološke prilike.
Sandzak danas
