Ovo ima samo na Pešterskoj visoravni i nigdje u SVIJETU

Sandžak – Donja Pešter – Plenibabe: Selo je skriveno negde daleko u vrhovima Dobrog Duba. Uvukla se svaka veselost, mirnoća, pa reporteri ne znaju  šta će ih dočekati u jednoj snežnoj pustolovini. Ljudi žive sa oštrim zimama, a nije im lako. Sa vrha planine dopire još malo svetlosti s neba.

Zabeleo se Sandžak

Pešterska sela u bespuću ubrzo će zagrliti Koniče i Ruđu. Dok na visoravni svaki jesenji dan nije isti, kad čak ni zima nije slična u toku jednog dana, mora biti da su stogodišnjaci u pravu.

Bogami i jesu. Sandžački Sibir – nije šala. Početak decembra prošao, sneg miriše u zraku, a gore, u Plenibabama – gusta magla kao mastilo.

Da nismo došli u selo, smela bih se kladiti da ne biste verovali da je sve bilo tako kako pišem. A, bilo je. Plenibabe na Donjoj Pešteri. Priča mi Hasan Halilović da u kraljevstvu decenijama žive složno, komšije i rodbina. – Ako ne veruješ – kaže – pitaj najstarijeg stanovnika na pomenutom mestu, Amira…

Razliva se zima na sve strane

I tako, zahvaljujući novinarskoj radoznalosti, dođosmo u Hasanovu avliju. Starina, rumenih obraza, rekao bi čovek da puca od zdravlja, ljubazno pruža domaćinsku ruku, oduševio se neočekivanim gostima i, sa onom tradicionalnom ljubaznošću, ponudi da uđemo u kuću.

Oooo, snaho! Donesi tri kahve. Umorio se vredni stočar, a nije lako brinuti o govedima. Ima krave prve klase. Pomaže mu i unuk, učenik osnovne škole. – Kako živite u ovoj bespućui?

Pitam više da počnem muhabet sa gazdom nego da nađem pravi odgvor. – Bogami, dobro. E, svi bi u grad. A, ko će da obrađuje ove njive i livade. Pogledaj, sve je skoro pusto, nigde omladine.

Štala mu puna stoke

Većina kuća je napravljena od građevinskog materijala, pod belim pokrivačem. Na neke stavljen i katanac. Nema ljudi. Objašnjava domaćin kako bi o svom životu moga da napiše čitavu knjigu raznih doživljaja, zgoda, susreta.

– Država daje dobre subvencije prvo da pomogne onima koji obrađuju zemlju da ostvare svoje ličnie dohotke. Mladi da se bave stočarstvom i ovčarstvom. Naši potomci da žive u  svom  zavičaju. Dobro seljaku, dobro i Sandžaku.

Stočni fond Srbije mora da se obnovi. Meni je ovde uvek najlepše. Verujem da u našoj državi može da se radi bolje nego u Nemačkoj kazuje zanimljivi sandžački dedo.

Tvrdi da im je ovde lijepo. I jeste leti, ali zime su ovde duge. Napada sneg i po metar. – Nije to razlog. Mašine rade svoj posao u najzahtevnijim uslovima. Ja volim da sam u pokretu. Meni ništa nije teško, ja imam preko 70 godina – nastavlja fenomenalni Halilović sa Donje Pešteri. – A, neka, neka… Hranim stoku, ima prvu klasu krava muzara, puna štala je velika nafaka i velika odgovornost.

Puna štala krava je za svakog seljaka u prošlom vremenu bilo pravo bogastvo. Ima oko 18 grla muznih krava.

Već dve godine nemir se uvukao u dušu Hasanovu.

Ostao je bez supruge… vadi tugu iz utrobe, pokraj samog srca. Bela, snežna pustinja ostaje za nama, dok trošan sneg kovitla kao najgušća prašina nasred makadamskog druma.

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala