SJENICA / DJEČAK UPECAO DEDINO UHO, PA SOMA OD 24 KG! Bili smo u raju, bjeloglavi supovi idu na hadžiluk 3.000 km, pa se vrate
Sjenica – mala, daleka, nepoznata većini nas. Sedamo u terenac, nije naš, gradski auto za to. Za volanom Dinel Eminović, direktor Turističke organizacije Sjenice. Mlad, a ostao. Listom narod ode iz ovih krajeva. Gotovo pusto. Do leta, kad gastarbajteri navale. Veli brat se otisnuo u Nemačku. Iz jedne kuće dosta. Neko treba i o roditeljima da brine.
Gazimo makadame, zemlju.
- Ovde se stalno održavaju vojne vežbe – pokazuju nam desno. Penjemo se. Kreće pokoji vajat, vikendica. Goveda i ovce na sve strane. Lokva puna krava. I zalegle, bar malo da se rashlade. Zemlja gori.
Izbijamo na hranilište. Gola, bela rebra krava štrče u nebo. Tu su i tek uginule, taze “servirane”. Rojevi muva na načetim crkotinama. Ali žive duše nema.
- Najviše beloglavih supova zatičemo u jutarnjim časovima – veli nam Sabahudin Abdagić, rendžer u Specijalnom rezervatu prirode Peštersko polje, zaposlen u TO Sjenica.
- E neće da može sjenički sir i pršuta, uz kaficu natenane, pa i supove da ulovimo za fotkanje – smejem se sa Zokom, koja ne ispušta foto-aparat.
Ovaj svojevrsni restoran za lešinare i sisare, priča pešterski rendžer, nastao je zbog ogromnog stočnog fonda na Sjeničko-pešterskoj visoravni koji donosi i ogroman problem – ljudi su uginulu stoku bacali u reku, te su se širile zaraze.
- A sad, kad crkne stoka, jave pa veterinarska služba izađe na teren, pregleda crkotinu i ako je ispravna, ovde je donose. Servira se kao hrana vukovima, ali i lisicama, a najviše beloglavim supovima. Uvac je baš daleko, na 40 km, al’ osete i dođu da se hrane. Skoro smo primetili i crne lešinare, što je sjajna vest – kazuje, te veli da hranilište služi za naučnoistraživačke svrhe.
Krećemo put Pešterskog jezera. Al’ za uspomenu po jedno pero supa, iz trave. Pa u kosu.
- Ko Pokahontas – smejemo se.
Gazi Dinel, očas posla stigosmo. Razleglo se Peštersko jezero. Vetar igra, al’ topao. A ono spokojno. Ko usnulo. I osmatračnica ukraj. Za tzv. birdvočere (birdwatchers).
- Slikaju i posmatraju ptice. Najviše ih je iz Engleske, Austrije, Nemačke… Satima i danima gledaju i čekaju – kazuje pešterski rendžer.
Pred očima mi sinu “Muk” prof. dr Gorana Milašinovića. Upravo birdvočer i autistični dečak, oni koji ćute, neprimetni i naizgled nevažni, u toj knjizi došli su glave kriminalnom lancu. Eto, na kraju se svi sapletu. Obično gde se ne nadaju.
Ovo ko kakav Pešter safari na putu ka meandrima Uvačkog jezera. Karajukića Bunari – selo još osamdesetih uđe u anale, izmereno – 39° C. Gorštaci svikli na mraz. Ali ni zime više nisu one pešterske.
Nestvarnim predelima, a bogme i novim putem, probijamo se do čuvene Molitve. Vidikovac s kog nastaju one svetski poznate slike kako voda krivuda međ stenama. Uvačko iliti Sjeničko jezero nastade kad mine zagrmeše sedamdesetih godina minulog veka. Ljudska ruka stvori branu i jezero koje će struju davati. Prvo od tri. Sledi Zlatarsko, pa Radoinjsko. Ali ovo je najduže – 27 km.
Gužva, ko i uvek. Tu nas čeka drugi rendžer – Miloje Mika Kovačević iz Specijalnog rezervata prirode Uvac. Sve je ovde rezervat. Sve pod zaštitom. I sve unikat. Po strani brda, stazicama grabimo ka Molitvi. Turisti bojažljivo gaze. Da se ne okliznu, svaki kamenčić pažljivo prolaze. A ove noge navikle na staze i bogaz, tamo, po rodnoj planini.
Puca pogled. A eto i njih. Razleteli se. Čuveni beloglavi supovi. Zoka ih hvata u nestvarne kadrove. Uvek je lepo doći ovde. Al’ mira nema, turista krš. Tesna Molitva za sve. Aj nazad. Pa naniže, niz kanjon malo vožnje i eto nas na vodi.
Dole – milina. I restoran, da se okrepimo.
- Ooooo, tetka, dajde kave. Sve gorke – viče gazda Milan Nikolić, Sjeničak, koji svaki slobodan tren ovde provodi.
Ambijent savršeno uklopljen u krajolik. Pogled na jezero. A ono se povuklo. Na drugoj obali, maltene u koritu, krave polegle.
A lane se izlilo.
- Evo, ovde do štekera bila voda. Cela terasa poplavljena – pokazuje Milan.
-
Joj, šerbet – zavapismo.
-
Oooo, tetkaaa – opet će.
-
Joj, nije valjda da sam za kafu zavatila iz lonca onu ušećerenu vodu za baklavu – eto je tetka, pa otrča po drugu.
Gore visoko nadleću supovi. Mika veli da ih je nešto manje od 500. Žive i do 30 godina.
- Jedna je bila Dobrila, iz ruke si mogao da je hraniš – priča.
Vreme je za čamac.
- Eno ih, gore – pokazuje Mika mlade na stenama.
Jedva da ih vidiš. Stopili se sa okolinom. Oštro oko ti treba.
- Gde, gde – Zoka će, s već spremnim objektivom.
-
Eno ih čak tri – viče Mika, a vičemo i mi.
Hvata ih u kadar.
- Nije tri, nego pet – sva srećna pokazuje na aparatu.
-
Stotinak je parova načinilo gnezda. Gnezde se krajem januara, leže 54 do 58 dana na jajima, a mladi krajem jula, početkom avgusta poleću. I sve bude u redu ako su teški između 7,5 i 11,5 kg. Ali ako su lakši ili teži, upadaju u jezero. Imamo prihvatilište, hvatamo ih i dohranjujemo ili držimo na dijeti dok ne dođu do težine za let – priča.
A kad rašire krila, ove bebe daleko lete…
- Do pete godine nisu polno zreli i lutaju po svetu ko tinejdžeri. Pratimo nekoliko njih koji idu istom trasom, kao auto-putem. Idu preko Španije pa do Sirije… Pređu i po 3.000 km i 80% njih se vrati. Hadži sup leti za Izrael, na hadžiluk – smeje se Mika, pa veli da je lane nađen u Poljskoj i vraćen avionom, a sad je tu, na Uvcu.
Sečemo zeleno staklo od vode, a sitne kapljice padaju po rukama. Desno ostaci Nemanjića tvrđave. Uzdignuta na vrh brdašca, kamena kula preživela je brojne vladare, a uspela je i hidrocentralu. Koja glave dođe carskim drumovima. I pre Nemanjića ovuda su prolazili, spajali Istok i Zapad. A beše i most iz turskog vakta. Prelep. Osta pod vodom, koja u ovom jezeru doseže i do 108 m u dubinu. Al’ bar je konzerviran. Ako ikad jezero ispuste…
Stajemo pred strmim stepenicama, idu u visinu. I Ledenu pećinu. Mika vadi lampu, a i Dinel uzima rasvetu. Osam stepeni unutra. Kakav šok za organizam! Dok pričamo, dah se ledi.
Ima je duže od šest kilometara. Nije je priroda nakitila ko one poznate, ali je ljupka…
- Za samo jedan centimetar kubni ovog stalagmita treba oko 200 godina – pokazuje Mika čudo prirode.
Evo ih i kade. Prepune vode.
- Priča kaže da je voda za neudate i neoženjene. Dosta turista i dolazi da se umije kako bi stali pred matičara – priča Mika.
Al’ ovi naši što još ne nađoše ludi kamen – pobegoše!
Dobro se napešačismo, a i ohladismo, pa nazad na pakleni dan! U dnu stepenica čamac. Milanov sin Nikola i deda mu pecaju. Zabacuje maleni.
- Alal ti vera – čuje se, a ponosni deda Žarko se smeška.
Malo niže, kraj stene, zabacio i Safet Ramović, legenda ovog kraja. Smuđ, šaran, sve radi…
- Ajte na ladno pivo – vadi iz frižiderčića.
-
Ovo je, bre, život! Čamac, pivce – ote se uzdah u našem čamcu.
Gladni smo ko vukovi.
- I crkotinu bismo sad pojeli – smejemo se.
Ali Milan čeka. Spreman. Pastrmke, roštilj… A i majka mu Slavka. Sa savijačom, kakvu je i za Kim Kardašijan pravila. Banu neke godine, nenajavljeno, Slavka posta zvezda.
Nailaze mnogi ovuda. Iz celog sveta.
- Došao čovek iz Turske, peške. Tri dana spavao ovde. Neće u sobu, nego napolje, na ležaljku i samo pokrivač. Ujutro se budi, a inje mu na bradi. Bili su mi i Italijani, momak i devojka, 10 dana. Pravili pice, radili u šanku – seća se Milan.
Pa se priseti i kad je orao pao s nebesa.
- Otac i rođak pecali dole, ispred pećine. Zima, samo nešto kroz šumu poče da lupa, puca i orao na rođaka, obali ga u vodu. Moj otac za orla, a ovaj: “Žarko, ti orla izvadi, a mene ostavi da se sledim i udavim” – smeh.
Kad vrtutma napolju. Trk.
- Nikola zama’no udicom, vetar dunu, udica zakrenu i plovak se dedi zakači za uvo – viče baba.
-
Dobro je, dobro – smiruje druga.
-
Al’ mora kod doktora, na šivenje.
-
To mu je za onog orla – našali se neko.
Eto nove anegdote za prepričavanje. U ovom raju…
