PRVE BOMBE BI PALE NA BALKAN! Šta ako Putin odluči da upotrijebi NUKLEARNO ORUŽJE? Hrvatski stručnjak tvrdi: Na meti bi se našla dva sela koja su mu dugo trn u oku

Većina nas odmah zamišlja nuklearni Armagedon, brisanje Berlina, Londona… Uostalom, neki ruski tvrdolinijaši otvoreno su od početka rata u Ukrajini pretili takvim ishodom, ali kako piše Slobodna Dalmacija, to ne ide nužno tako.

Denis Krnić, hvatski vojni komentator temeljno upućen u ruski nuklearni arsenal i doktrinu za “Slobodnu Dalmaciju” je rekao da Rusija ima četiri uslova pod kojima kreće s aktivacijom svog nuklearnog naoružanja:

1. Ako neko napadne nuklearnim naoružanjem Rusiju ili njene saveznike;

2. Ako Rusija registruje lansiranje tuđih nuklearnih raketa prema njoj i njenim saveznicima;

3. Ako neko konvencionalnim naoružanjem napade ruske vojne i civilne ustanove koje upravljaju nuklearnim naoružanjem;

4. Ako neko konvencionalnim napadom nanese takva razaranja da ugrozi opstanak ruske države i naroda.

Krnić je, štaviše, uveren da u prvoj fazi rata nuklearne vrste Rusi ne bi krenuli jednim udarom da “brišu” površinske ciljeve, velike gradove, šire teritorije.

– Nema potrebe za nuklearnim holokaustima. To je stari pristup iz vremena Hladnog rata, s novim tehnologijama taj koncept je prevaziđen – kaže on.

Prema njegovim rečima, umesto evropskih metropola, Rusi bi u prvoj fazi rata sa Zapadom verovatno prvo tukli baze američkog protivraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji, sela Redžikovo i Deveselu.

Kaže da te udare “ne bismo ni videli, jer bi oni bili izvedeni penetracijskim nuklearnim bombama”. One prodiru duboko u zemlju i razaraju tamo ukopanu vojnu infrastrukturu – raketne silose, skladišta, itd…

U nastavku te faze rata verovatno bi se gađali NATO-ovi zapovedni centri, a za to bi se koristile nuklearne bombe malog punjenja, tzv. low-yield nukes.

“Nema potrebe razarati cele gradove i države, kad i ovako, vrlo precizno, taktičkim nuklearnim naoružanjem po tačkastim ciljevima možete da nanesete ozbiljne vojne udare”, uverava Krnić, ali pitanje koje neizbežno sledi jeste kako bi Zapad uzvratio, pod pretpostavkom da prethodno ne bi uspeo da neutrališe ruske projektile svojim protivraketnim štitovima.

Krnić kaže da „treba da dođemo do komandnih mesta ruskih nuklearnih snaga u Podmoskvi i do lansirnih mesta duboko na ruskoj teritoriji, što nije lako. Prvo se može uraditi, na primer, hipersoničnim raketama ’Dark Eagle’ koje su Amerikanci isporučili u Nemačku prošle godine“.

Oba gorepomenuta sela su već dugo trn u Putinovu oku. Bude li se Ukrajina približila NATO-u, rekao je ruski predsednik pre početka invazije na ovu zemlju, “biće puna oružja. Savremeno ofanzivno oružje biće raspoređeno na njenoj teritoriji baš kao u Poljskoj i Rumuniji”.

Nema uopšte dileme da ta dva NATO punkta Putin smatra pretnjom i mogućim izgovorom za (nuklearni) udar.

Ruski predsednik je ljut zbog američkih projektila u blizini ruske granice još otkako je rumunska baza otvorena 2016, a ona poljska je udaljena samo oko 160 kilometara od ruske teritorije i jedva 1.300 kilometara od Moskve.

– Postavljamo li mi projektile u blizini granice SAD? Sjedinjene Države su te koje sa svojim projektilima već stoje pred našim vratima – rekao je Putin prošlog decembra na svojoj godišnjoj konferenciji za novinare.

Poljska baza ima sofisticirane radare sposobne za praćenje neprijateljskih projektila i navođenje raketa presretača da ih obore. Takođe je opremljena raketnim bacačima MK 41, a Rusi brinu da se mogu lako prenameniti za ispaljivanje ofanzivnih projektila poput “tomahavka”.

Rusija već dugo smatra ovaj protivraketni NATO štit opasnim američkim pokušajem da umanji značaj glavnog garana njenog statusa velike sile – ogromnog nuklearnog arsenala. Mogućnost da bi SAD mogle da obore ruske balističke projektile potkopava hladnoratovsku doktrinu uzajamno osiguranog uništenja, prema kojoj niti jedna od dve najveće nuklearne sile nikada ne bi riskirala nuklearni rat jer bi to značilo da će obe biti uništene.

Taj sporazum bio je na snazi 30-ak godina da bi onda, prema Putinovom viđenju, počela da se stvara opasna neravnoteža. Naime, u decembru 2001. američki predsednik Džordž Buš mlađi razbesnro je tada novog ruskog lidera povlačenjem iz Ugovora o antibalističkim projektilima iz 1972. i naredio Pentagonu da izgradi sistem za odbranu od moguće pretnje projektila iz – Irana.

– SAD je učinio što je učinio – povukao se iz sporazuma. Sada su lanseri antibalističkih projektila raspoređeni u Rumuniji i postavljaju se u Poljskoj – rekao je Putin.

A to se već može shvatiti kao jedna od “pretnji” koje se spominju u ruskoj nuklernoj doktrini.

NATO-ove vojne baze u Poljskoj i Rumuniji dokaz su Putinu za ono što on vidi kao pretnju koju predstavlja širenje NATO-a prema istoku i deo njegovog opravdanja za napad na Ukrajinu.

Američki kontraadmiral Tom Drugan izjavio je da protivraketni štitovi u ove dve zemlje “nisu posebno usmereni na pretnje iz Rusije, uprkos onome što oni govore”.

Međutim, ta američka uveravanja da su oni tu samo ybog pretnje iz Irana poljuljana su za vreme Trampovog mandata, kada je ovaj izjavio da će američki odbrambeni sistemi “otkriti i uništiti svaki projektil lansiran protiv SAD bilo kad i bilo gde.”

Vašington je takođe uveravao Moskvu da njegove dve lokacije za raketnu odbranu u istočnoj Evropi uopšte nemaju ofanzivne sposobnosti koje bi se lako mogle okrenuti protiv ruskih ciljeva, odnosno da projektili presretači raspoređeni na tim lokacijama “ne mogu da potkopaju ruske sposobnosti strateškog odvraćanja” i “ne mogu se koristiti u ofanzivne svrhe”, piše “Slobodna Dalmacija”.

Presretači navodno ne mogu da pogode ciljeve na zemlji, već samo objekte u vazduhu.

– Osim toga, mestu nedostaje softver, hardver i infrastruktura potrebna za lansiranje ofenzivnih projektila – poručili su iz NATO-a.

Međutim, neki nezavisni stručnjaci veruju da, premda bi im trebao novi softver i neke druge promene, lanseri MK 41 instalirani u Poljskoj i Rumuniji mogu da ispaljuju ne samo odbrambene presretače, već i ofanzivne projektile.

(Slobodna Dalmacija)