“Pogodite ko se vraća, gospodine Putin?” Ukrajinskog Ramba umalo raznijela granata, ali on ne odustaje: “Boriću se dok dišem”

Zapanjujuće, manje od devet meseci nakon što je izranjavan, sa probijena oba plućna krila i gelerima u sva četiri uda, Amin se vratio u krvavi rat jer, kako je rekao, nije mogao da okrene leđa narodu Ukrajine.

– Prvobitno sam otišao da se borim za slobodu u vreme kada je mir u Evropi bio ugrožen od strane ludog diktatora. Taj posao nije završen. Dok ne bude, dok Ukrajina ne pobedi, učiniću sve što mogu da pomognem. Poverio sam se narodu te zemlje i nameravam da to poštujem sve dok ne bude ispaljen poslednji metak – istakao je on.

“Boriću se dok dišem”

Uprkos strašnim povredama, Amina su spasili njegovi drugovi i operisane su mu ruka i noga u vojnoj bolnici u Odesi. Nakon što je u decembru evakuisan kući privatnim medicinskim avionom, hirurzi u Bristolu, odakle je, lečili su ga nakon što su prijatelji prikupili novac da ga vrate njegovoj ukrajinskoj verenici Helen Vitvickaji i njenom desetogodišnjem sinu Platonu.

Amin, koji se ponovo ujedinio sa kijevskim trupama u gradu Hersonu pogođenom poplavama, rekao je da voli narod Ukrajine i uprkos povredama opasnim po život, obavezao se da pomogne. On je rekao da će, dok još diše, nastaviti da se bori.

– Dakle, momci su se konačno vratili u Ukrajinu nakon nekoliko meseci rehabilitacije. Upravo smo završili poslednju fazu prelaska granice i evo drugog kruga. Slava Ukrajini – poručio je u snimku.

Britanski veteran stiže u Herson samo nekoliko nedelja nakon što je brana Kahovka dignuta u vazduh, za šta Rusija i Ukrajina krive jedna drugu. Amin se takođe vraća usred ukrajinske kontraofanzive i posledica zapanjujućeg pokušaja pobune privatne vojske Jevgenija Prigožina.

“Ovde umirem”

Govoreći iz svog bolničkog kreveta nakon ruskog napada, Amin je ispričao kako je otišao u Ukrajinu skoro čim je izbio rat u februaru 2022. godine i na početku pružao humanitarnu podršku, ali kako su se borbe pojačavale, on je počeo da koristi veštine koje je naučio u britanskoj vojsci za obuku Ukrajinaca, pre nego što se na kraju prijavio kao vojnik.

Amina i njegovu jedinicu su potom napale ruske trupe dok su patrolirali linijama fronta prošlog oktobra. On je opisao zaklon u plitkom rovu pored ukrajinskog druga poznatog kao “Profesor“ dok su bili granatirani.

– Bili smo šlem uz šlem, ruku pod ruku, dok su meci samo dolazili. Sledeće što znam i čujem je ovaj svemogući udarac. Osećao sam se kao da me je neko odvukao u podzemlje. Video sam sve crveno. Profesorovo telo je bilo mlohavo kao krpena lutka. Sleteo je na mene. U tom trenutku sam znao da sam pogođen. Pomislio sam da sam ovde mrtav. Ovde umirem. Pa sam to prihvatio. Profesor je bio mrtav, nisam mogao da ga skinem sa sebe – rekao je on.

Amin se prisetio da je vikao drugom saborcu – Olehu Šumovu, poznatom kao “Šam” – da je još živ i da mu je potrebna pomoć. On je opisao kako je Šam, uprkos tome što je i dalje bio pod vatrom, iskočio iz sopstvenog rova i odvukao Profesorovo telo. Tada se Amin suočio sa užasavajućom veličinom sopstvenih povreda, desna ruka mu je visila na zglobu, a komad gelera “veličine limenke“ bio mu je zaboden u desnu nogu. Iako to tada nije znao, geleri su takođe našli put ispod njegovog pancira i zabili su mu se u leđa, probušivši oba plućna krila.

“Ne kajem se”

– Pomerio sam se i osetio nepodnošljivu bol kroz pluća, kroz ruku. Sve što sam imao bila je leva ruka. Imao sam svoju opremu oko sebe, pancir, sve na sebi. Ne znam kako sam dobio snage da se izvučem iz tog rova, ali jesam. Nekako sam se otkotrljao u prednji položaj i mogao sam da vidim ovaj ogroman komad gelera kako mi viri iz noge. Bio je kao konzerva. Na silu sam se okrenuo na leđa, a moj komandant me je odvukao u neku vrstu zaklona dok su meci padali. Počela je kiša i rekao sam svom komandantu da mora da me skloni sa stena, jer ovde ležim na kamenju i u agoniji sam. On mi je kazao da to nije kamenje, već geler koji mi je prošao kroz pancir i zabio mi se u leđa. Rekao je da će me izvući – rekao je.

Šarifa i Šama su ubrzo spasila oklopna vozila koja su ih u roku od 20 minuta odvezla do kola hitne pomoći koja su čekala pa dalje u bolnicu. Tri gelera uklonjena su iz njegovog tela i stavljena su u staklenu teglu pored njegovog kreveta dok se oporavljao. U jednom trenutku se prisetio kako su lekari stajali nad njim i šaputali da neće uspeti.

Šarif, koji je odlikovan ukrajinskom medaljom za hrabrost, rekao je tada da se ne kaje.

– Nisam mogao da ostanem po strani. Ako sedim kod kuće na lovorikama, uprkos tome što imam veštine koje mogu pomoći, kakvo sam ja to ljudsko biće? – poručio je Rambo.

(Dejli mejl)