Njemačka se danas svečano oprašta od Angele Merkel

U Berlinu će u večernjim satima biti upriličeno „Veliko povečerje“ što je najveća vojna ceremonija u Saveznoj Republici Nemačkoj – uz baklje, vojnike u svečanim uniformama, oficire i koreografiju koja je isplanirana do tančina, piše Dojče vele.

“Veliko povečerje“ je posebno i po tome što Vojni orkestar Bundesvera tokom te ceremonije svira i neke pesme koje biraju one osobe od kojih se oprašta.

Već neko vreme su poznate muzičke želje Angele Merkel, a one već neko vreme kod nemačkih građana izazivaju i određene reakcije – uglavnom odobravanje i pokoji osmeh. Zašto?

Osim ekumenske crkvene pesme „Tebe, Bože, hvalimo“ kancelarka u odlasku poželela je i da čuje pesmu Hildegard Knef “Nek’ za mene padaju kiše crvenih ruža“.

I druga pesma koju je izabrala Angela Merkel dosta govori o njoj. To je jedan stari hit iz DDR-a koji peva Nina Hagen: (Zaboravio si film u boji“. Nina Hagen je još u Istočnoj Nemačkoj bila na glasu kao drska pop-pevačica, a nakon što je otišla u Zapadnu Nemačku, postala je pank-ikona.

I Angela Merkel potiče iz bivšeg DDR-a, iz Templina, gradića u pokrajini Brandenburg. Ona je odrasla uz tu pesmu Nine Hagen koja je objavljena 1974. Tekst pesme navodno još uvek napamet zna svaka druga osoba sa istoka Nemačke. Posebno je zanimljiv sledeći stih te pesme: „Niko nam sad ne veruje kako je ovde bilo lepo, ha ha“, piše Dojče vele da li je to tračak nostalgije ili čežnje za starim vremenima u DDR-u?

Možda kancelarka na taj način samo demonstrira svoj rafinirani smisao za humor. A možda se i radi o svojevrsnoj “staračkoj blagosti“.

“Veliko povečerje“ je ceremonija kojom se Nemačka tradicionalno oprašta od saveznih kancelara i kancelarki, saveznih predsednika, odnosno saveznih ministarki i ministara odbrane.

To je tradicija čiji koreni sežu u 16. vek. Tada je u kasarnama znalo da se u večernjima satima dobrano banči, pa i kocka. Zato je uveden jasan i glasan signal kojim se označava početak noćnog mira.

Tada bi dežurni oficir krenuo u obilazak kampa u pratnji bubnjara i trubača, pa bi svojom palicom ili sabljom udarao čepove na burad s pićem. Stara nemačka reč za “udarac“ je “Štrajh“.

A nakon tog signala u kasarni bi zavladao mir i više nije smelo da se toči pivo, rakija ili vino. Svi oni koji se toga nisu pridržavali, mogli su da računaju s ozbiljnim posledicama.

“Veliko povečerje“ se tokom proteklih stoleća razvilo u ceremoniju kakva je danas poznata. Ali i ona je sporna.

Na primer nedavno održano „Veliko povečerje“ za nemačke vojnike koji su se vratili iz Avganistana, sa bakljama, kacigama i postrojavanjem ispred zgrade Rajhstaga u Berlinu, kritičare je podsetilo na postrojavanja nacionalsocijalista, navodi DW. (Tanjug)