Ispovijest doktora koji je pobjegao iz Bjelorusije, USB sa tajnim snimcima sakrio u ćerkinu igračku: Na njima su bile slike onoga što Putinova ratna mašinerija pokušava da sakrije
Dok su njegove ćerke dremale na zadnjem sedištu, supruga ga je snimila kako vozi, usresređen na mračan put ispred sebe. Doktor Andrej planirao je njihov beg iz Belorusije od 2020. godine, kada je režim uz podršku Kremlja razbio narodni ustanak, uvukao zemlju sve dublje u autoritarnu vladavinu i uspostavio klimu straha.
Kad je Rusija započela invaziju na Ukrajinu s južnih granica Belorusije, odlazak se iznenada učinio nužnim. Njegova porodica je s prozora stambene zgrade gledala kako helikopteri i projektili tutnje nebom. U roku od nekoliko dana Andrej – čije je ime promenjeno zbog njegove sigurnosti – morao je da leči ruske vojnike povređene u neuspešnom ruskom napadu na glavni grad Ukrajine, Kijev.
Zatim je krajem marta zatvoren zbog izmišljene optužbe za korupciju. Nakon puštanja na slobodu u maju i pažljivog odmeravanja rizika, odlučio je da je vreme za odlazak, piše CNN u reportaži o Belorusiji i bolnicama u kojima su lečeni Rusi.
Kako ne bi podstakao sumnju, Andrej je zamolio jednog komšijuda iz njihove zgrade iznese porodične koferee pune dokumenata i nešto odeće i albuma s fotografijama i da ih sakrije u automobil. Jednog petka kasno naveče u avgustu, nakon što je završio smenu u bolnici, sreli su se na parkiralištu bez sigurnosnih kamera kako bi pokupili svoje torbe. Potom je porodica krenula na put.
Andreju su bili potrebni meseci da odredi najbolji put, tražeći savet preko šifrovanih aplikacija za slanje poruka od aktivističkih organizacija i drugih koji žive u egzilu. Vozeći se noću, putovali su od svog doma u Maziru, gradu u južnoj beloruskoj regiji Gomelj, više od 800 kilometara severno do granice s Litvanijom. Konačno je došao do tačke gde mu je rečeno da može da pređe.
U igračku sakrio USB s dokazima
Zaustavili su se na seoskom, zemljanom putu i Andrej je poljubio ženu i decu na rastanku. Ako sve budedobro, prećiće na službenom graničnom prelazu i ponovno se sresti s njim u Litvaniji, gde je planirao zatražiti azil.
Unutar jedne od igračaka svoje ćerke Andrej je sakrio USB stik sa dokazima onoga čemu je svedočio – desetinama rendgenskih snimki ranjenih ruskih vojnika. Rekao je porodici da ih voli, okrenuo se i otišao u šumu.
Dok se dezorjentisan probijao kroz šipražje, Andrej je naišao na stražaru beloruske granične policije i osetio je užas – znao je da je njegovo ime na vladinom spisku osoba kojima je zabranjeno da napuštaju zemlju. Srećom, stražara je bila prazna. Kad je stigao do obale reke, zaplivao je što je brže mogao.
S druge strane, priseća se Andrej, stajao je krupni Litvanac držeći štap za pecanje, razrogačenih očiju. Govoreći na ruskom, rekao je kako prvi put vidi da neko beži.
-Je li stvarno tako loše u Belorusiji? – upitao je čovek.
Da, loše je – odgovorio je Andrej, prisećajući se svega što su Belorusi pretrpeli od brutalnog režima, a sada i krvavog rata u koji su bili uvučeni.
Belorusija služi kao produžetak Rusije
Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko dopustio je svom bliskom savezniku Rusiji da koristi njegovu zemlju, koja deli granicu s Ukrajinom u dužini više od hiljadu kilometara, kao polazište za invaziju.
Uz njegovo dopuštenje ruski predsednik Vladimir Putin tretirao je Belorusiju kao produžetak teritorija Moskve, šaljući opremu i oko 30.000 vojnika navodno za zajedničke vojne vežbe – najveće razmeštanje u bivšoj sovjetskoj državi od kraja Hladnog rata.
Kada je Putin objavio svoju “specijalnu vojnu operaciju” u televizijskom obraćanju pre zore 24. februara, poslao je projektile, padobrance i ogromnu oklopnu kolonu vojnika južno s beloruske teritorije, pokrenuvši ono što je trebao biti munjevit udar koji će obezglaviti vladu u Kijevu.
Ranjeni Rusi u beloruskim bolnicama
Ali kako je napredovanje Rusije zastalo i neuspesi su se gomilali, Moskva je počela da vraća ranjene vojnike preko granice u Belorusiju na lečenje u nekoliko civilnih bolnica, otkrilo je istraživanje CNN-a.
Doktori koji su tamo radili uvučeni su u rat za koji se nisu prijavili, uvršteni kao kvaziborbeni medicinari i obavezni Hipokratovom zakletvom da pruže negu koja spašava živote.
Mnogi su bili prisiljeni da potpišu ugovor o tajnosti podataka, rečeno im je da ne govore o onome što su videli. Neki su, poput Andreja, kasnije pobegli. Pri svojim operacijskim stolovima beloruski medicinski radnici dobili su možda najbolji osećaj razmera gubitaka koje je Rusija pretrpela u prvim nedeljama rata, uz mlade vojnike koji su mislili da idu na vežbe samo da bi shvatili da su ostali invalidi u ratu za koji su bili loše pripremljeni.
Iako je Lukašenko priznao da je Belorusija pružala medicinsku pomoć ruskom vojnom osoblju, malo se zna o tome što se dogodilo u bolnicama u koje su odvezeni.
U intervjuima s beloruskim doktorima, aktivistima za ljudska prava, vojnim analitičarima i sigurnosnim izvorima CNN je ispitao ulogu Belorusije u lečenju ruskih žrtava, dok je Kremlj nastojao da ih prikrije. Njihova svedočanstva i dokumentacija nude uvid u saučesništvo beloruske vlade u ratu u Ukrajini.
Koliko je Rusa poginulo i dalje ostaje misterija
Koliko je tačno ruskih vojnika poginulo ili ranjeno u Ukrajini, ostaje misterija za sve osim nekolicine unutar Kremlja. Rusko ministarstvo obrane saopštilo je 2. marta da su prvi gubici iznosili 498 poginulih ruskih vojnika i gotovo 1600 ranjenih.
Ali procene SAD-a i NATO-a otprilike u isto vreme govore o znatno većem broju mrtvih: između 3000 i 10.000. Nakon sedam meseci rata ruski ministar obrane Sergej Šojgu revidirao je službeni broj, rekavši da je poginulo gotovo 6000 ruskih vojnika. Pentagon je u avgustu objavio kako veruje da je stvarni broj mnogo veći – čak 80.000 mrtvih ili ranjenih.
Beloruski režim pružio je korisno pokriće Rusiji u skrivanju pojedinosti o povređenima i mrtvima. Poslednjih je meseci više ljudi uhapšeno zbog snimanja ruskih vojnih vozila, navodi Vjasna, beloruska organizacija za ljudska prava čiji je zatvoreni osnivač nedavno dobio Nobelovu nagradu za mir.
Uprkos represivnom okruženju, na društvenim mrežama pojavili su se nagoveštaji o gubicima moskovskih trupa. Krajem februara beloruski projekt Hajun, aktivistička promatračka grupa koja prati vojne aktivnosti u zemlji, počeo je na Telegramu da deli fotografije ruskih medicinskih vozila koja prevoze borce preko granice s ratišta.
Mrtvačnice pune tela Rusa
Oslanjajući se na mrežu pouzdanih lokalnih izvora, grupa je objavila snimke zelenih autobusa PAZ iz sovjetske ere označenih crvenim krstoi belim slovom “V” – simbolom za koji se veruje da označava “Vostok” ili istok – i oklopljenih ambulantnih kola u regiji Gomelj.
Činilo se da su neki odvedeni u terenske bolnice koje su se pojavile u blizini beloruske granice s Ukrajinom.
“Možemo da potvrdimo da su Rusi koristili belorusku infrastrukturu, uključujući medicinske zgrade i poljske bolnice. Takođe su koristili mrtvačnice i železničke stanice ili vazdušne baze za prevoz mrtvih ili povređenih ljudi, imamo fotografije svega toga”, rekao je za CNN Anton Motolko, beloruski bloger koji je pobegao iz Minska 2020. i osnovao projekat Hajun.
Motolko ističe kako su mu njegovi izvori rekli da su mrtvačnice u tom području bile prepune i da su u gradsku bolnicu u Maziru, u kojoj je radio Andrej, stalno pristizali ranjenici.
Grad koji se pretvorio u vojnu bazu
Sredinom februara Andrej je užasnuto gledao kako se njegov rodni grad Mazir pretvara u vojnu bazu – tenkovi su vozili ulicama, ruski vojnici lutali su lokalnim trgovinama i opijali se u barovima u središtu grada.
On i njegova porodica više se nisu osećali sigurnima i izbegavali su boravak napolju kad padne mrak. Ubrzo su počeli da sumnjaju da se Rusija sprema za rat. Iako su vojne vežbe trebalo da bude završen 20. februara, Andrej kaže da je uprava njegove bolnice produžila direktivu o besplatnom lečenju ruskih vojnika do 10. marta.
– Morali su da misle da će rat do tada biti završen – rekao je Andrej, dodavši da su dva dana kasnije ruski zvaničnici iz poljske bolnice izvan Mazira odneli sve rezerve krvi.
Ujutro 24. februara, prvog dana borbi, Andrej se prisetio kako je bolnički zvaničnik okupio sve doktore u sobi za sastanke, naredivši im da ostave 250 slobodnih kreveta za ruske žrtve, da zaustave sve planirane operacije i pošalju kući koliko god mogu beloruskih pacijenata.
– Tada su nas upozorili da ne smemo da delimo nikakve informacije o ruskim vojnicima. Morali smo da potpišemo obrazac o tajnosti, koji nam zabranjuje deljenje bilo kakvih fotografija i dokumenata – rekao je Andrej i dodao: “Rekli su nam da nas posmatra ruska Federalna bezbednosna služba (FSB), da imaju načine nadziranja naših telefona.”
Iako nije video nikoga iz ruskog FSB-a, Andrej kaže da je primetio agente Beloruskog komiteta za državnu bezbednost (KGB) kako vrebaju hodnicima bolnice.
Potajno kopirao rendgenske snimke više desetina vojnika
Andrej je uspeo tajno da fotokopira rendgenske snimke desetina vojnika lečenih u gradskoj bolnici Mazir. Snimke su uključivale imena i starost vojnika, od kojih su mnogi bili između 19 i 21 godine. Andrej kaže da je najveći talas žrtava masovno počeo da stiže u bolnicu u ranim satima 28. februara.
Doktori su se okupili na ulazu u Hitnu pomoć oko ponoći. Ubrzo su počeli da se slivaju autobusi puni povređenih vojnika. Ruski vojnici su ih uneli unutra na nosilima, bacajući ih pred ulazna vrata, priča Andrej.
Doktori su brzo procenili povrede vojnika, crtali im brojeve na čelima kako bi ih označili po prioritetu, trijažirali njihove rane i slali ih na preglede ili operacije. Više od 100 ruskih vojnika stiglo je s povredama na licu, otvorenim ranama i složenim prelomima od eksplozija.
Istog dana državna televizija objavila je da bolnica radi normalno, što je Andrej smatrao pokušajem otklanjanja glasina da bolnica leči ruske trupe. U stvarnosti je bolnica bila puna vojnika, nastavlja Andrej.
Brutalne povrede
Neki su ostali bez očiju, drugima je bila potrebna amputacija jer su stigli s gangrenom ili smrskanim udovima, nekolicina je bila paralizirana, jedan je izgubio deo mozga, drugi donju viluc. Nekoliko ih je danima nosilo podveze kako bi se zaustavilo krvarenje, a tela su im bila puna metaka i šrapnela.
– Bilo je više ranjenih kojima je bila potrebna operacija nego što smo imali operacijskih stolova. Rusi su nam samo dali svoje povređene vojnike i više ih nije bilo briga za njih – rekao je Andrej.
Mnogi Rusi borili su se u područjima oko Kijeva – u Hostomelju, gde su pretrpeli velike gubitke na vojnom aerodromu, u Buči i Borodjanki, predgrađima koja su nedeljama terorizisali, kao i u Černobilu, gde su njihove snage bile izložene radijaciji u visokotoksičnoj zoni poznatoj kao “Crvena šuma”.
Andrej kaže da je lečio ruske padobrance i specijalce, povređene u neuspešnom napadu na aerodrom Hostomelj: “Bile su profesionalne ubice. Morali smo da ih lečimo, to je bio naš posao. Osećao sam se zgroženo, ali kao doktoru nije mi dopušteno da osećam gađenje.”
Ruski general-bojnik Sergej Nirkov, koji je pretrpeo tešku povredu abdomena u Černobilu, takođe je lečen u bolnici u Maziru, pokazuje njegov rendgenski snimak, koja je bila među onima koje je Andrej prokrijumčario. Ali većina povređenigbili su mladi, neiskusni vojnici iz udaljenih delova Rusije.
Ranjene Ruse dovodili tokom noći
Dana 1. marta na sastanku Veća bezbednosti Belorusije Lukašenko je priznao da bolnice ruskim vojnicima pružaju pomoć koja im spašava život: “Mi ih lečimo i nastavićemo da lečiti te momke. U čemu je problem? Povređeni ljudi uvek su primali lekarsku pomoć tokom bilo kojeg rata.” Međutim, izveštaji da je Rusija pretrpela ogromne gubitke odbacio je kao lažne vesti, tvrdeći da je zbrinuto ukupno samo 170 povređenih.
Ali Andrej i drugi medicinski stručnjaci pričaju drugačiju priču. Početkom marta 40 do 50 ruskih žrtava svakodnevno je dovođeno u gradsku bolnicu u Maziru. Većina je stigla u mrkloj noći ili rano ujutro, u zelenim ruskim vojnim autobusima i kolima Hitne pomoći.
– Mi doktori u bolnici mislili smo da su možda zabrinuti za bezbednost, pa ih zato dovoze samo noću. Međutim, oni su se bojali saobraćaja. Nisu želeli da ljudi vide crveni krst na vozilima – objasnio je Andrej, dodavši kako su Rusi takođe pokušali da dovedu mrtve u bolnicu jer nisu znali šta bi s njima.
Šta je bilo s Andrejem s početka priče i gde je danas?
Krajem marta Andrej je uhapšen sa drugim lekarimaa, od kojih su mnogi specijalizovali hirurgiju, pod optužbama za korupciju i primanje mita, što on negira.
Nakon što je mesec i po bio u zatvoru u beloruskoj prestolnici Minsku, Andrej je rekao da je stekao osećaj kako je njihovo pritvaranje možda bilo taktika zastrašivanja – kako bi ih naterali da dvaput razmisle prije nego što napuste zemlju. Kada je pušten, kontaktirala ga je lokalna vojna kancelarija i rekla mu da se prijavi u vojsku.
– Tražili su me da dođem sa svojim dokumentima. Naravno, nisam otišao tamo – rekao je Andrej. Ubrzo nakon toga pobegao je iz zemlje.
Nakon što se sa svojom porodicom nastanio u drugoj evropskoj zemlji, Andrej oseća olakšanje jer se više ne pita kada će i hoće li biti poslat u rat. Umesto toga, usredotočen je na polaganje državnih ispita i sticanje licenci kako bi mogao ponovo počeo da radi.
– Ukrajina mi je jako draga. Bio sam zabrinut za svoje bliske prijatelje i porodicu koja tamo živi – rekao je Andrej, dodajući da je saučesništvo Belorusije u ratu bilo nepodnošljivo.
-Pisali smo međusobno ‘Slava Ukrajini’ i govorili da će Ukrajina da pobedi. Rodbina je rekla da ćemo da preživimo. Pa ipak, bombe su na njih ispaljivane s područja na kojem sam ja živeo – zaključuje u razgovoru za CNN.
Index, Blic
