Ispovest ukrajinskih pilota koji su pali u ruske ruke: Molio sam da nas upucaju
Tri ukrajinska vojna helikoptera su 8. marta oborena dok su se vraćali sa borbene misije na teritoriji koju je okupirala Rusija.
Dvojicu teško povređenih Ukrajinaca zarobili su Rusi. U zarobljeništvu su proveli više od mesec dana. Sada svedoče o paklu koji su proživeli u ruskom pritvoru.
Aleksij Čiž i njegov saborac Ivan Pepeljaško, leteli su na svakog dana od početka ruske invazije u februaru i vešto izbegavali ruske rakete.
Ipak, 8. marta zadatak dobili su zadatak na severu, u blizni Černigova. U misiji su učestvovala četiri helikoptera. Dok su se vraćali u bazu kod Kijeva, Čiž je primetio nove neprijateljske položaje ispod njih.
Ali, bilo je prekasno. Tri helikoptera su oborena. Čiž i Pepeljaško su jedini preživeli.
„Sećam se da sam se probudio u bolovima i da mi je bilo jako hladno“, rekao je Čiž, koji se sada nalazi u bolnici u koju je došao nakon rusko-ukrajinske razmene zatvorenika.
Njegov saborac Pepeljaško ozbiljno je povredio nogu i zadobio prelom kičmenog stuba.
„Video sam olupinu helikoptera i osetio miris zapaljenog goriva. Noga mi je bila uvrnuta na drugu stranu”, kaže ukrajinski pilot.
Pokušao je da otpuzi napred, ali je pao i izgubio svest. Tada je video da se ga je okružilo nekoliko ruskih vojnika.
“Molio sam ih da nas upucaju. Bio sam siguran da su došli da nas ubiju”, kaže Pepeljaško.
Ipak, nisu ih ubili već zarobili. Tog dana, Čiž i Pepeljaško postali su prvi ukrajinski piloti koje su Rusi zarobili. Tada je počeo njihov pakao.
Maltretiranje koje su doživljavali predstavlja ozbiljno kršenje međunarodnih konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima.
Čiž navodi da je tokom prvih dana zatočeništva bio primoran da pred kamerama pročita izjavu da je dobro i da se leči. Izjava je naknadno postavljena na Jutjub.
„Upozoren sam da ako ne pročitam izjavu, neće me lečiti i da će mi noge početi da se gnoje dok ne bude morala da se uradi amputacija”, svedoči Čiz.
Dodaje da mu je rečeno da ako se ne povinuje, njegov kopilot neće dobiti nikakvu medicinsku pomoć i da će verovatno umreti do jutra.
Dve nedelje kasnije nisu mogli da se kreću. Kažu da su ih svakodnevno ispitivali o ukrajinskim vojnim položajima, koliko su Rusa ubili, gde se nalaze biološke laboratorije i gde se kriju „nacisti”.
U jednom trenutku Čiža su želeli da nateraju da usvoji rusko državljanstvo.
„Pitali su me zašto želim da se vratim u Ukrajinu, da je Rusija veća i moćnija”, rekao je Čiž za CNN.
Za razliku od njega, Pepeljaško da je bio dirnut saosećanjem medicinskog osoblja, koje im je obezbedilo novu odeću.
„Čak i među lošim ljudima uvek postoji neko ko ima malo srce“, rekao je Pepeljaško.
Posle bolničkog lečenja odvedeni su u logor za ratne zarobljenike.
„Smestili su nas u šator za ranjenike. Svaki dan smo dobijali samo po jednu šoljicu vode. Najgore mi je bilo što nisam mogao ni ruke da operem. Tek osmog dana su mi dali paketić vlažnih maramica da se očistim“, kaže Čiž.
Piloti se prisećaju i jauka koji su se čuli iz drugih šatora.
Posle tri nedelje ponovo su premešteni — u zatvor u ruskom gradu Kursku. Ovde nije bilo razdvajanja ranjenih i zdravih zarobljenika.
“Sve su nas tukli. U prostoriji je bilo oko 30 ljudi. Bio sam primoran da stojim bez štaka i da se skinem“, kaže Čiž.
Pepeljaško se priseća kako je ležao na podu i pokušavao da uspostavi kontakt sa sredovečnom ženom koja je bila među čuvarima.
“Nadao sam se da će to što je gledam u oči probuditi njen majčinski instinkt i da će im reći da prestanu sa batinama. Ali to se nije desilo. U njenim očima je bila praznina. Hteli su da nam dokažu da smo mi ništa. Hteli su da prestanemo da poštujemo sebe”, kaže ukrajinski pilot.
Dodaje i da su mu u jednom trenutku otkinuli krst koji je nosio oko vrata.
“Pitali su me šta će mi krt kada ovde nema Boga “, priseća se Pepeljaško.
Prisećaju se i da su zatvorenici u susednim ćelijama bili primorani da pevaju rusku himnu i stare sovjetske pesme.
Na sreću, sredinom aprila im je rečeno da će biti razmenjeni za ruske ratne zarobljenike. Nisu verovali sve dok konačno nisu stigli u Kijev, 14. aprila. Nisu imali pojma da su Rusi na kraju napustili ovaj grad kako bi preusmerili svoje napore na istočnu Ukrajinu.
Sada su još uvek na lečenju, ali žele da se vrate u borbu.
„Nismo prošli kroz ovaj pakao da bismo odustali. Učinićemo sve da se vratimo u pilotsku kabinu helikoptera”, zaključuje Pepeljaško.
(Nova.rs)
