Devojka iz Sandžaka o svom iskustvu iz Palestine

Dvadesetšestogodišnja istoričarka Merjema Imamović, zajedno sa svojim izabranikom odlučila se na nesvakidašnji korak – putovanje u Palestinu, zemlju koja se i pre poslednjih dešavanja, decenijama suočava s okupacijom i nemirima. U razgovoru s našim medijskim portalom, podelila je svoja iskustva, motivaciju za ovu odluku i svoj pogled na Palestinu.

U relativno ranom periodu života odlučuješ se za put u Palestinu koja je, zbog okupacije, često izložena nemirima, zajedno sa svojim izabranikom. Šta je ono što je vas motivisalo na to? Da li ste osećali posebnu vrstu bliskosti pre sa tom zemljom?

“Morala bih da počnem sa motivacijom za to putovanje, pa ću se osvrnuti na moju svijest o Palestini i konkretno Jerusalimu. Ono čega se sjećam iz djetinjstva o Palestini je ilahija Kudduse, priče o mukama kroz koje muslimani tamo prolaze, slike Mesdžidul-akse u mojoj galeriji kroz srednju školu i neki osjećaj možda pripadnosti tom mjestu, toj situaciji, ali iz ove perspektive neopisiv.

Znala sam da nam je važna Mesdžidul-aksa, ali nisam znala puno o tome. Prekretnica za moju svijest o Palestini predstavlja Turska. Obzirom da sam završila medresu, a upisala fakultet historije u Istanbulu, tamo sam se našla u krugovima osviješćenih muslimana i dobro se sjećam seminara i simpozija o Mesdžidul-aksi i Palestini. U Turskoj sam kroz razgovore s ljudima, neke tekstove i sam život sa ljudima koji imaju svijest o Palestini, kod sebe osvijestila bitnost Palestine za muslimane.

Brzo sam čula da postoje sigurne i jako organizovane turističke organizacije koje vode u Jerusalim i ostale gradove okupirane Palestine koji se mogu posjetiti. Upoznala sam osobe koje su već bile, bila oduševljena time i poželjela da i ja vidim Mesdžidul-aksu dunjalučkim očima. S druge strane moj muž, tada vjerenik, je na neki drugi način osvijestio to kod sebe i imao svog dobrog druga, koji je takođe iz Novog Pazara, a išao je sa skoro cijelom svojom porodicom u Jerusalim. Zaista, te 2018. godine moj, tada vjerenik, muž je otišao u Jerusalim, a tamo su već bili prijatelji iz Novog Pazara. To me je dodatno motivisalo da i ja odem.

Kad osvijestite bitnost Mesdžidul-akse, da je to treće sveto mjesto muslimana, nakon Kabe i Poslanikove, alejhisselam, džamije, da je to vaše, u istoj mjeri koliko je i palestinsko, a da se Palestinci sami bore za vrijednost i svetinju cijelog ummeta, svih muslimana svijeta, kad shvatite da se na tom svetom mjestu prolijeva krv decenijama, a znate da se može otići bar turistički, dokazati okupatorskim vlastima da je Mesdžidul-aksa naša, da mi žudimo i trudimo se da odemo, da je vidimo, da obavimo ibadet u njoj, onda vas želja koju imate ne ostavlja na miru.

Naravno, ja sam sigurna da ima osoba koji imaju svijest o Mesdžidul-aksi, ali su uplašeni, misle da je tamo konstantan rat, i ne usuđuju se da odu, ali kad slušate od ljudi koji su bili, onda dobijete krila. Ja i moj muž smo bili studenti, kako smo pominjali odlazak, shvatili smo da nam se grupa širi, pa smo kao jedna ekipica kupili karte, i tad, pošto smo upoznali puno ljudi koji su samostalno, bez turističke organziacije nesmetano išli, otišli smo za Palestinu.“

Kakvo je vaše iskustvo života u Jerusalimu?

“Bio je ramazan, vrući mjesec maj, 2019. godina. Većina u grupi smo bili studenti, pa kad smo čuli da se može spavati u Mesdžidul-aksi (jer mnogi Palestinci su došli u Mesdžidul-aksu u itikaf, to je ibadet ostanka u džamiji, posebno zadnjih deset ramazana), mi smo odlučili da spavamo u džamiji, mada nekako bismo priuštili i hotel, ali između ostalog, mi mladi, puni energije i želje da što više vremena provedemo tu.

Pričam iz ličnog iskustva, ja koja sam oduševljena historijom i koja sam jedva čekala da odem u Jerusalim, ne samo zbog Mesdžidul-akse, već i zbog historijske važnosti tog grada, uvučem tu historiju u svoju memoriju i srce, osjetim, kad sam vidjela Mesdžidul-aksu nisam željela da izađem iz nje i hodam Starim Jerusalimom, da trošim svoje vrijeme.

Tu u Mesdžidul-aksi je posebna hava, poseban osjećaj. Mjesto odakle je Poslanik, alejhisselam uzdignut na nebo tokom miradža, mjesto gdje je predvodio namaz svim poslanicima! To je Allahovom odredbom naša sveta džamija! Jedna Bosanka iz Norveške, koja je organizovano došla s grupom muslimana, bi govorila: evo na svakom ovom mjestu Mesdžidul-akse je stajao jedan poslanik!

U Mesdžidul-aksi mi nismo osjetili nikakvu negativnost. Naravno, vidljiva je okupacija, na primjer na ulazima Mesdžidul-akse, a ima ih više, stoje namršteni izraelski policajci s oružjem, ali to za vas ništa ne znači! Ljudi su tako pozitivni, tako srećni, ozareni. Okupacija nije slomila njihov duh.

Za vrijeme iftara palestinske porodice bi došle u Mesdžidul-aksu sa šerpama, sofrabezima, svi porodično jeli. Ne znamo koliko puta smo se susreli sa toplim osmijehom, iskrenom ljubavi, podijeljenom hranom u Mesdžidul-aksi. Ja sam se zaista u tom fizički okupiranom mjestu osjećala slobodna kao ptica, jer Palestinci zrače tim duhom, to je ono što ih decenijama održava da trpe taj zulum. Sokaci su bili ukrašeni, ilahije, učenje Kurana, smijeh djece, njihove igre, namazi, razni kolači, sokovi, ulični specijaliteti po uskim sokacima Starog Jerusalima…

Već pred kraj ramazana, možda dva dana prije bajrama, a mi smo imali kartu za povratak, Palestinci su nam rekli da se sprema upad Židova u Mesdžidul-aksu, pod zaštitom okupatorske policije. To oni rade sad već tokom cijele godine (osim subote i petka), a posebno kad su im praznici. Tad se njihov praznik poklopio sa krajem ramazana. Oni su ušli, tako hodali Mesdžidul-aksom, dok je muslimanima na taj dan ograničavan ulaz, ali oni koji su ostali tu su koristili svoje jedino oružje, tekbire. Neki naši prijatelji su tog dana bili u Aksi i osjetili šta zaista znači kad neko pokušava da ti iz ruku uzme svetinju, blago koje imaš.

Dodaću još i ovo, u Jerusalimu, u Mesdžidul-aksi su bili muslimani iz Velike Britanije, Francuske, Norveške, Turske i mnogih zemalja. Dakle, izgleda da je samo kod našeg naroda još uvijek čudno i strašno otići u okupiranu Palestinu.“

Da li ste videli samo Jerusalim, ili ste obišli i ostale palestinske gradove?

“Ja sam bila još u gradu El-Halilu ili Hebronu, kako ga Židovi nazivaju. Obzirom da mi nismo išli organizovano, u autobusu muslimana iz Norveške je bilo mjesta, pa smo otišli s njima. Tamo se nalazi između ostalih mezar Božijeg Poslanika, Ibrahima, alejhisselam, Ishaka, Jusufa, alejhimusselam. Išli smo da obiđemo Ibrahimovu džamiju koja je sveta za Židove, a za nas muslimane ima civilizacijski veliki značaj, pa su pravedne vođe ummeta tokom historije vodili računa o toj džamiji.

E tu, zaista se osjeća prava okupacija. U kuće im se stalno useljavaju ekstremni Cionisti, oni bivaju istjeravani, muslimani se hapse bez razloga.. Ali, šok je bila vojna kontrola prilikom ulaska u Ibrahimovu džamiju. Džamija je podijeljena na dva dijela, jedan dio je pretvoren u sinagogu…“

Jeste li imali priliku da se upoznate sa lokalnim stanovništvom? Kako oni vas doživljavaju?

“Narod u Jerusalimu je pun nade, eto u Halilu je ta teška okupacija naravno uticala na njih, ali oni se također bore hrabro i opstaju. Tokom 27. noći u Aksi je bilo muslimana iz cijele okupirane Palestine, to je noć kad okupatorske snage otvore Palestincima prolaze ka Aksi. Tad sam vidjela taj nesalomljiv palestinski duh kod njih, svi su bili veseli što imaju priliku doći i okupiti se sa muslimanima na tom mubarek mjestu i klanjati, pa makar tih nekoliko sati.

Analiza te svijesti je puno dublja, ali to je ono čemu sam svjedočila. Oni ruše barijere ispred sebe, žive, vole, raduju se, uprkos okupaciji. Najmanji razlog je njima povod za osmijeh, za okupljanje i dijeljenje radosti i lijepe energije.

Kako nas doživljavaju? Oni su tako sretni i radosni jer svaki musliman koji im dođe iz inostranstva, posebno nearap, oni bivaju oduševljeni činjenicom da ih muslimani nisu ostavili i nisu Mesdžidul-aksu prepustili okupatoru. Ti ljudi nisu željni podrške za bolji život, nisu željni donacija, iako im trebaju, oni ne traže to, već samo osjećaj da nisu sami u svojoj borbi protiv okupatora naše svetinje. Pozivaju vas u vaše kuće, kupuju vam hedije za uspomenu, grle vas bratski i sestrinski i čine najljepše dove!“

Kako izgleda život prosečnog Palestinca? Da li se razlikuje u odnosu na grad u kojem žive?

“Nisam imala toliko iskustva i vremena da o tome razgovaram s njima, ali sam puno čitala o tome da im je život dosta skup i težak. Rade za vrlo male plate i više osoba iz porodice mora da radi kako bi ostali u životu. Čak sam čula da, posebno van ramazana, mnogi Palestinci stignu samo na sabah i jaciju u Mesdžidul-aksu, jer ostale namaze klanjaju na poslu, a ne izostavljaju da umorni odu, jer to doživljavaju kao svoju obavezu, kao svoju borbu za to sveto mjesto. Nažalost, moraju da rade vrlo mladi, pa mnogi iz tih razloga odustanu od školovanja. Ono u što sam se uvjerila je da je život preskup, voda, voće, nešto pojesti i popiti je mnogo, mnogo skupo. Možete o tome i sami istražiti. A sve to utiče na socijalni status i život Palestinaca koji na svu tu skupoću moraju da rade za male plate i da žrtvuju mnogo.“

Da li ste, tokom boravka tamo, doživeli neprijatnosti na osnovu vaše religije? Ili bilo čega drugog?

“Nisam, zaista. Možda poprijeki pogled od strane vojnika na ulazu Mesdžidul-akse. Sretala sam se na ulici i sa Židovima, poznaju se po svojoj odjeći. Nije mi se susreo pogled s njihovim jer tako brzo hodaju, kao što ih je i opisao Poslanik, alejhisselam, žure. Stekla sam dojam da su uplašeni i nesigurni. Zaista, dugo sam razmišljala o tome.“

Kako biste opisali Palestinu sada, kada iz ovog ugla pogledate unazad?

“Mislim da sam velikim dijelom dala odgovor na ovo pitanje. Ali ponovo ću reći, moja ljubav za tom zemljom se uvećala, i vidjela sam da Palestinci ne posustaju, da okupacija koja ih nije slomila svih ovih decenija ih neće, ako Bog da, slomiti ni u budućnosti.“

Da li je doživljaj isti kada gledamo snimke Palestine i postoji li nešto što kamera ne može preneti?

“Mislim da se ta duhovna atmosfera Palestine i duh palestinskog naroda ne može doživjeti preko tekstova, snimaka i slika. Zaista se mora popiti palestinske vode, porazgovarati s tim ljudima za potpun osjećaj.“

Merjema Imamović rođena je 1997. godine u turskom gradu Konji. Osnovnu školu je završila u Tutinu, a Gazi Husrev-begovu medresu u Sarajevu. Fakultet opšte istorije i master studije je završila u Istanbulu. Pored istorije Balkana što joj je glavno interesovanje, aktivno proučava savremenu istoriju Bliskog istoka.

Izraelsko-palestinski sukob odneo je desetine hiljada života i raselio milione ljudi, a poslednji događaji, po tumačenjima muslimanskog sveta, “samo su kap koja je prelila čašu“.

U poslednjim dešavanjima, od subote 7. oktobra kada je Izrael proglasio rat protiv Pojasa Gaze bez presedana kada je palestinska grupa Hamas napala Izrael u subotu, oči sveta oštro su fokusirane na to šta će se desiti na ovom području.

U napadima Hamasa do sada je ubijeno više od 1.400 ljudi u Izraelu. Takav broj žrtava nije zabeležen decenijama u toj zemlji.

Palestinsko Ministarstvo zdravlja saopštilo je da je broj stradalih u Gazi, usled intenzivnih raketnih napada Izraela, porastao na preko 2.000 žrtava od kojih su više od 700 deca.

Izraelska vojska pre dva dana je naredila stotinama hiljada civila koji žive u Gazi da se evakuišu iz svojih domova pred moguću kopnenu ofanzivu Izraela.

Izrael je od ponedeljka, početkom ove sedmice naredio “totalnu blokadu“ Pojasa Gaze, obustavivši dotok hrane, vode, struje, lekova, goriva i drugih neophodnih potrepština već opkoljenoj enklavi, što bi se po međunarodnom zakonu tretiralo kao ratni zločin.

(a1tv)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala