Turska: „Kako mogu da legnem u topao krevet, dok je moja ćerka ispod ruševina na hladnom”
Osećaj gubitka brzo se širi Turskom, broj žrtava se povećava, a preživeli pod ruševinama čekaju pomoć.
Po velikoj hladnoći, u zoru, stiglo smo do srušene desetospratnice u Adani.
Sreo sam dve žene umotane u ćebad – krenule su ka ruševinama.
Umu Bajraktar i Nazife Batmaz su u džamiji, u turskom gradu, koja je postala sedište za pružanje pomoći posle zemljotresa koji je pogodio Tursku u ponedeljak.
Njihov dom, u blizini, u potpunosti je uništen.
Pričamo dok hodamo i tražimo njihovog prijatelja, jednog od Umuvih rođaka.
Jedan od prisutnih nas upozorava da ne hodamo blizu zgrade.
Napukla je, a on dodaje: „Sve će se srušiti”.
Prolazimo pored dvojice kopača koji rade na ivici zone urušavanja, dok šest spasilaca bušilicama i rukama u rukavicama baca ruševine ka njima.
Nastavljamo sporednom ulicom, gde vidim grupu preživelih, umotanih u ćebad.
Sede na plastičnim stolicama i greju se oko vatre.
Dve žene traže prijateljicu.
Nurten, ušuškana u ćebetu na hladnoći, sedi i plače.
Njena starija ćerka Senaj bila je na drugom spratu u trenutku urušavanja.
Čeka je ceo dan i noć, ali informacije o njenoj ćerki još nema.
„Kako mogu da legnem u topao krevet, dok je moja ćerka na hladnom?”, pita se.
„O bože, ona nikada nije volela hladnoću. Ona je pod zemljom, srce mi se cepa”, govori kroz plač.
Čuju se bušilice.
Nurtenina prijateljica pokušava da je uteši.
Nurtenina ćerka ima dve devojčice koje studiraju u inostranstvu.
Pokušavaj da dođu u Tursku.
„Šta da kažem devojčicama? Dolaze danas. Šta bi trebalo da im kažem? Poverile su mi majku na čuvanje”, kaže Nurten.
Osećaj gubitka se širi brže nego potraga za preživelim.
Južnije, na tursko-sirijskoj granici, ima više informacija iz provincije Hataj, jedne od najpogođenijih u ovoj oblasti.
Na snimku se vidi kako jedan stanovnik u mraku ide kroz ruševine.
Veruje da ima živih.
„Govorite glasnije”, moli ih.
„Vidite, tu je telo. Mrtav je i niko ga nije pomerio, a čuje se ženski glas.”
Njegov glas prekida plač žene koji dopire iz ruševina.
Nastavlja da plače i udara u metal kako bi privukla pažnju muškarca.
Ali, on ne može da joj pomogne.
Cela kuća je urušena i jedino mašine mogu da podignu ostatke.
Ovo je priča o povicima bez odgovora, koja se čuje širom regiona.
U blizini je još jedan stanovnik Hataja, Deniz.
Pokazuje na zgradu u kojoj su njegovi roditelji ostali zarobljeni.
„Prave buku, čujemo ih, ali niko ne dolazi. Oni dozivaju, traže pomoć. Uništeni smo. Oh, Bože.,
„Govore nam ‘Spasite nas’, ali ne možemo. Kako ćemo ih spasiti?”, pita se Deniz.
Bliže epicentru, u gradu Kahramanmarasa gori vatra.
Na hiljade zagrada je uništeno, broj ljudi koji je ostao bez doma još je veći.
Porodice se spajaju, uplašene od šoka da se vrate sopstvenim znatno pogođenim domovima.
Ogrevno drvo je sve što imaju.
Vatra im greje gole ruke.
„Jedva smo napustili kuću”, priča Neset Guler.
„Imamo četvoro dece, u poslednjem trenutku smo napustili kuću sa njima.
„Nekoliko ljudi je još uvek zarobljeno. Ovo je velika katastrofa. Čekamo, bez vode i hrane, očajni smo”.
Pomoć koju region čeka, možda neće biti dovoljna.
U međuvremenu, sve je više zgrada koje se svakog trenutka mogu urušiti, a jedini način da se ljudi ugreju biće male vatre na otvorenom.
Preuzeto:BBC News
