Saru su mučki silovali i tata i brat: Zagubljeni dokaz doneo joj je pravdu posle 50 godina
Otac ju je seksualno zlostavljao više puta – a onda je počeo i njen brat. O monstruoznom iskustvu je napisala knjigu
Otac je više puta seksulano zlostavljao Saru Sajdbotom dok je bila devojčica… A onda je isto počeo da radi i njen brat. Pola veka kasnije odlučila je skine taj teret sa duše i zabeleži ovo monstruozno iskustvo u knjizi.”Dok sam sedela u krevetu , znoj mi je curio niz leđa, duboko sam udahnula. “Sada si bezbedna, Sara. Gotovo je”, podsetila sam se. Ovo je bio samo flešbek, san. Ipak, bilo je tako živo, tako sirovo da nisam mogla da zaspim celu noć. Čak sam imala i modrice na nozi gde sam pokušavala da uzvratim u snu i da se odbranim. Nosila sam svoju tajnu skoro 50 godina. Ponekad sam osećala da nikada neću pobeći od agonije svog detinjstva. Moje najranije sećanje, sa tri i po godine, bilo je da je moj otac Artur podigao iz kreveta u svoj krevet. Jasno sam se sećao velike, mesnate ruke, stegnute preko mojih usta da ugušim vriskove. Onda me je otac silovao.”
Kako navodi dalje sledećih nekoliko godina, u njihovoj kući u Chardu, Somerset, njena sećanja su bila maglovita i fragmentirana.
“Ali u šest, moja noćna mora je ponovo počela. Tata me je redovno seksualno zlostavljao i silovao, obično u svojoj spavaćoj sobi.
Svaki put kada je moja majka bila napolju, on je iskoristio priliku da napadne. Imali smo konje, u štalama pored naše kuće, i ponekad bi rekao: “Dođi i pomozi mi da nahranim konje, Sara.” U štali me je seksualno napao.
Ponekad je koristio predmete na meni, nekada je to bio deo drške lopatice. Bila sam samo mala devojčica i bila sam u agoniji. Želela sam da se nekome poverim, ali tata je posle zlostavljanja uvek govorio: „Ako nekome kažeš, upucaću te. I upucaću tvoju mamu. Da li razumeš?”
Iza zatvorenih vrata
Razrogačenih očiju i prestravljena, klimnula bi glavom.
“Videla sam njegove puške, koje se obično drže u garaži, ali povremeno unose u kuću. Verovala sam da je sposoban za to. I mi smo se dosta selili, tako da mi je bilo teško da sklopim trajna prijateljstva, a ni nastavnici i socijalni radnici da me upoznaju. Provela sam neko vreme živeći kod bake – privremeni predah, dok me ponovo nisu poslali kući.
Kako sam odrastala, nisam bila siguran da će mi neko poverovati. Za spoljašnji svet, tata je bio šarmantan, krupan lik, veći od života, i dobro poznat kao graditelj. Ali kod kuće je bio čudovište, sa mračnim, zlim pogledom u očima. Jednom, sa 10 godina, bila sam u dnevnoj sobi i gledala TV, tata je ušao i klimnuo prema vratima. Znala sam šta želi. Celim telom drhteći od straha, odgovorio sam: “Ne, ne želim”.
Kako dalje piše, njen otac je odmarširao do sofe i povukao je na pod za konjski rep.
“Šutirao me je sve do svoje spavaće sobe, vičući: “Da se nikad nisi usudila da mi kažeš ne!”
Dok me je bacio na krevet, držao je ruke oko mog vrata i osetila sam da se gušim. “Ubij me”, preklinjala sam.
Samo sam želela da se oslobodim svog bola. Tata je stao, zagledao se u mene i izašao iz sobe. Ležeći na krevetu, jecajući, stavila sam jastuk preko glave i pokušala da se ugušim. Ali nisam mogla da prođem kroz to. Postojala je mala iskra preživljavanja, čak i sa 10 godina. I tada sam znala da nikada neću odustati.”
Ali to je, kako dalje piše, bio poslednji put da se usudila da pokušam da mu se suprotstavi.
“Od tada sam radila kako je rekao. Kada sam imala 13 godina, moji roditelji su se razdvojili, a mama i ja smo se odselili. Mislila sam da je ovo konačno kraj moje noćne more.”
Kakav otac, takav sin
Njen stariji brat, Arthur Stiven, koji je bio dve godine stariji od nje i sa kojim nikada nije bila bliska, ostao je da živi sa ocem.
“Nekoliko godina kasnije, Stiven je došao da ostane. Jednog dana, u mojoj spavaćoj sobi, dok sam presvlačila školsku uniformu, Stiven, koji je tada imao 17 godina, saterao me je u ćošak i silovao. Posle sam pala na kolena i jecala. Nisam mogao da verujem da se to ponovo dogodilo. Bilo mi je skoro gore što sam pobegla od zlostavljanja od oca i onda se suočila sa ovim. Osećala sam se kao da sam razbijena na komade, iznova. „Ako nekome kažeš, reći ću da si to želela“, podsmevao se Stiven.”
Pošto je bio stariji, a njeno samopoštovanje nisko, mislila je da će ljudi verovati njemu, a ne njoj.
“Osećaji zlostavljanja bili su toliko užasni da sam se predozirao, neposredno pre nego što sam polagala završni ispit. Preživela sam, ali sam se osećala bedno. Postiđena i uplašena, otišla sam od kuće čim sam mogla. Toliko puta sam želela da podelim svoju užasavajuću tajnu. Ali u glavi su mi glasno odzvanjale tatine reči: „Ako nekome kažeš, streljaću tebe i tvoju majku“.
Po završetku škole Sara je počela da radi u u fabrici i u ugostiteljstvu. Bila je veoma umetnički tip, i želela je mnogo toga da uradi u životu. Ali trauma iz detinjstva ju je sputavala jer nije imala nimalo samopouzdanja.
“U to vreme sam se udala i dobila dve ćerke. Nažalost, moja veza nije uspela; Borila sam se sa intimnošću. Ali volela sam da budem mama, pa sam nastavila sa svojim životom i pokušala da se fokusiram na svoju decu. Međutim, mučila su me sećanja na napade. Popila bih previše da izbrišem te slike.”
Sara je u decembru 2009. upoznala preko zajedničkih prijatelja novog partnera. Darena Sidebotom je bio drugačiji od bilo kog čoveka koga je ikada upoznala, pun razumevanja, ljubaznosti i strpljenja. Ujedno je bio i prvi čovek kome je Sara verovala.
” Poverila sam mu se o zlostavljanju i on me je nagovorio da razgovaram sa policijom. U 2019, skoro 50 godina nakon što je sve počelo, podnela sam žalbu.
Istraga je bila spora. U jednom trenutku mi je rečeno da su moji fajlovi izgubljeni i sve to mi je izazvalo veliki stres. Imala sam flešbekove i “žive” noćne more.”
Kako kaže, njen nemački ovčar Kajla, joj je pomogla da prebrodim najmračnija vremena. Jednom ju je čak odvukla od pokušaja da izvrši samoubistvo, tako što joj je preprečila prozor da ne bih mogla da iskoči. Posle mojih noćnih mora, kada se osećala kao da ne može da nastavi, pas bi skočio na njen krevet i mazio se dok se obe ne bi osećale bolje.
“Bila sam tako zahvalna što sam imala Darena, moje ćerke i Kajlu na mojoj strani”, navodi u svojoj knjizi Sara.
Ključni zapisi
U okviru istrage pokazano joj je jedno bolničko pismo, koje je bilo dodato u njen medicinski karton od 25. aprila 1973. Dok ga je čitala, kaže da joj se “krv zaledila”.
“Vaša pacijentkinja je primljena pod hirurške intervencije pošto je pala i sletela na dršku kartinga, što joj je pokidalo perineum.” – pročitala je Sara dokaz o tome da joj je praktično bila pokidana pubična kost, a zatim nastavlja da piše: “Sa suzama koje su mi zamaglile oči, čitala sam dalje. U pismu je objašnjeno da sam imala opsežnu operaciju da se popravi užasno teško kidanje dole – koje je usledilo direktno nakon silovanja, u dobi od tri i po.”
Pismo otrkiva i da je tokom operacije morala da primi 500 ml krvi.
“Bila sam zgrožena. Stvari su bile drugačije 70-ih godina; znala sam to. Ali nisam mogla da verujem da niko nije osporio priču mog oca o mojim povredama. Lekari su poverovali u njegovu laž. Nisam se sećala operacije i nisam imala pojma da pismo uopšte postoji – do sada”.
Očekivano, ovo je bilo od vitalnog značaja za tužilaštvo i policiju.
“Bila sam šokirana. Osećala sam se ljuto i zbunjeno. Htela sam da razgovaram sa mamom, za objašnjenje, ali policija je rekla da mi nije dozvoljeno da razgovaram o pismu u slučaju da ne ugrozim sudski spor. Moja mama je preminula 2021. godine tako da nisam imala priliku da je pitam za pismo. Osećala sam se prevarenom. Imala sam toliko pitanja. Morala sam da prihvatim da nikada neću dobiti odgovore koje sam želela”.
Slučaj je otišao na suđenje, a Sara je ostala da se bori sa postraumatskim sindromom i emocionalno nestabilnim poremećajem ličnosti.
“Ali to me je učinilo odlučnim da pomognem drugima. Sada sedim na forumima sa policijom i Krunskim tužilaštvom i savetujem ih kako mogu da pomognu žrtvama.
Ove službe moraju da reaguju, žrtvama je potrebna podrška. Bez obzira koliko je teško prijaviti, želim da drugi ljudi znaju da možete da dobijete pravdu. Ne bojte se i ne stidite se. Nakon što sam ćutala skoro 50 godina, deo mog lečenja je moj glas. Najzad, moj teret je podeljen.”
(Ona.rs / Mirror)
