Plašila ih se cijela nacija, a sada više nikad neće jesti meso, spavati sa jastukom i vidjeti svoje porodice
Ovde zatvorenici nikada ne napuštaju svoje paviljone. Betonirane bočne prostorije mogu se koristiti za pravne konsultacije i sudska saslušanja ali putem video-veze. Ukoliko je potrebno medicinski tretmani se vrše na licu mesta.
To je zatvor sa najvećim merama obezbeđenja u El Salvadoru, gde je smešteno na hiljade najopasnijih kriminalaca, koji su nekad bili strah i trepet i od kojih je zazirala čitava nacija.
U pitanju su pripadnici uličnih bandi, kojima je pristup dobila ekipa CNN, koji je objavio reportažu iz zatvora smrti.
Sunčeva svetlost prodire u prostranu zgradu. Visoki plafoni i polirani podovi daju izgled železničke stanice ili hangara za avione. Ipak, vazduh je ustajao i izuzetno je klaustrofobično.
Duž dugačkih hodnika nalaze se veliki ugrađeni kavezi, u svakom od njih je desetine muškaraca koji zure napolje. Ovo je “Cecot” – Centar za suzbijanje terorizma u El Salvadoru – a njegovi stanovnici su poznati kao “najgori od najgorih”.
Masovne ubice, dileri droge i kriminalci, optuženi su da su nekada držali čitavu zemlju kao taoca, šireći strah dok su vladali gradovima i ulicama. Danas su lišeni slobode, uticaja i individualnosti. I verovatni to više nikad neće ni imati.
Svaki nosi jednostavnu belu majicu i šorts. Neki imaju bele čarape i sandale. Obrijani su, a brojni imaju tetovaže po licu. Mnogi stoje samouvereno, čak prkosno, s rukama prekrštenim nekoliko koraka od rešetaka od poda do plafona, pokušavajući da bolje vide novinarsku ekipu.
Drugi sede prekštenih nogu i nepomični su na metalnim krevetima u četiri nivoa koji se nalaze u ćelijama. Treći se povlače u pozadinu, gledajući dole ili daleko od posetilaca, noseći maske za lice, kao da žele da izbegnu kamere, gotovo posramljeni.
Novinarska ekipa je jedini posetilac, s ekskluzivnim pristupom i privatnom turom, kao prva američka novinska organizacija kojoj je dozvoljen ulazak u Cecot. Otvoren pre manje od dve godine, već je postao simbol “novog El Salvadora” predsednika Najiba Bukelea.
Pod njegovom snažnom rukom, ova centralnoamerička nacija je transformisana. Nekadašnja “svetska prestonica ubistava” sada je znatno bezbednija, a porodični život i biznis vraćaju se na ulice. Međutim, nemilosrdno čišćenje ulica i surovo postupanje prema članovima bandi izazvali su ogorčenje i zabrinutost među organizacijama za ljudska prava, koje osuđuju “Cecot” kao nehuman i neprihvatljiv.
Bezdušno postupanje prema zatvorenicima vidljivo je na svakom koraku. Svaka od više od dve desetine grupnih ćelija u Sektoru 4 napravljena je da primi oko 80 zatvorenika. Jedini nameštaj su metalni kreveti u više nivoa, bez posteljine, jastuka ili dušeka.
U ćeliji su otvoren toalet, betonski umivaonik i plastična kanta za pranje, kao i veliki bokal za piće. Ćelije su pažljivo očišćene – namerno i u oštrom kontrastu s mračnim i zapuštenim zatvorima iz prošlosti El Salvadora.
Muškarci su u ovim ćelijama 23 i po sata dnevno. Ne rade. Nisu im dozvoljene knjige, špil karata ni pisma od kuće. Tanjiri s hranom postavljeni su ispred ćelija tokom obroka i provlače se kroz rešetke. Nema mesa u obrocima. Dnevna polučasovna pauza je samo za izlazak u centralni hodnik na grupne vežbe ili čitanje Biblije.
Ovde nema privatnosti, niti traga udobnosti. Naoružani čuvari s maskama stalno nadgledaju zatvorenike, a zvaničnici zatvora kažu da su svetla uključena 24 sata dnevno. Postoji jeziva tišina dok šuplji pogledi zatvorenika susreću radoznale poglede novinara. U njihovim očima vidi se praznina, uznemirujuća odsutnost koja sugeriše da su im duše napustile tela, ostavljajući samo ljušture.
Ova uskraćenost je namerna, odstupanje od vremena pre Bukelea, kada se govorilo da zatvorenici jedu bolje od civila.
“Ovde za doručak dobijaju pasulj, sir ili mešavinu pirinča i pasulja, možda bananu i šolju kafe ili atole (napitak od kukuruza)”, kaže direktor Belarmino Garsija i dodaje:
“Za ručak dobijaju pirinač, testeninu i napitak. Večera je ista kao doručak. Meso ovde ne postoji, piletina ovde ne postoji, posebni meniji ne postoje ni za koga”.
Osim u ratnim uslovima, u El Salvadoru nema smrtne kazne, ali nema ni namere da se ovi ljudi ikada puste na slobodu. Gustavo Vijatoro, ministar javne bezbednosti El Salvadora, daje surovu procenu pristupa vlade prema članovima bandi.
“Verujemo u rehabilitaciju, ali samo za obične kriminalce”, kaže, praveći razliku između takozvanih “saradnika” bandi i članova bandi.
“Neko ko je svakog dana ubijao ljude, svakog dana silovao naše devojke, kako da im promenimo mišljenje? Nismo mi glupi. U Americi, zamislite serijskog ubicu u vašoj državi, u vašoj zajednici, kojeg sudija pušta. Kako biste se osećali kao građanin? Nemamo dokaze da neko može da promeni mišljenje kao serijski ubica, a mi imamo više od 40.000 serijskih ubica u El Salvadoru – članove ovih bandi”, kaže on.
Zvaničnici zatvora izvode 41-godišnjeg Marvina Vaskeza iz grupne ćelije. Vodeća figura bande “MS-13” priznaje da je spreman da razgovara s novinarima, ako bi samo odvratio mlade ljude od svog puta.
On sedi na stolici u betonskom hodniku, van vidokruga ostalih zatvorenika. Ruke i zglobovi su mu vezani, a dva čuvara u borbenoj opremi stoje iznad njega, licem okrenuti jedan prema drugom.
Vaskez kaže da je odrastao u Los Anđelesu i govori savršenim engleskim jezikom. Priča o životu koji ga je doveo ovde s lakoćom koja skriva brutalnost njegovih reči.
“Neki ljudi su želeli da budu advokati, policajci, vojnici”, započinje i nastavlja:
“Ja sam želeo da budem član bande. I želeo sam da ostvarim sve što zamislim. I do sada mislim da sam ostvario sve što sam želeo”.
Vaskez, koji je zatvoren pre Bukelea, kaže da se pridružio “MS-13” kao dečak, napredujući kroz hijerarhiju. Čak je osnovao sopstvenu grupu “Ludi kriminalci”, koja mu je sada tetovirana preko leđa, nakon što se vratio u El Salvador.
O svojim zločinima, odgovara hladnokrvno i jednostavno.
“Pljačkaj, ubijaj, radi ono što moraš da preživiš”, kaže i blasko sleže ramenima.
“Ubio si ljude?”, pitaju ga novinari, na šta odgovara bez oklevanja:
“Da. To je život bande”.
Dok izražava žaljenje što se pridružio bandi, procena njegovih žrtava jednako je neosetljiva kao i ton njegovog glasa.
“Ne znam ni kako da vam kažem koliko, Ne razmišljamo o tome koliko treba da ubijemo. Samo radimo ono što moramo da preživimo”.
Priznaje da bi moglo biti “najmanje 20 do 30 ubijenih”, ali nije siguran u tačan broj.
Seća se „upucavanja“ automobila punog ljudi u SAD, priznajući da je “moguće” da nisu preživeli. Razmišljajući o životu u “Cecotu”, kaže s ravnodušnim prihvatanjem:
“Nije baš hotel sa pet zvezdica, ali ovo je ono što imamo. Daju ti hranu tri puta dnevno. Imaš neke programe. Možeš da vežbaš. Imaš i crkvene ili verske programe. Ali to je to. Moramo da se naviknemo. Nema druge opcije za nas. Radili smo loše stvari”.
Kada je razgovor s Vaskezom završen, stražari ga brzo odvode. Direktor zatvora, Garsija, želi da naglasi svoju poentu.
“Kao što ste upravo videli, kako cinično govore: ‘Da, ubio sam, učinio sam ovo, uradio sam ono’“, kaže on.
“Najgori od najgorih”.
Pripadnici različitih bandi smešteni su zajedno namerno. Ispred jedne ćelije, stražar naređuje zatvorenicima da skinu majice. Oni to poslušno čine, otkrivajući tetovaže bandi “MS-13” i “Barrio 18”, zakleti neprijatelji van zatvora, prisilni sustanari unutar njega.
Za one koji počine “teške prekršaje” prema drugim zatvorenicima ili osoblju čeka ih samica – betonske ćelije u kojima zatvorenici borave do 15 dana. Sobe su u potpunom mraku, osim malog otvora na plafonu, dva sprata iznad, koji propušta zrak svetla. Betonski lavabo, WC šolja i betonska ploča za krevet jedini su nameštaj. Obroci se poslužuju kroz mali otvor na vratima.
Posete porodice i prijatelja nisu dozvoljene. Svi koji dolaze u zatvor moraju se odreći ličnih stvari i prolaze fizički i elektronski pregled radi sprečavanja krijumčarenja. Hiljadu naoružanih pripadnika obezbeđenja stražara, policajaca i vojnika spremno je da odgovori na bilo kakvu pretnju spolja ili iznutra.
Sam zatvor je opasan električnim ogradama s 19 stražarskih kula koje okružuju objekat, izgrađen u ruralnom području daleko od bilo kog grada. Kontrolni punktovi počinju pre nego što se zgrade vide, s pretragom vozila i proverom identiteta. Telefonski signali nestaju čim se približimo masivnim čeličnim vratima zatvora – jedinom izlazu i ulazu.
“Cecot” je izgrađen za samo sedam meseci i otvoren u januaru 2023. godine, sa kapacitetom od 40.000 zatvorenika. Zbog bezbednosnih razloga, Garsija ne otkriva tačan broj zatvorenika, ali priznaje da je između 10.000 i 20.000 trenutno smešteno ovde.
“Previše je ekstremno”
Bukeleovo vanredno stanje, proglašeno u martu 2022. godine, dovelo je do hapšenja najmanje 81.000 osoba, više od jedan odsto salvadorske populacije kao deo opsežnog pokušaja da se iskorenjuje uticaj bandi.
Bukele je priznao da su neki nevini ljudi uhvaćeni u toj mreži, pri čemu je 7.000 njih već pušteno, prema vladinim podacima. On i njegove pristalice tvrde da su takvi slučajevi kolateralne štete deo teškog procesa transformacije nacije pogođene decenijama korupcije i nasilja.
“Zašto imamo najveću stopu zatvaranja u svetu?“ pitao je Bukele u junu.
“Zato što smo pretvorili svetsku prestonicu ubistava u najsigurniju zemlju na zapadnoj hemisferi. Jedini način da to postignemo je da pohapsimo ubice, nemamo smrtnu kaznu, pa moramo da ih sve zatvorimo”.
Početkom 2016. u zemlji sa samo šest miliona ljudi, svakog sata je bilo po jedno ubistvo. Sada, prema vladinim podacima, ima više dana bez ubistava nego sa ubistvima, uz ukupno 104 ubistva prijavljena u prvih devet meseci ove godine, od čega je trećina porodično nasilje.
Kritičari unutar i izvan Salvadora dovode u pitanje tačnost vladinih podataka o kriminalu i tvrdnje o uspehu u borbi protiv bandi. Čak i ako su tačne, oni tvrde da stroga kontrola i izolacija zatvorenika prelaze granicu ljudskih prava.
“Zlostavljanje počinje već sa načinom na koji ulaze u zatvor i načinom na koji su unutra smešteni previše je ekstremno”, kaže Huan Karlos Sančez programski službenik Fondacije za pravo na pravedno suđenje, koja se zalaže za ljudska prava i vladavinu prava širom Latinske Amerike.
“Na primer, hrana u državnom pritvoru ljudsko je pravo koje ne može biti uskraćeno i mora da bude adekvatna ishrana, ne samo da bi preživeli”.
Sančez dodaje da postoje zabrinutosti u vezi sa pravnim postupkom jer se u “Cecotu” nalaze i osuđeni muškarci i oni koji su još uvek u sudskom procesu kao i onim što naziva “represivnom kontrolom”.
“Što nas najviše zabrinjava je to što ti zatvorenici ulaze u kazneni sistem i gube svaki kontakt sa spoljnim svetom, uključujući kontakt s porodicom, vo utiče na druge, ne samo na zatvorenike. Pod ovakvim uslovima, ako ikada izađu, neće biti rehabilitovani postaće teret za državu, izaći će fizički, mentalno bolesni, izaći će s besom”.
Ponovni život izvan zatvorskih zidova
Još osuđenika moglo bi da završi u megazatvoru jer borba protiv bandi nije završena. Vrhovni sud je ukinuo ustavnu zabranu uzastopnih predsedničkih mandata u korist Bukelea, i predsednik se kandidovao i pobedio na neviđen način za drugi mandat ranije ove godine.
Takozvano privremeno vanredno stanje traje već više od dve godine. Nakon napuštanja sterilnog i suzdržanog enterijera zatvora novinari CNN su se pridružili jedinici od oko 2.500 policajaca i vojnika koji patroliraju kvartom u San Salvadoru označenim kao potencijalno žarište ostataka aktivnosti bandi.
Teško naoružane trupe kreću se kroz uske, slabo osvetljene ulice, dok porodice u svojim domovima sede neuznemireno, večeraju ili gledaju TV. Oblačeći majicu, Salvador Molina koji ima oko 50 godina, kaže da mu zapravo prija prisustvo vojnika, napominjući da je upravo zbog ove prisutnosti sada dovoljno sigurno da pusti svoje tinejdžere da idu sami u školu i na društvena okupljanja.
„Vidim ove ljude (vojnike) ovde s nama i, iskreno, to je dobro, osećamo se sigurno, to nam je ranije nedostajalo”, kaže Molina, koji živi sa svojim sinovima i majkom.
“Imam sina na fakultetu i drugog u sedmom razredu i, hvala Bogu, puštam ih u školu s poverenjem. Ranije sam morao da vodim mlađeg u školu, a sada ide sam autobusom, i nemam strah da će mu se nešto desiti”, dodaje.
“Otkako je predsednik došao na vlast, hvala Bogu, živimo mirno, nešto što nismo imali s prethodnim predsednicima”.
Bukeleova akcija protiv bandi dobila je široku podršku među građanima, iako su njegove metode i dalje polarizujuće. Od preuzimanja funkcije, on je konsolidovao kontrolu nad pravosuđem, ućutkao kritičare i marginalizovao političke protivnike. .
Iz glavnog grada zatvor se ne vidi, a bučne noćne ulice predstavljaju oštar kontrast sjajnom, ali bezdušnoj unutrašnjosti “Cecota”, gde vladaju tišina i nadzor.
Ali za mnoge Salvadore, ta dva aspekta idu zajedno. Zatvor u kojem članovi bandi gube svu moć i autonomiju njima je dao slobodu da žive.
