Mahmud: “Ponekad samo stojim iza kamere i plačem i jedino šta mogu je da šutim”
Zove kad god može da uhvati signal. Ili kad god nađe dovoljno struje da napuni telefon.
Jede kad uspe da nađe hranu.
Putuje od jednog mesta razaranja do drugog.
Dok god može da nađe benzin.
A Mahmud Basam se istovremeno brine za ženu i jedanaestomesečno dete zato što moraju stalno da se kreću da bi izbegli bombardovanje.
I tako, kad god ode od kuće ujutro, nikad nije siguran da će ih zateći na istom mestu kad se vrati uveče.
I to ako se vrati. Ako put nije blokiran ili bombardovanje nije suviše žestoko da može da putuje.
U Gazi ovih dana, Mahmud je prepušten milosti i nemilosti rata.
Onome što on nanosi. Što može da oduzme.
Mahmud je posvećeni hroničar agonije ljudi.
Otkako je izbio sukob pre više od tri nedelje, on se seli između bolnica i izbegličkih kampova i – sa iscrpljujućom učestalošću – poprišta eksplozija.
Uz rad BBC-jevog dopisnika iz Gaze Rušdija Abalufa, rad slobodnjaka kao što je Mahmud, pomogao je BBC-ju da dočara agoniju civila zatečenih pod nemilosrdnim vazdušnim napadima.
Kad uspem da ga dobijem posle više sati pokušavanja, Mahmud opisuje emocionalnu cenu svog rada.
„Koliko god da je teško ono što vidim, i koliko god se trudio da prenesem poruku”, kaže on.
„Ponekad samo stojim iza kamere i plačem. I jedino što mogu je da ćutim.”
Mnogi od novinara koje poznajem i koji rade u ratnim zonama osećaju krajnju bespomoćnost kao ljudska bića koja se suočavaju sa neizrecivom ljudskom patnjom.
Kako pomoći kad treba pomoći tolikima?
Kako obavljati svoj posao ako zastajete da date hranu ili ukažete prvu pomoć?
Nismo humanitarni radnici niti bolničari. Ali jesmo ljudska bića.
To je za Mahmuda pojačano njegovim lokalnim vezama.
Strani dopisnici poput mene imaju privilegiju da mogu da sednu na avion i odlete kući.
Sećanja na rat mogu da uslede, ali makar imamo fizičku bezbednost, baš kao i ljudi koje volimo.
Pojas Gaze je veoma malo mesto – ukupno 366 kvadratnih kilometara površine.
Mahmud ima velike šanse da će u ratnoj situaciji zateći nekoga koga poznaje.
„Ja sam novinar i moja misija je da prenesem ono što vidim”, kaže mi on, „ali ponekad moram da zastanem i posednem sa tom decom, da pokušam da im dam vode, da vidim šta im treba, da pokušam da im dam to što im treba.”
Dok gledamo njegove sirove snimke kad stignu na naše kompjutere, tim sa kojim radim zapanjen je njegovom smirenošću.
On nijednog trenutka ne zaboravlja da su ljudi koje snima i intervjuiše verovatno prvi put u životu pred kamerama, u najgorim mogućim okolnostima.
Ovaj rat se pokazao kao jedan od najopasnijih za novinare u skorija vremena.
Do sada je poginulo više od 30 njih.
Odbor za zaštitu novinara (CPJ) saopštio je da su oni koji rade u Gazi platili do sada neviđenu cenu.
„Ovo je smrtonosno vreme za novinare u Gazi”, kaže Šerif Mansur, stručnjak za Bliski istok iz CPJ-a.
„Videli smo više smrti novinara u poslednje tri nedelje nego što je poginulo za poslednjih 21 godinu izveštavanja o ovom sukobu. Mnogi novinari su izgubili kolege, porodični dom i bili prisiljeni da pobegnu tamo gde nema skloništa ili izlaza.”
U bliskoj zajednici novinara na mestima kao što je Gaza neizbežno je da vas lično pogodi gubitak kolege.
Jara Eid je palestinska novinarka koja je odrasla u Gazi.
Ona sada živi u Velikoj Britaniji i žali za smrću prijatelja Ibrahima Lafija koji je poginuo na početku rata.
„Izgubila sam najboljeg prijatelja Ibrahima. On je bio palestinski novinar, ali on nije bio samo novinar. Imao je 21 godinu. Bio je brat. Bio je najbolji prijatelj. Bio je sanjar”, kaže ona.
„Bio je fotograf i jako je voleo život. Bio je osoba koja se najviše smešila.
„Nikad u životu nisam videla Ibrahima da se ne smeška. Imao je najveći osmeh kad god bih ga videla.
„On mi je pružio najveću podršku od svih prijatelja koje sam imala.
„Imao je zaista mnogo snova i zaista je želeo da bude fotograf koji je odabrao da pokaže čitavom svetu lepotu Gaze.”
Novinari odlaze da rade u Gazu znajući ne samo da su oni u opasnosti, već i njihove porodice.
Šef biroa Al Džazire Vael Al Daduh je u vazdušnom napadu izgubio ženu, sina, ćerku i unuka bebu.
Dan kasnije vratio se na posao rekavši da je to njegova dužnost.
Za nas koji posmatramo šta se dešava iz Jerusalima, takva posvećenost je u najmanju ruku izuzetna.
Izvor:BBC/Vijesti.me
