Ispovijest od koje se diže kosa na glavi: “Radim kao doktorka u Urgentnom centru ali najteži dio mog posla je ono što se dešava u sobi broj 65”
“Zastala sam ispred sobe broj 65, znajući da je to mesto kojeg se najviše užasavam u celom Urgentnom centru. Svaki put kada izađem odatle poželim da mi se pojavi neko iz ‘Ljudi u crnom’ i izbriše mi sećanje na ono što sam unutra videla. Hodam i mislim se – još dva sata do kraja smene, možeš ti to. Toki voki ne prestaje da mi zvrnda danas. Ovo mi je četvrta noćna smena zaredom i svaki zvuk mi je kao šilo u mozak.
Dok sam odlučivala kod kojeg od tri hitna pacijenta treba prvo da odem, toki voki je ponovo počeo da krči – trebaš nam u sobi 65. Potvrdila sam da krećem. U sebi sam proklinjala tu sobu. Za samo šest sati već dva puta sam bila tamo.
Hodala sam ka vratima sobe samopouzdano mada se nisam osećala tako. Istinski volim svoj posao u Urgentnom ali ne postoji nijedna osoba koja voli ovaj njegov deo. Soba 65 je najteži deo mog posla, to je mesto na koje odvodimo decu na pregled nakon potencijalnog polnog zlostavljanja.
Ispred sobe sam pritisla flašicu sa gelom za dezinfekciju možda i jače nego što je trebalo.
U sobi sam čula majku kako govori maloj devojčici – super si, još samo malo. Mazila joj je kosu. Dete ima samo tri godine, leži na leđima u ginekološkoj stolici za koju njeni vršnjaci nikad nisu ni čuli. Scena je mučna i neprirodna.
Kratko se javljam majci dok čekam da dođe medicinska sestra koja će uraditi potrebne testove.
“Majka, pomozite mi sa njenim nogicama, moraju da budu raširene da bismo izvršili pregled.” Majka pomaže, sestra ulazi, pregled počinje. Tišina se spušta na sobu.
Devojčica je godište moje ćerke. Teško mi je da budem tu dok sestra ispituje telo devojčicu i slika. Majka ne može da gleda, umesto toga gleda nas. Počinju očekivana pitanja. “Kako izgleda, da li je neko dodirivao, da li joj se nešto desilo.”
To pitanje me muči. Nažalost, često ne možemo da odgovorimo na njega. Nekada se jasno vide povrede i crvenilo ali često nismo sto posto sigurni. Takav odgovor dajem i nesrećnoj majci. Kažem da će morati da sačekaju rezultat.
Sa suzama u očima žena se bori da stoji mirna. “Hvala. U redu je, sačekaćemo. Ja ću ostati koliko god treba.” Ostavljam ženu pod nadzorom medicinske sestre koja i dalje priča sa devojčicom.
Udahnula sam duboko i požurila kod sledećeg pacijenta. Za nas lekare često misle da imamo neku super moć kojom uvek ostajemo mirni u ovakvim situacijama ali to nije tačno. Mi smo samo naučeni da se kada ne možemo više ne raspadnemo pred pacijentima nego kod kuće. Paralelno sa pandemijom kovida primetili smo porast slučajeva nasilja u porodici, nažalost nemali broj njih uključuje i decu. Nisam očekivala da ću imati tri slučaja zlostalvljanja dece u jednoj smeni. Činjenica je da taj užas postaje sve češći.
U Sjedinjenim američkim državama svakih devet minuta socijalna služba pronađe dokaz da je dete polno zlostavljano. Kada sam se školovala za doktora školovala sam se da zaustavljam krvarenja i zašivam rane ali ništa me nije moglo pripremiti za tihu tugu sobe broj 65. Sećanja na ono što sam videla spuštam u neki duboki deo sebe i idem kod sledećeg pacijenta koji je verovatno nervozan jer je morao da čeka. On nikada neće znati šta sam ja malopre videla i odakle idem.
Kada sam konačno završila sa poslom za taj dan rasplakala sam se pod tušem. Nekako sam se sabrala i setila reči starijeg kolege – na slučajeve zlostavljanja dece nikada nećeš moći da se navikneš, ali ćeš vremenom moći da očvrsneš dovoljno da shvatiš da svojim radom pomažeš da ljudi koji su ih povredili završe u zatvoru”. Izašla sam iz tuša i sišla niz stepenice da najjače što mogu zagrlim svoju ćerku”, rekla je za Hafington post Nkeiruka Orajiaka, doktorka hitne medicine na odeljenju pedijatrije u državi Ohajo.
(Hafington post)
Izvor:Blic
