“Čovjek je u krilu ljuljao MRTVO DIJETE” – Članovi spasilačkog tima iz BiH o strahotama iz zemljotresom razrušene Turske (FOTO)

BiH – Ono što smo videli kad smo stigli u zemljotresom razoreni turski gard Kahramaraš, teško će malo ko od nas ikada zaboraviti.

Usledila je grčevita borba za preživele koja je bila i neizvesna, i teška, i potresna, ali su nam vetar u leđa bili svaki spaseni život ispod ruševina, sa čim se ništa na svetu ne može uporediti.

To za Srpskainfo kaže Nenad Jovanović, član Odseka za civilnu zaštitu u Bijeljini i član specijalizovanog tima za spasavanje iz ruševina Republičke uprave civilne zaštite, koji je bio jedan od 22 hrabra čoveka iz ovog tima koji su se u ranim jutarnjim časovima 8. februara upustili u bespoštedno spasavanje preživelih u razornom zemljotresu koji je Tursku pogodio u noći sa 5. na 6. februar.

– Naglasio bih da smo bili drugi tim koji je stigao u Kahramaraš, odmah posje Azerbejdžanaca. Niko od nas nije bio spreman da vidi ono što je vidio tamo. Naime, turska Uprava za vanredne situacije (AFAD), broj je jedan u Evropi kad je reč o akcijama u slučaju zemljotresa, ali je i njima bio prvi put da se susreću sa ovakvom strahotom. Zamislite kako je tek nama bilo – priča za Srpskainfo Jovanović.

Kako kaže, mnoge potresne scene iz Kahramaraša će mu večno ostati urezane u pamćenje, a pred kojima se lome i oni najjači i najstabilniji.

– Tek smo stigli u razrušeni grad i još nije bio postignut visok nivo organizacije u spasavanju. Na ulicama su bile desetine tela, prekrivenih ćebadima, što je samo po sebi izgledalo više nego potresno. Onda sam ugledao čoveka koji u naručju drži telo deteta, otprilike između 7 i 10 godina. Nismo mogli da ga vidimo, jer je bilo zamotano. Ljuljao ga je i pričao mu nešto, kao da je živo. Ovo sećanje za mene je, zaista, jedno od najpotresnijih koja nosim iz ove spasilačke misije – ističe Nenad.

Druga scena koju nikada neće zaboraviti je prizor izvučene tročlane porodice, u kojoj niko nije preživio, a dete od četiri godine bilo je u zarljaju majke.

– Mnogi ljudi čiji su se najmiliji našli pod ruševinama, bili su očajni, pa je bilo i dosta lažnih dojava. Zvali su nas, uz tvrdnje da se iz ruševina čuju glasovi. Kada bismo otišli tamo, nije se čulo ništa. Naravno da ih razumijemo, samo su hteli da neko što prije dođe i pokuša spasti članove njihovih porodica, dok ne bude kasno.

Oni čije smo najmilije uspeli izvući žive, bili su toliko zahvalni, da su po svaku cenu nastojali da nam poljube ruku. U tim situacijama, svi smo se bezgranično radovali – priseća se Jovanović i dodaje da su njegove kolege i on bili najsrećniji kada su iz ruševina izvukli desetogodišnju Irmak Bajrak, živu i zdravu.

– To je sreća koja se ne može opisati rečima i najveća nagrada za ono što smo uradili u Turskoj – naglašava Jovanović i poručuje da bi opet, i to bez razmišljanja, otišao gde god i kome god da je pomoć potrebna.