Obavezni vojni rok najavljuju i Priština i Beograd: Slučajnost ili namjera?
Obavezni vojni rok najavljuju i Priština i Beograd, čime se i u ovoj godini nastavlja nadmetanje u najavama i izjavama Srbije i Kosova, odnosno stiče se utisak da potezi jedne strane povlače poteze one druge.
Iako se uvođenje redovne vojske u Srbiji najavljuje već neko vrijeme, ovog puta najnovija slijedi posle one s Kosova.
Samo što je zamjenik ministra odbrane Kosova Šemsi Sila 27. decembra saopštio da je napravljen nastavni plan i program i da će ove godine biti uvedena nastava odbrane i bezbjednosti u škole, što će olakšati služenje vojnog roka na Kosovu, reagovao je ministar odbrane Srbije Miloš Vučević i u četvrtak najavio inicijativu Generalštaba Vojske o uvođenju četvoromjesečnog redovnog vojnog roka.
Kako su prenijeli rijetki mediji u Srbiji, Sila je naveo da je ministarstvo izradilo sveobuhvatan plan o ovom pitanju i u ovom trenutku obilazi sve opštine.
“Krenuli smo od graničnog područja da procijenimo i analiziramo situaciju. Radimo adekvatnu procjenu da bi se vidjela mogućnost realne procjene stanja za obrazovanje u oblasti odbrane i bezbjednosti“, rekao je on.
Prema najavama vojni rok bi na Kosovu mogao da traje tri mjeseca zimi i tri mjeseca ljeti.
Cijeli kontekst podgrijava izjava Milovana Drecuna, predsjednik skupštinskog Odbora za KiM, koji u petak na RTS-u poručuje da srpski narod na Kosovu posebno zabrinjava to što Priština planiran rok za uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, pa je i posjetu britanskog ministra spoljnih poslova Davida Camerona stavio u taj kontekst.
Sporazumu Prištine i Beograda potreban bezbjednosni aneks
Kako vidi gotovo istovremene najave sa Kosova i iz Srbije, Danas je pitao Nikolu Lunića, izvršnog direktora Savjeta za strateške politike i bivšeg vojnog atašea Srbije u Londonu.
On za Danas kaže da simultane najave Prištine i Beograda o uvođenju obaveznog služenja vojnog roka govore u prilog nezavršene historije koja opterećuje bilateralne odnose i uzrokuje kontinuitet tenzija sa povremenim incidentnim eskalacijama.
“Međutim, to je veoma skup projekt za obje strane, kako u finansijskom kontekstu, tako i u širem drušvenom. Sve više mladih iz regiona vidi svoju budućnost u zemljama EU, a ne u uniformi. Posebno bi Priština trebala voditi računa o velikom migracionom talasu koji se upravo dešava uslijed vizne liberalizacije. To nam govori o nepovjerenju mladih prema političarima i želji za životom u bezbjednom okruženju o čemu bi trebale voditi računa sve zemlje regiona”, ukazuje on.
Kako dodaje, takva poruka mladih nije opredjeljujuća za donosioce odluka, te se može očekivati nastavak ratoborne retorike sa daljom prezentacijom vojne moći i povremenim incidentima.
“Zato je neophodno da se pored politički sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa Prištine i Beograda, pregovara i o bezbjednosnom aneksu koji bi uspostavio minimum povjerenja između dvije strane. Takvim sporazumom bi se definisala struktura oružanih snaga Kosova koje će se formirati do 2028., kao i njihove vojne sposobnosti. Ukoliko to zanemarimo, mogli bi umjesto pouzdanog partnera sa višenacionalnim sastavom i ograničenim operativnim mogućnostima dobiti trajnog neprijatelja sa jednonacionalnom vojskom bez transparentnosti, pouzdanosti i predvidljivosti”, objašnjava Lunić.
Prema njegovim riječima, inicijativa za ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji ne iznenađuje javnost koja po pravilu nije obaviještena o pravim razlozima, detaljnoj analizi i društvenim posljedicama takve odluke.
Vojna neutralnost neodrživa
“Ali kad se uđe u pogrešan voz, svaka stanica je pogrešna – ili neodrživa u našem slučaju. Ukoliko nacionalnu bezbjednost zasnivamo na neodrživoj vojnoj neutralnosti, na virtuelnom konceptu totalne odbrane i na opredjeljenju prema ODKB-u kako je navedeno u strategijama iz oblasti odbrane, onda je neodrživa i ova inicijativa za ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka. Ukoliko ne shvatamo, ili to ne želimo, globalni geopolitički kontekst i zavaravamo se balansiranom spoljnom politikom, onda oduzimamo Srbiji potencijal iskrenog partnerstva i dugoročnih savezništava”, navodi Lunić.
On smatra da je upravo sad vrijeme da Srbija preispita održivost vojne neutralnosti i sve koristi od kolektivnog sistema bezbjednosti, harmonizujemo spoljnu i bezbjednosnu politiku sa EU, te pružanja mladima nade za održivom budućnošću u sopstvenoj zemlji.
“Sve to po cijenu poneke emotivne suze”, zaključuje sagovonik Danasa.
Izvor: Danas.rs
Kakva crna vojska u Pristini kad ce Kosovo biti ispraznjeno,skoro svi mladi zele iseliti.
Tako je koga smrdljiva Amerika “oslobodi” , beže i sa petama se udaraju u guzicu.
Nema tog vucica, vucevica koji moze natjerati bar 90% Bosnjaka Sandzaka u bilo kakvu srbijansku vojsku pa da mu tamo neki presudjeni ratni zlocinac poput Lazarevica ili Sljivancanina drzi predavanja.
Ja him sigurno nijecu ic sve i da je ne znam sta, al kako me nervira kad ovdije srbima dajete penale, sad sam guglo taj lazarevic nije ratni zlocinac, mogo si navjesti desetine drugija koji jesu, sad samo cekam onog historija pesteri da se ovdije podsmijava
Cuj nisi naso da je Lazarevic ratni zlocinac? Evo ti malo citaj dokumente iz Tribunala u Hagu:
Srpskim funkcionerima potvrđene osude za zločine na Kosov
Žalbeno veće je danas delimično prihvatilo žalbe odbrane i tužilaštva u predmetu Šainović i drugi kojim su obuhvaćena četvorica visokih političkih, vojnih i policijskih funkcionera Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Srbije. Ovom presudom, Žalbeno veće je smanjilo kaznu Nikoli Šainoviću s 22 na 18 godina zatvora, Sretenu Lukiću s 22 na 20 godina zatvora i Vladimiru Lazareviću s 15 na 14 godina zatvora. Kazna od 22 godine zatvora, izrečena Nebojši Pavkoviću, je potvrđena.
Ovaj predmet odnosio se na zločine koje su počinile srpske snage na Kosovu od marta do maja 1999, kada je, nakon početka bombardovanja Jugoslavije od strane NATO pakta, započeta kampanja nasilja nad civilnim albanskim stanovništvom Kosova, tokom koje su mnogi prisilno raseljeni, počinjena su ubistva i seksualno nasilje, a džamije su hotimično uništavane. Tokom perioda na koji se odnosi Optužnica, četiri žalioca bila su na nekim od najviših funkcija u Saveznoj Republici Jugoslaviji i Srbiji: Šainović je bio potpredsednik vlade SRJ, Pavković je bio komandant 3. armije Vojske Jugoslavije (VJ), Lazarević je bio komandant Prištinskog korpusa VJ, a Lukić načelnik štaba Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije u Prištini.
Svaki od žalilaca uložio je žalbu na osuđujuću presudu i kaznu, a tužilaštvo se žalilo na prvostepene oslobađajuće presude svakome od žalilaca po određenim tačkama Optužnice, kao i na izrečene kazne.
Žalbeno veće je potvrdilo zaključak iz prvostepene presude da su tokom proleća 1999. godine, u svakoj od 13 opština na Kosovu gde su se dogodili zločini koji se optuženima stavljaju na teret, “snage SRJ i Srbije hotimično i prisilno raseljavale civile, kosovske Albance, kako na Kosovu tako i izvan njega”, kao i da su prilikom prisilnog raseljavanja albanskog stanovništva Kosova, srpske i jugoslovenske snage ubile stotine ljudi, uništile ili oštetile džamije i seksualno zlostavljale kosovske Albanke.
Žalbeno veće je takođe potvrdilo, uz suprotno mišljenje sudije Tuzmukhamedova u vezi sa Šainovićem, zaključak Pretresnog veća da su Šainović, Pavković i Lukić krivi za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj prisilno raseljavanje albanskog stanovništva Kosova, kao i da snose individualnu odgovornost za niz zločina za koje je utvrđeno da predstavljaju zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja. Isto tako, Žalbeno veće je potvrdilo da Lazarević snosi individualnu odgovornost za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti.
Žalbeno veće je takođe konstatovalo da zločini deportacije i druga nehumana dela (prisilno premeštanje) počinjeni u selu Tušilje, u opštini Srbica, 29. marta 1999. nisu bili navedeni u Optužnici, što je “išlo na štetu optuženih i time im je u znatnoj meri bila umanjena mogućnost da pripreme svoju odbranu”. Shodno tome, Žalbeno veće je ukinulo osuđujuće presude svoj četvorici žalilaca u vezi s ovim incidentom.
Žalbeno veće je takođe prihvatilo osporavanje činjeničnog zaključka Pretresnog veća u vezi s raseljavanjem stanovništva Kačanika i sela Turićevac. Sudije Žalbenog veća su zaključile da “nijedan razumni presuditelj o činjenicama nije mogao da konstatuje, kao jedini razuman zaključak koji se da izvesti, da su pripadnici snaga VJ, u slučaju Kačanika, i pripadnici VJ i MUP-a, u slučaju Turićevca, prouzrokovali raseljavanje stanovništva”. Shodno tome, Žalbeno veće je ukinulo osuđujuću presudu Lazareviću u vezi s Kačanikom i osuđujuće presude svoj četvorici žalilaca u vezi s incidentom u Turićevcu.
Osim toga, Žalbeno veće je prihvatilo Lukićevu žalbu u vezi s ubistvima počinjenim tokom operacije u dolini Reka u opštini Ðakovica, te ukinulo obe osuđujuće presude Pavkoviću i Lukiću za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti u vezi s 274 od ukupno 287 ubijenih kosovskih Albanaca. Žalbeno veće je utvrdilo da je jedino ustanovljeno van razumne sumnje da 13 ubijenih nisu aktivno učestvovali u neprijateljstvima odnosno da su bili van borbenog stroja u vreme smrti.
Nadalje, Žalbeno veće je izložilo zaključke u vezi s Lazarevićevim argumentom da je Pretresno veće pogrešilo kada ga je osudilo za pomaganje i podržavanje krivičnih dela deportacije i nehumanih dela (prisilno premeštanje), jer njegova navodna dela i propusti nisu bili konkretno usmereni ka pomaganju tih zločina. Žalbeno već je, nakon pažljivog razmatranja sudske prakse MKSJ i MKSR, kao i običajnog međunarodnog prava zaključilo, uz suprotno mišljenje sudije Tuzmukhamedova, da “konkretna usmerenost” ne predstavlja element pomaganja i podržavanja kao vida odgovornosti. Shodno tome, Lazarevićev argument je odbijen.
Žalbeno veće je, uz suprotno mišljenje sudije Liua, delimično prihvatilo neke podžalbene osnove Šainovićeve žalbe, i ukinulo mu osuđujuću presudu za ubistvo kao kršenje zakona ili običaja ratovanja, kao i za ubistvo i progon kao zločine protiv čovečnosti, počinjene pre 7. maja 1999. u Beloj Crkvi, Maloj Kruši, Suvoj Reci, Izbici, Đakovici, Korenici i Meji i u blizini Gornje Sudimlje. Žalbeno veće je takođe delimično prihvatilo neke od podžalbenih osnova Lukićeve žalbe, i ukinulo mu osuđujuću presudu za ubistva počinjena pre 1. aprila 1999. i tog dana u mestima Bela Crkva, Mala Kruša, Suva Reka, Izbica i Đakovica.
Žalbeno veće je takođe delimično prihvatilo žalbu tužilaštva u vezi sa seksualnim zlostavljanjem K31, K14, i K62 počinjenim u Prištini, utvrdivši da su pripadnici VJ i MUP-a žrtve silovali s diskriminatornom namerom, i da ova dela predstavljaju progon kao zločin protiv čovečnosti.
Žalbeno veće takođe je delimično prihvatilo, uz suprotno mišljenje sudije Liua u vezi sa Šainovićem, još jednu žalbenu osnovu žalbe tužilaštva, i ustanovilo da je Pretresno veće pogrešilo kada Šainovića i Lukića nije proglasilo krivim za progon putem seksualnog zlostavljanja, kao zločin protiv čovečnosti, počinjen u Beleu, Ćirezu i Prištini. Sudije su takođe jednoglasno zaključile da je Pretresno veće pogrešilo što Pavkovića nije proglasilo krivim za seksualno zlostavljanje počinjeno u Prištini. Međutim, Žalbeno veće, uz suprotno mišljenje sudije Ramaroson, nije izreklo nove osude po žalbi.
Što se tiče žalbi koje su sve strane u postupku uložile na odmeravanje kazni, Žalbeno veće je utvrdilo da su argumenti tužilaštva, Šainovića i Lukića u vezi s tim što Pretresno veće nije individualizovalo kazne, kao i Lukićev argument u vezi s njegovom dobrovoljnom predajom kao olakšavajućom okolnošću, osnovani. Uzevši sve u obzir, Veće je zaključilo da “s obzirom na okolnosti u ovom predmetu i s obzirom na težinu krivičnih dela za koja su žalioci odgovorni, a imajući u vidu načelo proporcionalnosti, valja u ograničenom obimu smanjiti kazne koje je prvostepeno veće izreklo g. Šainoviću, g. Lazareviću i g. Lukiću”.
Sudija Liu Daqun je priložio delimično suprotno mišljenje i deklaraciju, a sudije Arlette Ramaroson i Bakhtiyar Tuzmukhamedov su priložili suprotna mišljenja.
Suđenje u predmetu Šainović i drugi bilo je jedno od najvećih i najsloženijih suđenja pred Međunarodnim sudom. Suđenje je počelo 10. jula 2006, i to šestorici optuženih, među kojima su bili Milan Milutinović, bivši predsednik Srbije i Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije. Suđenje je završeno 27. avgusta 2008. Tokom suđenja, Pretresno veće je saslušalo usmena svedočenja ukupno 235 svedoka, i prihvatilo više od 4.300 dokaznih predmeta. Prvostepena presuda izrečena je 26. februara 2009. godine. Osim ove četiri osuđujuće presude, Pretresno veće je Milutinovića oslobodilo krivice po svim optužbama, a Ojdanić je osuđen na 15 godina zatvora za pomaganje i podržavanje ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Tužilaštvo i Ojdanićeva odbrana povukli su svoje žalbe u januaru 2013, a prevremeno puštanje na slobodu mu je odobreno 10. jula 2013.
Međunarodni sud je podigao optužnice protiv ukupno devet najviših zvaničnika Srbije i Jugoslavije za zločine koje su počinile srpske snage na Kosovu 1999. godine, uključujući i gorepomenutu šestoricu. Bivši jugoslovenski vođa Slobodan Milošević bio je prvi šef neke države optužen za ratne zločine, koji je bio na funkciji kada je Međunarodni sud protiv njega podigao optužnicu 1999. Sudilo mu se od 2002. do 2006. godine za zločine, koji su prema navodima iz optužnice počinjeni na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali je on umro prirodnom smrću pred sam kraj suđenja i pre nego što je izrečena presuda. Vlajko Stojiljković, visoki policijski zvaničnik blizak Miloševiću, takođe je optužen, ali je izvršio samoubistvo u Beogradu 2002. Izricanje pravosnažne presude Vlastimiru Đorđeviću, bivšem pomoćniku ministra unutrašnjih poslova Srbije i načelniku Resora javne bezbednosti, zakazano je za 27. januar.
Izvor: https://www.icty.org/bcs/sid/11443
Imas i snimak konacne presude na Youtubu. Mene uvijek neko neopisivo ushicenje obuzme kad gledam Lazarevica ko popishanog kako slusa izricanje konacne presude koju mu chita sudac Liju Dacun iz prijateljske Kine. Pogledaj od 1:17:25 i uzivaj.
https://www.youtube.com/watch?v=wXSSxli44zQ
Ti bas nemas nista pametnije u zivotu raditi pa pises romane koje niko ne cita.
Lazarevic jeste osudjeni ratni zlocinac. E sad, druga je stvar sto neki ne priznaju Haski tribunal i njegove presude, to je sasvim drugi par cipela.
Čuj, svaka naša vojska i sadašnja VS, i prethodne VJ i JNA, su bile multietničke i pune Muslimana iz Rasa i Polimlja, ne samo vojnika nego i oficira. Mislim da ova vojska neće i ne može nikoga silom da natjera ali ako iz gluposti budete bojkotovali – vi ćete sami bit na gubitku jer ćete ostati bez vojne obuke…
O, pa to srpsko negiranje krivice i pokusaj revizionizma je dobro poznat. Po velikosrbima ni Karadzic niti Mladic nisu zlocinci vec heroji. Po velikosrbima je i General Vladimir Lazarevic heroj, pa su ga dovodili da drzi predavanja oficirima i vojnicima srpske vojske. I sad bi kao Bosnjaci, Albanci, Madjari, Hrvati i ostali nesrbi a bogme i dobar broj Srba koji znaju i poznaju njegove zlocine trebali sluziti vojsku kojoj predavanja crzi presudjeni ratni zlocinac!
Kazes, ti si guglao, pa si sigurno izguglao bezbroj clanaka iz srbocetnickih, revizionistickih, vucicevskih septickih jama punih govana koja su izasrali zlocinci i njihovi pomagaci, koje niko nit gugla ni chita osim vas koji ste se parazitski nakachili na vucicevski rezim koji broji svoje posljednje dane. E pa, kad je tako, mrsh u pizdu materinu, i ti i zlocinci za koje tvoje guglanje kaze da su heroji!
Smiri se hadalju, jebe mi se za cetnike, mrs ti u oizdu avojija