Nenad Čanak o izborima: Bojkot služi RUSKIM INTERESIMA NA BALKANU
Ako vlast ide ka rešenju kosovskog čvora koji je uslov evropskih integracija ove zemlje, a neko to napada iz petnih žila pod dirigentskom palicom ruskih službi, onda neću štedeti rusku petu kolonu u Srbiji, makar ona sebe nazivala i “pravom” opozicijom.
{module Oglas 2019 – U članku 2}
To u intervjuu za “Blic” kaže Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Na našu konstataciju da je utisak da se nekada oštrije sukobljava sa pojedinim opozicionarima nego što kritikuje režim, Čanak kaže:
– Ja sam u proteklim godinama nebrojeno puta ponovio da je Aleksandar Vučić nacionalista i centralista. Dugo govorim da decentralizacija Srbije kao uslov demokratizacije pod vlašću SNS jednostavno nije moguća i da su i najsitniji pomaci ka decentralizaciji onemogućeni sužavanjem prostora za političko odlučivanje u Srbiji na jednu kancelariju i jedno predsoblje. Za mene nije opozicija onaj ko nije na vlasti, nego onaj ko nudi drugačije od vlasti. U tom smislu, sve primedbe koje imam na aktuelno stanje u državi, u velikoj meri se podjednako odnose i na vlast i na samozvanu “pravu” opoziciju.
{module Oglas 2019 – U članku 1}
Da li je vaša odluka o izlasku na izbore definitivna?
– Odluku o izlasku na izbore donosi Glavni odbor, ali ću se ja svesrdno zalagati za izlazak na izbore. Uslovi su daleko od idealnih, ali nisu bili idealni ni 1996. ni 2000, pa smo izlazili i pobeđivali.
Zašto ste protiv bojkota?
– Bojkot izbora je samo drugo ime za “bele listiće”. A ti “beli listići” su umesto Borisa Tadića na mesto predsednika Srbije doveli Tomislava Nikolića, koji je bio apsolutno najgore rešenje za prvog čoveka države u pisanoj istoriji. Uostalom, evo prošle nedelje, na primeru Mađarske mogli ste videti šta je moguće učiniti izborima. Glasajući za opoziciju, a protiv Orbana, građani su obezbedili pobedu u Budimpešti i u nekoliko većih gradova. To jako liči na pobedu demokratske opozicije nad Miloševićevim režimom u zimu između 1996. i 1997, koja je utrla put konačnoj pobedi 24. septembra 2000. i čiji su rezultati odbranjeni 5. oktobra 2000.
Može li bojkot da uspe? I koji to procenat izašlih ili neizašlih bi značio uspeh bojkota?
{module Oglas 2019 – U članku 0}
Ne verujem u uspeh bojkota. Najpre, da bi bojkot uspeo, odnosno da bi biračko telo neizlaskom na birališta delegitimisalo izbore, onaj ko sprovodi bojkot mora imati takvu podršku u biračkom telu koja bi mu inače pri izlasku na izbore donela pobedu. Jedini takav poznat slučaj bio je 2006. godine i poziv na bojkot ustavnog referenduma u Vojvodini. Podsetiću, tada je na referendum koji je trajao dva dana i čitavu noć, izašlo znatno manje od polovine upisanih birača u AP Vojvodini. To se ovakvim bojkotom kakav najavljuju neke stranke sigurno neće desiti, tako da je taj scenario potpuno nerealan.
Što bi organizovali bojkot ako nisu sigurni da će uspeti?
– Ta priča o delegitimizaciji izbora treba da stvori javno mnjenje u kojem je “na vlasti diktator koji je pogazio sve institucije i koji se mora svrgnuti silom jer je to patriotska dužnost svakoga ko Srbiji želi dobro”. Bojkot je samo pokušaj da se zavede dobar deo časnih, demokratski nastrojenih ljudi na krivi put služenja ruskim interesima na Balkanu.
Postoji li minimun neophodnih uslova za izlazak u smislu situacije u medijima, nesređenom biračkom spisku…
Isto tako je bilo i 24. septembra 2000. godine. I da tada nismo izašli na izbore, Milošević bi vladao do dana današnjeg. Naravno da postoji mnogo zamerki, ali se sve to može ispravljati samo iznutra, iz institucija, a ne njihovim uništavanjem. Bojkot sigurno ne doprinosi demokratizaciji društva. Za mene je tema, ne kapilarni glasovi, nego kapilarni teror koji se sprovodi, recimo, nad ljudima u južnom Banatu, gde režimski “uterivač glasova” Branko Malević, uz ostale i njemu slične, sprovodi tip progona i zastrašivanja ljudi kakav nije viđen od Drugog svetskog rata.
Da li znate format i moguće koalicione partnere s kojima biste izašli na izbore?
– Jedno je sigurno, a to je da će na sledeće izbore izaći Vojvođanski front. On je tačka okupljanja svih provojvođanskih snaga koje će se zalagati za suštinske promene u društvu, a ne beogradcentričnu kozmetiku. Jeste li primetili da ni SNS ni SZS nijednu reč nisu rekle o Vojvodini kao političkom subjektivitetu? To je zato što su u odnosu na Vojvodinu to braća blizanci koji se razlikuju samo po srednjem slovu.
Zašto tako mislite?
Pa pogledajte, ni SNS ni SZS, recimo, ne spominju potpunu uništenost lokalnih medija i maćehinski odnos države prema njima. To ih ne zanima. Isto tako, ne spominju ni potrebu promene izbornog zakona. Ne spominju potrebu da bude više izbornih jedinica u Srbiji čime bi Skupština Srbije dobila teritorijalni legitimitet. A, zbog Šešeljevog zakona koji je još na snazi, parlament taj legitimitet danas apsolutno nema. Cinično je, recimo, da oni koji se zalažu za bojkot izbora nikada ni u jednoj prilici nisu u neki od svojih uslova za fer izbore uneli promenu izbornog zakona kojim bi se omogućilo ljudima iz Srbije van Beograda da uopšte uđu u parlament i pokažu da ima života i van Beograda. Sve to je samo još jedan dokaz da vođe bojkotaša ne nude drugo i drugačije, nego nude sebe kao sinonim za drugo i drugačije. A to je presna laž jer smo najveći broj tih istih ljudi već gledali na vlasti i znamo tačno šta mogu da ponude. Dakle, oni nisu za promene u sistemu, nego su samo nestrpljive Murte. Odnosno, oni kojima u društvu najviše smeta što nisu oni na vlasti i isto ovo ne rade oni. Reći ću to grubo, ali ne i netačno – što trgove ne popločava Tepić nego Vesić.
Izjavili ste da je bojkot ruski projekat.
Rusija ima izričit interes za međunarodnom legitimacijom svojih teritorijalnih pretenzija na Ukrajinu, Gruziju i neke druge zemlje u okruženju. Da bi to ostvarila, potrebni su joj “žetoni” za potkusurivanje sa Zapadom, a jedan od najvažnijih je Balkan. Posle ulaska praktično svih Balkanskih zemalja u NATO i EU, preostale su samo Srbija i Republika Srpska. Srbija se drži u stanju nestabilnosti nerešenim odnosom sa Kosovom. A preko Dodikovog režima u Republici Srpskoj poigrava se sa teritorijalnim intregritetom i mirom u BiH. Drugim rečima, posle neuspelih državnih udara u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, Rusija ne može sebi da dozvoli da izgubi ova dva “nepotopiva nosača aviona”. Samim tim, dovođenje na vlast u Srbiji nekoga ko bi bio pouzdaniji ruski operativac na Balkanu od Aleksandra Vučića strateški je interes Rusije na kojem ona neće žaliti ni truda ni sredstava. Zapad je toga svestan, ali ima trenutno druge prioritete. I mislim da zbog svega toga Srbija mora naći snage da se iznutra organizuje i suprotstavi neokolonijalizmu koji preti sa Istoka, ali ne i samo sa Istoka.
Da li vam smeta kada vam kažu da ste “konstruktivna” ili Vučićeva opozicija?
– Kada bi to rekao neko do čijeg mi je mišljenja stalo, možda bi mi i smetalo. Mišljenje ruskih glasnogovornika u Srbiji me ne interesuje. Pogledajte, recimo, za šta se to zalaže “prava” opozicija? Da se da se izbori ne održe u zakonskom roku i time – produži vladavina SNS kršeći Ustav i zakon. To je najneverovatniji “opozicioni” zahtev koji sam čuo u životu. Pa mi smo se uvek zalagali za prevremene izbore, da bi vlast trajala što kraće. Ne bi me iznenadilo da sutra čujemo zahtev od opozicije da Vučić bude na vlasti bez izbora zauvek, dok se ne steknu uslovi za “fer i poštene izbore” da bi se njegova vladavina onda prikazala kao diktatura koja se može srušiti samo tenkovima. Naravno, ruskim. I još nešto: pre nekoliko dana sam pozvan u emisiju sa Draganom Đilasom. Čuvši da su i mene pozvali odlučio je da ipak ne učestvuje. To mi govori da bilo kakvo ukrštanje argumenata ne ide u prilog vođama bojkotaša, jer znaju da sve što oni imaju da kažu zvuči uverljivo samo dok sa druge strane stola nema nikoga ko opoziciono delovanje vidi drugačije od njih.
Katalonska zastava
Čemu isticanje katalonske zastave na prostorijama LSV?
– Brutalnost Madrida prema Kataloniji i Baskiji nije proizvod današnjih nesporazuma nego nečega mnogo dubljeg. Očito je da borba između uporišta frankističkog fašizma i uporišta republike traje i dan-danas, više od 80 godina posle građanskog rata. Odluku donetu na referendumu Madrid je mogao da prizna ili da ne prizna. Ali, da ljude koji su organizovali izjašnjavanje građana osude na 100 godina zatvora je apsolutno nedopustivo. I to legalno izabrane predstavnike katalonskog naroda, koji su raspisali legitiman referendum o nezavisnosti i nijednog trenutka nisu posegnuli za silom, nisu stavljali balvane na puteve, niti radili bilo šta slično. Zato je važno pokazati solidarnost sa ljudima koji mirno, demokratski i nenasilno iskazuju svoja ubeđenja.
Izvor:Blic
