“ZNALA SAM DA GA PITAM ‘ZAŠTO, VLADO?'” Ispovijest prve komšinice porodice dječaka ubice: “Kostu znam od rođenja…”
Kostu znam od rođenja, zajedno su nam se družila deca. Ništa nije ukazivalo na to da može da se dogodi ovakva tragedija. Ko je tu sad kriv? Stalno se pitam zašto, zašto i zašto? Šta se Kosti dogodilo…?, kaže komšinica Koste Kecmanovića (13) koji je u svom krvavom pohodu u OŠ Vladislav Ribnikar ubio osmoro dece i čuvara Dragana Vlahovića.
Stan u kom živi porodica dečaka ubice nalazi se na trećem spratu. Adresa je udaljena oko 500- metara od osnovne škole gde se u sredu u jutarnjim satima dogodio krvavi pohod.
Prva komšinica o Kosti
Na vratima stana dečakove porodice zalepljene su tri sličice iz animiranih filmova i pločica s prezimenom na ćirilici. Ništa ne ukazuje kako je upravo iza tih vrata dečak poslednjih mesec dana kovao svoj pakleni plan i da je upravo s tog mesta izašao s oružjem i papirom sa imenima vršnjaka koje želi da likvidira.
Prva komšinica porodice, koja je s njima išla na letovanja, a Kostu voli kao vlastito dete, gospođa Olivera Leskovac Rojnik kaže da nije mogla da veruje kad je čula šta se desilo.
– Kad sam čula šta se dogodilo nije mi ni na kraj pameti bilo, ma ni u najcrnjim mislima, da se ovo dogodilo jednoj finoj porodici. Zove me komšinica, plače, vrišti. Kaže to što si sada čula Kosta je napravio. Bila sam u pidžami, nisam imala snage niti da navučem trenerku i odem tamo do njih – priseća se Olivera kojoj unuk ide u istu školu u kojoj se dogodio krvavi masakr.
– Razbolela sam se od tuge i jada. Kostu znam od rođenja. Ma da ga vidite, zgodan je, visok, lep dečko, pametan, odličan učenik. Natprosečan je u svakom pogledu, na svim školskim takmičenjima je pobeđivao. Igrao je i košarku. Bio je pomalo ćutljiv, ali ni njegovi roditelji nisu ljudi od puno reči. Znala sam da pitam njegovog oca znajući da idu u tu streljanu: ‘Vlado, pa zar vam nije dosta rata, zašto to oružje imate?‘ – kaže ona za Slobodnu Dalmaciju.
Na pitanje kakvi su Kostini roditelji, odgovora:
– Ma krasni, fini, skromni ljudi… Tata je doktor, radiolog, jedan od naših najpoznatijih doktora, mama je profesorka, predaje biologiju na fakultetu. Zajedno su nam se družila deca. Ma ništa nije ukazivalo na to da može da se dogodi ovakva tragedija. Ko je tu sad kriv? Možda otac što ga je vodio tamo u tu streljanu i navukao na to? – pita se Olivera.
“Kad mi je nešto trebalo u kući uvek bih zvala Vladu”
Sumnja da će se porodica ikad više vratiti na ovu adresu.
– Nisam sigurna. Ali što se tiče nas stanara oni se mogu sutra vratiti. Mi bismo svi bili uz njih. I uz Kostu. Uprkos svemu ovome. Verujte mi. Kako da ga osuđujemo? Znam dete toliko godina. Stalno se pitam zašto, zašto i zašto? Šta se Kosti dogodilo…? Svi se pitamo i svi strahujemo šta će sada biti sa porodicom. Mi ih zaista svi volimo i toliko su bili dobri prema nama sve ove godine. Pomagali su nam. Kad mi je nešto trebalo u kući uvek bih zvala Vladu – priča komšinica.
Na pitanje da, ako Kosta jednom bude na slobodi i vidi ga u zgradi hoće li strahovati od njega, kaže:
– Ja neću! Ja se neću plašiti. Ne…
Još nekoliko komšija iz zgrade se slažu u jednom: ovakvu nezapamćenu tragediju od strane Koste nisu ni u snu zamišljali.
– To je jedna fina porodica, nezamislivo je što su dočekali. Dečak bi se uvek lepo pozdravio, ponudio bi se da mi nosi kese iz kupovine kad bi me video u liftu, u šoku smo svi, šta da vam kažem – kaže jedan gospodin i dodaje.
– Bio je izuzetno miran, poput devojčice. Spreman svima pomoći. Do juče nisam znao da mu je tata imao oružje. Nisam mogao ni da zamislim da je vodio malog u streljanu – zaključio je jedan od prvih komšija.
(Slobodna Dalmacija)
