“TO JE BIO POVOD DA NEKO PITA ŠTA JE S TIM DJEČAKOM” – Potresno pismo majke ubijene djevojčice iz “Ribnikara” otvara NOVA PITANJA o tragediji: “Šta nam govori to što se roditelji ubice NE OSJEĆAJU KRIVIM”

Pismo Nine Borović Kobiljski, majke stradale devojčice u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ upućeno roditeljima dečaka koji je usmrtio njeno dete, još osam svojih vršnjaka i domara škole, otvorilo je sasvim novu dimenziju ovog tragičnog slučaja i pokrenulo nova pitanja.

Kobiljski, između ostalog, navodi i da je dečak bio „lepo prihvaćen od strane drugara u novom odeljenju u koje su ga roditelji prebacili”, ali i da je na jezičkom kampu gde su boravila i ostala deca, “sedam dana spavao sklupčan na fotelji, umesto u krevetu”.

Roditeljima dečaka je poručila i da, kada ih opet budu pitali, razmisle hoće li ponoviti da nisu krivi ili će makar reći “pogrešili smo, nismo znali bolje”. Time je ukazala na još jednu bolnu činjenicu – roditelji dečaka-ubice ne prihvataju odgovornost za ono što je njihov sin učinio. Barem ne javno.

“Deca VII-2 su lepo prihvatila dečaka”

U ranijim izjavama koje su učenici te škole davali za medije, navodili su da je dečak bio miran i povučen, „ali da je bio i predmet nasilja“. Takođe, kada se tragedija dogodila, učenici su kazali da je zbog zadirkivanja promenio i smenu, ali i da je „više bio povučen, nego problematičan“.

U svom pismu, Kobiljski navodi da su roditelji dečaka-ubice puni zahvalnosti zvali razrednog starešinu i zahvaljivali se što im je sin lepo prihvaćen od strane drugara u novom odeljenju u koje su izabrali da ga prebace.

“Vi dobro znate da su ga deca VII-2 naivno prihvatila, pružila mu ruku prijateljstva i to je sve što su njihova zlatna srca mogla da urade…sve drugo je bilo na vama koji ste za njega odgovorni i stručnim službama koje su morale da zadrže objektivnost onda kada nastupi roditeljska slabost”, piše Kobiljski.

Ponašanje opisano u pismu predstavlja razlog za zabrinutost

Činjenica da je dečak na jezičkom kampu sedam dana spavao sklupčan na fotelji, iako je imao prostran krevet, prema rečima Kobiljski “bila je čudna ostaloj deci”.

Psiholog Leo Ivanišević kaže da je takvo ponašanje, u najmanju ruku, razlog da se okruženje zapita šta nije u redu sa tim dečakom.

“Ponašanje koje je opisano u pismu, ukoliko su navodi tačni, svakako predstavlja razlog za zabrinutost. Ukoliko dete sedam dana odbija da spava na krevetu iako mu je dostupan i spava sklupčano na fotelji – to je u najmanju ruku povod da se okruženje zapita šta se sa tim detetom dešava i da pokuša da otkrije šta nije u redu”, kazao je Ivanišević za “Blic”.

Ipak, naglašava da je nezahvalno davati bilo kakav dalji sud, jer iza tog ponašanja mogu stajati različiti motivi koji nam mogu biti jasniji tek kada vidimo kako se oni uklapaju u širu sliku.

“Jedna informacija izvučena iz konteksta ne znači ništa, dok se ne uklopi sa ostalim informacijama i širom slikom. Zato psihološko veštačenje u ovakvim slučajevima ume da potraje i da zahteva tim ljudi”, poručuje Ivanišević.

Nezaobilazna odgovornost roditelja

Ivanišević je, komentarišući to da su se roditelji izjasnili da nisu krivi, kazao da smatra da je njihova odgovornost nezaobilazna. Naglasio je da su roditelji i porodica najvažniji faktor socijalizacije.

“Dete na osvaja svet dolazi u okviru porodice i porodica je ta koja ga oblikuje za susret sa svetom. Postoje stvari koje mogu biti urođene, postoje ponašanja koja se mogu donekle objasniti organskim oštećenjima mozga, ali opet – roditelj je taj koji treba da radi sa time, sa ili bez pomoći stručnjaka. Nije vaspitanje nužno krivo ukoliko dete pokazuje zastoje u razvoju, ali roditelji su i dalje odgovorni za to dete i na njima je da primete problem i nađu najfunkcionalniji način za nošenje sa time”, rekao je on.

Dodaje i da sa druge strane, ljudi izbegavaju da preuzmu odgovornost i za mnogo manje greške i propuste, te da nikome od nas ne bi bilo lako da priznamo sebi i svetu da smo toliko duboko omanuli kao roditelji. “Hteli mi to da priznamo ili ne, sve ovo je šok i za Kostinu porodicu i oni se trenutno nose sa time kako znaju i umeju”.

Kobiljski je u svom obraćanju roditeljima dečaka poručila i da kada ih opet budu pitali, razmisle hoće li ponoviti da nisu krivi ili će makar reći “pogrešili smo, nismo znali bolje”.

“Tada možda niste znali, ali je sada bolna istina iza svih nas i trebalo bi da možete bolje… makar da kažete: “Oprostite, mnogo nam je žao, vaša deca ni za šta nisu kriva”, napisala je Kobiljski.

Svako nosi svoj procenat odgovornosti

Ivanišević, ipak, smatra da je realnost ovog tragičnog slučaja komplikovanija od upiranja prsta u jednog krivca.

“Javnost i svi uključeni su šokirani, povređeni, tužni, ljuti i uplašeni i svi bismo najviše voleli da uperimo prst u jednog “krivca”, time objasnimo situaciju i na taj način povratimo osećaj predvidivosti i bezbednosti. Nažalost, realnost je komplikovanija od toga”, poručuje Ivanišević.

Naglašava da postoji mnogo faktora od kojih svaki nosi svoj procenat udela odgovornosti, počev od samog dečaka, njegovih roditelja, preko streljane, pa sistema i okoline koja je bila u posrednom ili neposrednom kontaktu sa njim.

“Samim tim, zrelo bi bilo da svi uključeni, uključujući i roditelje preuzmu svoj udeo odgovornosti, koliko god veliki ili mali on bio – tek onda svako može da odradi ono što je potrebno kako bi se smanjila šansa da se ovako nešto ponovi”, naglašava Ivanišević.

Svi psihijatrijski poremećaji imaju svoj dijagnostički kriterijum

Ivanišević pojašnjava da svi psihijatrijski poremećaji imaju svoj dijagnostički kriterijum.

“Neki poremećaj može imati, na primer, deset ponuđenih stavki ili simptoma, a ukoliko pojedinac ispunjava na primer pet ili više od tih deset simptoma koji konzistentno traju određeno vreme, tek tada se može dati neka dijagnoza. To znači se na jednu osobu mogu odnositi prvih pet stavki sa liste, dok se na drugu osobu odnosi drugih pet stavki. Te dve osobe imaju istu dijagnozu, ali potpuno drugačiju prezentaciju poremećaja”, kazao je on.

Naglašava i da se neke dijagnoze ne dodeljuju pre određenog uzrasta, te da se ne može dijagnostifikovati nekome poremećaj ličnosti, ukoliko ličnost još uvek nije potpuno formirana.

“Kad pogledamo u prošlost ljudi koji imaju poremećaje ličnosti poput antisocijalnog ili narcisoidnog poremećaja ličnosti uglavnom vidimo problematična ponašanja već od detinjstva. Sa druge strane, neki ljudi koji su pokazivali slično problematično ponašanje u detinjstvu izrastu u sasvim normalne i funkcionalne individue”, poručuje on.

Ignorisani zabrinjavajući znaci nakon tragedije deluju smisleno

Priče o ovakvim tragedijama se uglavnom pričaju unazad, od kraja ka početku, kaže Ivanišević.

Dodaje i da ovo jeste prvi slučaj školske pucnjave u Srbiji, ali da nije prvi na svetu, a ni prvo masovno ubistvo kod nas.

“Nakon svakog ovakvog slučaja, kada krenemo da kopamo po detaljima iz prošlosti počinioca, možemo naći dosta toga što je delovalo čudno, zabrinjavajuće ili alarmantno, međutim, takvi znaci uglavnom budu ignorisani ili neprimećeni. Pre tragedije uglavnom verujemo da osoba nije sposobna za tako nešto i sve suptilne znake upozorenja shvatamo olako, a nakon tragedije (kada vidimo da osoba ipak jeste bila sposobna za ubistvo), svi ti znaci nam odjednom deluju jako važno i smisleno”, kaže psiholog.

Svi, kako navodi, imamo takva iskustva u životu i uopšte se ne moramo koristiti ekstremima poput ovog kako bismo to osvestili.

“Mnogima od nas se desilo da smo tek nakon raspada nekog odnosa shvatili da nam je nešto “smrdelo” u startu i da je bilo dosta suptilnih upozorenja na koja nismo obratili pažnju”, naglašava Ivanišević.

Fokusiranjem na specifične detalje možemo izazvati kontraefekat

Edukacija o faktorima rizika za nasilje i maloletničku delikvenciju je važna, a takođe i da naučimo da prepoznamo opšti princip, obrasce i znake upozorenja koji nagoveštavaju da se nešto strašno može dogoditi, poručuje Ivanišević I apeluje na sve da se fokusiranju “na prave stvari”.

Prema njegovim rečima, fokusiranjem na specifične detalje određenog slučaja možemo izazvati kontraefekat kakav se već dogodio u Americi 1999. nakon pucnjave u Columbine srednjoj školi.

“Sva pažnja publike i medija je 24/7 bila uperena ka počiniocima i pretresanju svakog detalja iz njihovog života i to je ono što je od njih napravilo “heroje” za problematičnu populaciju. Počinioci Columbine masakra su želeli da budu poznati i mediji su im to omogućili, što je dovelo do niza sličnih zločina u narednim godinama. Štaviše, istraživanje FBI-ja je ustanovilo da je nakon Columbine masakra porastao broj zločina koji svojom masovnošću i surovošću teže da privuku pažnju javnosti, jer počinilac želi da pošalje određenu poruku. Pokušajmo da izbegnemo takav scenario”, apeluje Ivanišević.

Svako odskakanje od uobičajenog ponašanja može biti znak da se nešto dešava

Ivanišević savetuje roditelje da ne traže sličnosti između dečaka koji je počinio ubistva i svoje dece, već da obrate pažnju na sve promene u obrascima funkcionisanja njihove dece.

“Svako odskakanje od nekog uobičajenog ponašanja može biti znak da se nešto dešava”, poručuje Ivanišević.