“IZBO NAM JE DETE 37 PUTA, UBEĐEN SAM DA JE PLANIRAO I DRUGU DECU DA UBIJE!” Potresna ispovest roditelja stradalog osnovca: Dečak ubica nosio mačete u rancu
Prošla je godina od brutalnog ubistva trinaestogodišnjeg Andreja Simića, kojeg je ubio njegov vršnjak sa čak 37 uboda nožem u Niškoj Banji.
Ovaj jeziv zločin potresao je Srbiju, a roditelji ubijenog dečaka, Mića i Sanja Simić, u emisiji “Ni pet ni šest” otvorili su dušu i podelili svoju bolnu priču. Dečak-ubica, krivično neodgovoran zbog svog uzrasta, nastavlja da izaziva polemike, dok se protiv njegovih roditelja vodi postupak zbog zapuštanja i zlostavljanja.
Mića Simić, otac ubijenog Andreja, započeo je priču prisećajući se dana kada se zločin dogodio:
– Ubistvo se desilo 5. oktobra prošle godine. Ubica je bio Andrejev školski drug, s kojim se znao još iz vrtića. Problemi su počeli od petog razreda, to dete je bilo čudno od samog starta. Tog dana, ubica je pozvao Andreja i još nekoliko dece da dođu kod njega kući. Nažalost, samo naš sin je otišao. U njihovoj improvizovanoj teretani, na tavanu kuće, naš Andrej je pretrpeo 37 ubodnih rana, a telo mu je bilo izloženo i povredama tupim predmetima. Verujem da je ubica unapred isplanirao zločin. Da nije bilo tog dana, siguran sam da bi ga počinio u školi ili na nekom drugom mestu. Čak sam ubeđen da je planirao da ubije još nekoliko dece.
Majka ubijenog dečaka Sanja Simić govorila je o odnosu Andreja i njegovog ubice:
– Andrej je bio dete koje je volelo ljude. U tom dečaku, svom drugu iz vrtića, video je nekoga ko ima problem. Govorio mi je: “Mama, želim da mu pomognem. Želim da se socijalizuje, da ima prijatelje.” Bio je dobar prema svima, želeo je da učini nešto lepo za njega. Danas, kada saznajemo više detalja o njegovom ponašanju, jasno nam je da je Andrej želeo da ga promeni, ali je na kraju platio strašnu cenu za tu svoju dobrotu. Taj dečak nije bio kao ostala deca. Često je nosio noževe, pa čak i mačete. Imali smo informacije o njegovom ponašanju i trudili smo se da zaštitimo našeg sina, ali nismo mogli da zamislimo da će se dogoditi ovako nešto.
Mića Simić opisao je trenutke kada su pokušali da upozore druge na potencijalnu opasnost:
– Još tokom letnjeg raspusta posle petog razreda saznali smo da nosi noževe. Odmah sam zvao njegovu majku i upozorio je. Rekla mi je: “Našla sam noževe u rancu i sklonila ih.” Ali to nije bilo dovoljno. Uprkos upozorenjima, ništa se nije promenilo. Obratio sam se i razrednoj starešini u šestom razredu, kada sam saznao da je ubica otišao u prodavnicu u Nišu, kupio noževe i poneo ih u školu. Razredna je tada ignorisala situaciju. Danas, nakon svega, tvrdi da se ničega ne seća. Kako je moguće da niko nije reagovao na očigledne znakove upozorenja?
Na pitanje kako izgleda život u maloj Niškoj Banji posle zločina, Sanja Simić kaže:
– Roditelji ubice su se preselili u Niš, ali njihova majka, baka tog dečaka, i dalje živi u kući. Srećem je ponekad, ali se trudim da izbegavam svaki kontakt. Nekoliko puta sam srela njegovog oca, koji je pokušao da mi se javi, ali to je za mene bilo potpuno neprihvatljivo. Niška Banja je mala, ovde se svi znaju. Teško je živeti među ljudima koji znaju šta se desilo, ali i dalje ćute ili okreću glavu. Mi nemamo snage za osvetu niti bilo šta slično, mi samo želimo pravdu za našeg sina.
