Sjenica / REČI MALE HAJRUŠE DIRAJU U SRCE: Sad mi je toplo i imam gde da pišem domaće zadatke, i da se igram, HVALA VAM SVIMA

Sinoć, bilo je prošlo osam sati, zazvonio mi je telefon: – Čiko, ovde ona devojčica iz Sjenice… – Koja devojčica? – pravio sam se nevešt, kao da ne poznajem njen glas. – Pa, ona, kako se ne sećaš… Ona, šta nam je izgorela kuća… Sećaš se, čiko… – Mala Hajruša… – Pa ja sam… – Čiko, hoću da vam javim, ja sam dobro, i baka je dobro, i ujak je dobro… Kako ste, kako su svi vaši? I, da vam se zahvalim, svima.

Mala Hajruša nije zaboravila!

Posle mi je ispričala da je njoj i baki i ujaku lepo u novoj kući, da sad ide u četvrti razred osnovne škole i da je odličan đak. – Sad mi je toplo, i imam gde da pišem domaće zadatke, i da se igram – ispričala mi je.

{module Oglas 2019 – U članku 0}

I opet pitanje: – A, kako ste vi, čiko… Kako su svi vaši?

A avgusta 2016. godine, samo desetak dana pre nego što će krenuti u prvi razred osnovne škole, maloj Harjuši Hazirović, njenom ujaku Eldinu i baki Hajruši izgorela je brvnarica u kojoj su živeli na periferiji Sjenice. U trenutku, nestalo je sve što su imali, kuća, pokućstvo, odeća, obuća, igračkice, spremljene knjige i pribor za Hajrušin polazak u prvi razred.

Sedam dana kasnije, malu Hajrušu, baku i ujaka našao sam pod sivomaslinastim šatorom kraj zgarišta, bio je početak septembra, jutra u Sjenici hladna, pretila je zima, baka Hajruša tog jutra je devojčicu u školu ispratila ispod šatora, a slika male Hajruše kako ređa nagorele lutkice po izgorelim gredama koju je objavio Kurir tada je rasplakala Srbiju. – Nama je izgorela kuća, i sve moje igračkice. U školu idem iz šatora koji je moj ujka Eldin podigao kraj brvnare koja nam je izgorela. Ujutru nam je jako hladno, a baka Hajruša plače svakog dana – ispričala mi je tada devojčica.

{module Oglas 2019 – U članku 2}

Posle teksta u Kuriru i Sjenica i Srbija bili su na nogama. Javili su se ljudi dobre volje iz čitavog grada, neko je dao mašine da se iskopaju temelji, drugi su poklonili cement, treći blokove, četvrti građu za krovnu konstrukciju, crep, nameštaj, i, malo-pomalo, nova kuća za Haziroviće, za devojčicu, bila je završena. – U onom šatoru smo i ručali i spavali, a kad je duvao vetar, ja sam se bojala da nam ne odnese šator. Sad imamo novu kuću i nije nam više hladno i ja sam srećna. Posle sam poželela i telefon za Novu godinu i čike iz Kurira su mi donele – pričala nam je mala Hajruša, posle, kad je kuća već bila gotova i kad su se ona, baka i ujak uselili.

Mala Hajruša nije zaboravila. Ima li veće nagrade svim koji su pomogli, svim ljudima dobrog srca iz Sjenice, iz čitave Srbije.

Kurir / Z. Šaponjić