Semir Hurić: Sve imam, fale mi samo ljudi
„Poslove na imanju radi Semir, bez njega ovo ne bi bilo. I vrijedan je, ništa mu nije teško i bori se koliko može. Ja ponekad pripomognem da se stoka nahrani.Toliko od mene“, kaže 81- godišnja starina Ismet Hurić.
{module Oglas 2019 – U članku 1}
„Šteta je što ovde ima puno momaka, svi napunili po 50 godina, a ni jedan se nije oženio niti stvorio porodicu. Kad im to pomeneš kažu, ni jedna neće da živi ovde! Selo, daljina, takoreći divljina… A ja opet vjerujem da bi cure pristale, ali da ih momci nisu umjeli fino ni pitati“ priča kroz smeh Semir Hurić sa Karaule, dok objašnjava kako su se Aljinovići, zajedno sa okolnim zaseocima, polako ispraznili.
A kako je on ostao?
„Eh kako! Ja najmlađi od djece, veliko imanje, neko je morao ostati sa roditeljima, da preuzme poslove. A sa svojom ženom sam se još prije braka dogovorio. Rekao sam živećemo na Karauli do daljnjeg! I ona je pristala na ovaj seoski život. I bila je tu sve dok djeca nisu stasala za školu“.
{module Oglas 2019 – U članku 0}
Od centra Aljinvića, škole i nekadašnjeg đačkog doma, koji je vrvio od dece iz Pravoševe, Goračića, Svičevića i okolnih sela, koja su zimi tu nalazila internatski smeštaj, ima poprilično hoda do njegove kuće. Pokrivene prvim snegom, okupane planinskim suncem i prozračnim vazduhom, na malom proplanku dominiraju porodična kuća i nekoliko pomoćnih zgrada gazdinstva Hurić. I stara kuća. Nju, iz pijeteta, neće da sruše jer je odatle potekao sav život ove porodice.
Dok se približavamo Semir priča kako mu se žena sa dve ćerke „preselila“ u Prijepolje. Najviše zbog škole jer starija je pošla u više razrede a mlađa sa njom u paketu, pravo u čaršiju. Idu u centralnu školu „Valter“ ali svakog vikenda dolaze na Karaulu gde provode zimske i letnje raspuste i svaki slobodan dan.
{module Oglas 2019 – U članku 2}
„Što se znanja tiče, ne mislim ja da bi njima nešto falilo da ovde idu u školu. Samo da su bolja vremena. Išao sam i ja. Ali nas je nekad bilo po tridesetoro, cijela kolona djece išla u školu i vraćala se. Danas su kuće prazne, sve se odselilo a u ovom kraju su samo moje šćeri ostale. Ma ne valja ni to kad je djeci učiteljica najbolja drugarica. Svak traži svoje društvo“.
Ipak, zaključujem iz razgovora, mada moj domaćin Semir to nije otvoreno rekao, da je, pored nedostatka društva vršnjaka, poslova na imanju toliko mnogo, da nije baš lako poljoprivredniku da svaki radni dan prilagođava školskom rasporedu. Ipak neki roditelji iz Aljinovića to svakodnevno rade…
U toploj sobi, u kojoj se čuje kako pucketa vatra, dočekuje nas starina, Ismet Hurić. On je formalno, nosilac gazdinstva ali sve poslove radi Samir, bez njega, priznaje, ne bi bilo ništa. I vrijedan je, kaže, ništa mu nije teško, bori se koliko može. I sa stokom i sa tim odvojenim porodičnim životom…
„A ja, samo ponekad pripomognem da se stoka nahrani.Toliko od mene“, kaže ovaj 81- godišnjak.
Na moju konstataciju da se dobro drži, Ismet se šali na svoj račun:
„Jes`, kosa mi fina, brenovana…“, kaže kroz smeh nekada politički aktivan poljoprivrednik, bivši član Opštinskog komiteta Saveza komunista i dobitnik nagrade Oslobođenje Prijepolja, kao uzoran poljoprivrednik još davne 1983. godine. Jedan zid sobe krasi uramljena, nekada prestižna, nagrada Oslobođenja Prijepolja a na udarnom mestu visi slika druga Tita.
„Dok sam ja živ, kaže Ismet, ova se slika micati neće. Tako je kako je, ostao sam i dan -danas odan toj ideji“.
OSTALI VERNI PORODIČNJ TRADICIJI
I ne samo njoj. Hurići su ostali odani i poljoprivrednoj proizvodnji, koja je tradicija u porodici duga skoro stotinu godina.
„Nikad se nismo bavili ničim drugim. Držali smo krave, imali stada ovaca ali se tada moglo, imalo se snage. Kad bih mogao život da produžim gajio bih opet ovce, dobro ih je imati, sad posebno. Ali ovca hoće da se dvori, treba čobanisati ovde pod Jadovnikom… Ja sam znao nekad prodati po 70 kaca sira. Došli bi ljudi iz „Sokolice“, utovarili sir a pare bi sutra legle. Toliko je to bilo dobro organizovano, seća se Ismet tih vremena kada je prodavao sir i sam pravio kace, kada su bile zadruge a selo puno života“.
Više ne pravi kace ni iz zabave. Ne daju, kaže, godine. Ali,smatra da ni sada nije loše vreme za seljaka. I država i opština dosta pomažu.Tu priču preuzima Semir.
„Kao tekstilni tehničar, nikada nisam našao posao u struci, mada sam se odmah prijavio na biro rada“, kaže on.
Pošto zanat i alat tekstilca nikada nije uzeo u ruke „uhvatio“ se onoga što je od detinjstva dobro poznavao: kose, vila, grabulja, muzilice… Danas se stara o 13 umatičenih krava, među kojima su i dve nove junice za koje se Hurići ove godine dobili opštinsku subvenciju. Uskoro će se, akobogda, svaka oteliti. Neće, kaže Semir, povećavati stado, posla je za njega samog i ovako dosta.
„Povećali bi mi, ali ne znam hoće li „dijete“ moći da osvoji, upada u reč otac Ismet, objašnjavajući da je 13 krava prava mera za njihovo domaćinstvo. Mušku telad, kaže on, obično prodaju, žensku ostave da zamene stare krave.
„Ma može od stočarstva da se živi, da se čovek ni sa čim ne pati. A da se nešto uštedi, prišpara, teško je. Rashodi su veliki. Treba nabaviti koncentrat, sve poraditi oko sijena. Doduše, nabraja Semir, uvijek imamo dovoljno sijena jer se „prikuplja“ sa skoro 12 hektara imanja.Nešto ostavimo da krave pasu a ostalo kosimo i baliramo.“
Na velikom imanju Hurići godinama se ništa ne seje.
„Nekad smo sijali pšenicu.Znali smo naći i po 300 džakova ali smo odustali zbog divljih svinja jer sve unište. Ovce smo stavljali u „čobanice“, ali ništa nije pomoglo. Opet, od sijena nema bolje hrane za stoku Evo, nemamo ni kokoši. Upala skoro lisica i udavila svih 12.“.
Sa mehanizacijom Hurići takođe, stoje loše. Od „mašinerije“ nemaju ništa!
„Ja ti imam vozačku za sve kategorije ali nikad nisam volio da vozim traktor, smeje se Semir, otvoreno priznajući da ga je strah.
„Eto, imam tu fobiju iz detinjstva. Ne volim, jednostavno. Ali nije mehanizacija problem. Ima komšija, Izet Šećović, sve što treba, tako da on pokosi i izbalira. Do sijena nam, vala nije, ne fali!
MC Poljoprivreda Karaula 1
Sve krave Semir drži u istoj štali, vodi računa o svakoj tako da ih je navikao na dobar tretman i negu:
„Mi smo prvi u kraju počeli da menjamo rasni sastav krava. U tome smo bili pioniri.Čudio se ovde narod što smo tolike pare davali za rasne junice jer su bile duplo skuplje od običnih krava. E posle kad su vidjeli da država pomaže i daje subvencije za umatičena grla, i sami su počeli, kaže Semir ukazujući ipak na prisutnu nelogičnost:
„Jeste da nam država daje po 25.000 za svako umatičeno grlo ali mi od tih para po 4000 izdvajamo za matičnu službu. A za neumatičena grla daje se 20.000 i stočari nemaju nikakvu obavezu prema ovoj službi. Nije baš logično. Doduše, rasna grla su bolja, nema priče, više je mlijeka i kvalitetnije je“.
Mi o vuku a vuk na vrata. Baš dok je Semir pričao na ovu temu ispred vrata se parkiralo vozilo „Zelenike plus“ iz Nove Varoši koja otkupljuje mleko sa gazdinstva Hurića. Svaki drugi dan dolazi auto da preuzme 200, 250 litara mleka.
„Nabavili smo taj laktofriz od 500 litara, tako da od opreme imamo to i muzilice. I ovde bih stvarno pohvalio opštinu jer su nam kroz subvenciju vratili 50 % od uplaćenih sredstava za laktofriz. Misli se zadnjih desetak godina na seljaka, ne treba dušu gubiti“, uskače u razgovor nosilac gazdinstva, starina, Ismet Hurić.
Ali još bi nešto mogla da učini, žali se:
„Mogla bi opština da pomogne oko puta. Pa ne tražimo mi da nam se asfaltira. Znamo da je to skupa rabota ali da nam pomogne da se put naspe i uvalja, znaš kokl`ko bi nam značilo. Ma odoše ljudi sa sela. Neko zbog ovog, neko zbog onog, ali najviše zbog puteva. Ostalo, fala bogu, imamo“.
Ni Semiru ništa ne fali u Aljinovićima. Istina, malo ga muči taj vikend život, ta odvojenost od najuže porodice:
„Ma to i brate, fale mi ljudi. Da se družimo, razgovaramo, pomažemo. Da su se muškarci iz sela poženili, da imaju po dvoje, troje djece, radila bi i škola…Ovako, krave su mi glavno društvo“.
M.Cmiljanović , LISTPOLIMLJE
