Sead Biberović: Pazarci i Pazarke više nikome ne veruju
Intervju sa Seadom Biberovićem, iz nevladine organizacije “Urban-IN”, za podcast “Dan posle”
{module Oglas 1 – 2020}
Kakva je zapravo situacija u Novom Pazaru, i kome Pazarci najviše veruju, što se tiče podataka o umrlima i zaraženima? Šta kažu umrlice po gradskom drveću i zidovima?
Sead Biberović: Što se tiče brojki, ne znamo ih. Svakog dana se objavljuju neki zvanični podaci, dok bi se po umrlicama reklo da su te brojke mnogo veće. Znači, mnogo više ljudi je umrlo… Naravno, ne mora da znači da su svi umrli od korone. Ali, ako mi koji živimo u Pazaru znamo da je u prethodnih nekoliko godina nekakav prosečan broj umrlih na dnevnom nivou bio između tri i pet — s tim da, kad vidimo da je u jednom danu umrlo petoro, onda kažemo: “Au, sve pomrije!” — a sad imamo i po sedam-osam smrti dnevno, da ne pominjem ona tri krizna dana kad smo imali preko desetoro umrlih, onda već na prvi pogled možemo da znamo da tu nije nešto u redu. Možemo da zaključimo da te brojke koje nam oni govore, zvanične podatke, ne možemo da uzmemo za ozbiljno.
Prosto, ne možemo da im verujemo. I onda dolazimo do pitanja kome Pazarci i Pazarke veruju, i na to mogu da kažem — nikome. I razlog za to je upravo ovakvo ponašanje, pre svega vlasti iz Beograda, od prvog dana, i to ako je prvi dan uopšte bio kada su oni rekli da je bio… Jednostavno, mi smo izgubili poverenje u bilo šta što nam oni zvanično kažu — kad kažem “oni”, mislim na nadležne na bilo kom nivou. Dakle, mislim da ogromna većina Pazaraca i Pazarki više ne veruje ama baš nikome. Mi svojim očima vidimo da ljude masovno sahranjuju, da ljudi umiru — što u bolnicama, što kod kuće — a oni kažu: “Ne, nije tačno to što vidite. Ne verujte svojim očima, verujte onome što što vam mi pričamo.”
{module Oglas 0 – 2020}
Isti ti nadležni su nas obavestili da je bolnica u Novom Pazaru opremljenija nego one u Nemačkoj.
SB: Da, da. Apsolutno! Prosto ne znamo šta da radimo s tolikim ljudima iz Nemačke, kad dođu da se leče ovde, zato što su naše bolnice bolje i opremljenije… Nažalost, moram da kažem da je stanje kod nas — u Opštoj bolnici Novi Pazar, Domu zdravlja, ili gde se već sve ljudi leče od kovida — čini mi se još gore nego što snimci i fotografije na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama pokazuju. Sa svih strana se čuje: “Šta nam se ovo dešava? Ne mogu da verujem da nas je ovako nešto zadesilo…”
Šta je zapravo najveći problem? Nedostatak opreme, nedostatak kapaciteta ili nedostatak ljudstva? Ili sve zajedno?
SB: Mislim da je u Pazaru trenutno najveći problem nedostatak lekara i medicinskog osoblja — s tim što mi možemo da govorimo i o jako teškoj i alarmantnoj situaciji u Tutinu, a plašim se vrlo uskoro i u Sjenici. Oprema stiže, i koliko god da je bilo potrebe za njom, ta potreba, čini mi se, polako biva zadovoljena. Ipak, potreba za lekarima i drugim medicinskim osobljem je i dalje ogromna, zato što je ogroman broj lekara i medicinskih sestara zaražen. Radi se o desetinama ljudi. Opet, ne znamo tačan broj — pre neki dan smo samo u jednoj objavi čuli za 20 zaraženih lekara i 40 medicinskih sestara, a onda više niko nije pominjao koliko je još lekara zaraženo i obolelo…
Što se tiče Sjenice i Tutina, a naročito Tutina — njima, recimo, osim lekara i medicinskog osoblja, nedostaje i oprema. Pre neki dan smo u Sjenici imali jedan užasan, skandalozan, nedopustiv slučaj… Dva pacijenta sa teškom kliničkom slikom su poslata u Zdravstveni centar Užice, kome Sjenica gravitira po toj nekoj okružnoj podeli — međutim, iz Zdravstvenog centra Užice su ih vratili na lečenje u Sjenicu. Obojica, jedan muškarac od 46 godina, drugi od 59 godina, su odmah sutradan preminuli, zato što u Sjenici nisu imali uslove za njihovo lečenje. Tako da i za to treba neko da odgovara. Trebalo bi pozvati na odgovornost i političare, kao što je u ovom slučaju Rasim Ljajić, koji je izjavio da je to bio, Bože moj, “nesporazum”… Dakle, dva života su izgubljena zbog nesporazuma. “Izvinite”, što kažu u Sjenici danas — “od nesporazuma se ne umire, nego od nemara”. U pitanju je bio svestan ili nesvestan nemar lekara u Zdravstvenom centru Užice.
Ko sve u ovoj situaciji pomaže ugroženom stanovništvu Novog Pazara i Sandžaka?
SB: Mnogi ljudi iz Srbije i inostranstva, maltene iz celog sveta, su poslali pomoć — što u novčanim sredstvima, što u opremi. Dobili smo — i to je danas, naravno, hit tema — finansijsku podršku i od Novaka Đokovića… Takođe je donirano nekoliko ambulantnih kola, od strane različitih ljudi, poznatih i manje poznatih. Adem Ljajić, fudbaler iz Novog Pazara, je Opštoj bolnici poklonio jedna ambulantna kola, a još nekoliko su ih kupili neki ljudi iz dijaspore, iz Nemačke, koji su poreklom odavde. Trenutno očekujemo lekare iz Bosne i Hercegovine i iz Turske, kao i opremu koju će Turska da nam uputi — govori se o nekoj poljskoj bolnici, sa nekoliko stotina ležaja. Sutra očekujemo da nam stigne pomoć koju su Beograđani i Beograđanke donirali preko Srpskog filantropskog foruma. U prikupljanju novca je učestvovao i Fond B92, zatim Trag fondacija, i Ne davimo Beograd takođe… Naravno, moram da pomenem da je celu tu akciju pokrenula naša koleginica i prijateljica Aida Ćorović.
Kako je uopšte došlo do ovakvog razbuktavanja epidemije? Šta je dovelo do ove situacije — ko je kriv, i da li postoji neki događaj koji može da se uzme kao nulta tačka?
SB: Mnogi govore o odgovornosti građana i građanki, i ja mogu da prihvatim da smo svi mi pomalo odgovorni. Međutim, do ovakve situacije ne bi došlo da nije bilo izbora. Mnogi takođe govore i o Bajramu, koji je bio pretprošlog meseca. To je zato što, tokom Bajrama, muslimani i muslimanke obilaze jedni druge — prijatelje, komšije, porodicu… Ipak, bilo je vidno da je tokom ovog Bajrama bilo mnogo manje, neuporedivo manje, takvih poseta. Tako da taj Bajram možda može da bude uzet, ali samo uslovno, kao jedan od događaja koji su doprineli ovoj situaciji… Po mom mišljenju, Bajram je pogoršanju epidemije doprineo vrlo malo, ako uopšte.
{module Oglas 2 – 2020}
Što se mene tiče, krivac su isključivo veliki, veličanstveni, velelepni predizborni skupovi, koje su organizovale sve tri političke opcije ovde u Sandžaku. Dakle, sve tri, još jednom naglašavam. Obično mnogi pominju samo predizborni skup SDP-a Rasima Ljajića, i njegovo već čuveno bacanje u masu — koje je, po meni, bilo ogavno. Mnogi u obzir uzimaju samo taj skup, a ja obavezno pominjem i ta druga dva predizborna skupa, koji su bili podjednako veličanstveni i velelepni. Niko ne može da me ubedi da u ovakvoj situaciji, u sred pandemije, na tako malom prostoru može da se skupi pet, šest ili deset hiljada ljudi, a da ne bude nikakvih loših posledica. Ma koliko to političari i političarke pokušavali da spinuju, i da prebace odgovornost na građane i građanke… Oni se sad iščuđavaju kako smo, eto, neodgovorni, kako idemo u kafiće, kako izlazimo u grad — a ne pominju predizborne skupove, koji su po mom mišljenju apsolutno bili ta glavna inicijalna kapisla za ovakvu situaciju.
Koliko se odgovorno ponašaju verski lideri u ovoj situaciji — na obe strane, i među Srbima i među muslimanima?
SB: Ne ponašaju se. Uopšte se ne ponašaju, ni odgovorno ni neodgovorno… Koliko ja mogu da vidim, religijske institucije i verske zajednice se uopšte ne oglašavaju. Takvo nereagovanje nijedne islamske zajednice, pa ni Srpske pravoslavne crkve, ja ni u kom slučaju ne odobravam. Meni to mnogo, mnogo nedostaje — da tako uticajne institucije, a jesu uticajne, izađu pred svoje vernike, i kažu: “Tako i tako stoje stvari, ponašajte se tako i tako… Poštujte pravila, čuvajte sebe, budite odgovorni prema sebi i drugima.” Mislim da im to ne bi bilo ništa teško, i da ih ništa ne košta da tako nešto kažu, ali nažalost, ja to još uvek nisam čuo ni od koga iz religijskih institucija.
Pre izvesnog vremena je velik publicitet dobila poseta predsednika Vučića Novom Pazaru, kojom prilikom je doneo respiratore — što je, naravno, objavljeno na sva zvona. Kako je ta poseta doživljena u samom Novom Pazaru, i da li je bilo neke realne koristi od nje?
SB: Posetu nisu svi doživeli isto, to je sigurno. Naravno, kod svih normalnih ljudi u gradu je naišla na osudu — kad kažem “normalnih”, mislim na one koji nisu aktivisti i aktivistkinje političkih partija, i nisu ostrašćeni u tom političkom smislu. To je bilo toliko jedno providno predizborno ponašanje našeg dragog predsednika, odnosno, kako to sad moderno kažu “funkcionerska kampanja”. Tako da su predsednika i njegovo donošenje respiratora pozdravljali bukvalno samo oni najaktivniji aktivisti i aktivistkinje iz partije koja je u koaliciji sa SNS-om, i koja sa njim lično blisko sarađuje. Ostali nisu baš blagonaklono gledali na tu posetu, i bili su na neki način i zgroženi takvim ponašanjem… Takvom bahatošću, takvim ponižavanjem ljudi oko sebe. Pazite, da on lekarima objašnjava šta su respiratori, kako se koriste, kako se uključuju, zašto su dobri… Tako da je to izazivalo kod ljudi smeh, ali onaj kiseli smeh. Toliko je morbidno, da čak nije ni smešno. Kao da je iz svog džepa gospodin Aleksandar Vučić izvadio pare, kupio respiratore i doneo ih. Baš nas je počastvovao, što je baš nas u Pazaru izabrao da nam se ukaže, i da nam donese taj vredni poklon, te respiratore — deset statičnih, kliničkih, kako se to već stručno kaže, i tri ova pokretna, je li… A pritom, koliko ja čujem iz bolnice, ti respiratori uopšte ne mogu da budu korišćeni, ili makar neki od njih. To je zato što nisu po standardima koji važe ovde, nego su to neki kineski respiratori, koji su po nekakvim drugim standardima.
Pažnju je skoro privukla još jedna poseta državnog vrha — naravno, mislim na posetu premijerke Ane Brnabić i ministra Lončara. Kako je izgledala sama ta poseta? Šta joj je prethodilo? Pričalo se da su sklanjani bolesnici da ih oni ne vide, da se ne bi potresli…
SB: To je stvarno bio vrhunac bezobrazluka, bahatosti i ponižavanja sopstvenih građana i građanki. Svi smo ovde bili uznemireni, duboko uznemireni, takvim bezobrazlukom premijerke. Ona se ponašala kao neko sa ulice, koga su doveli da lupa šamare ne znam kome… Mogla je makar da odglumi da joj je stalo do toga što ljudi umiru, i da pokaže makar malo empatije prema porodicama koje su izgubile svoje najmilije. Ono zviždanje, oni usklici, i ono skandiranje — to je, u stvari, bio jedan ljudski odgovor na krajnje bezobrazno ponašanje premijerke i ministra Lončara. Ona te ljude, koji su izgubili roditelje, koji su izgubili braću i sestre, a neki od njih i decu, nije udostojila ni toga da im makar izjavi saučešće. Ona ih je odmah i na prvu loptu optužila da su huligani, da su politizovani — a drugi su onda dodali da su narko-dileri i separatisti. To smeće od ljudi, iz smeća koje sebe naziva medijima, kao što su ove televizije sa nacionalnim frekvencijama, kojima ne želim ni da pomenem ime, i kao što su taj šljam, te gnjide iz štampanih medija, čija imena takođe ne želim da spominjem — oni su išli nivo više od te bezobraznice Brnabićke, pa su rekli “narko-dileri”, “separatisti”, ovi, oni… Takvo ponašanje je nedopustivo, ono je skandalozno, i mislim da ne mogu da nađem dovoljno jaku reč da ga osudim.
Da li možemo slušaocima koji su manje upućeni da predstavimo koje su to najznačajnije političke snage u Novom Pazaru?
SB: Mi u ovom delu Srbije imamo tri najznačajnije, najveće političke opcije. Jedna je ona koju sam već pomenuo — SDP, odnosno Socijaldemokratska partija, koju vodi Rasim Ljajić, večiti ministar. Zatim imamo SDA Sandžaka, koju vodi Sulejman Ugljanin, koji je večiti nacionalista, njega mogu tako da opišem… Imamo i treću, SPP — meni to mnogo liči na nekadašnju Službu za platni promet, a možda bi im odgovaralo i to ime — a koja se u stvari zove Stranka pravde i pomirenja. Nju vodi Muamer Zukorlić, koji sebe zove akademikom, a koji je, naravno, akademik samo svoje privatne Bošnjačke akademije nauka i umetnosti, koju je sam napravio.
Što se tiče političke situacije sa te tri političke opcije, SDP Rasima Ljajića i SPP Muamera Zukorlića su na nacionalnom nivou u koaliciji sa SNS-om, odnosno direktno sa Vučićem — pošto, po mom mišljenju SNS baš i ne postoji bez Vučića… SDA Sandžaka na nacionalnom nivou nije u koaliciji sa Vučićem, mada se, prema nekim saznanjima, Sulejman Ugljanin još pred još one prošle izbore i te kako nudio da se uključi, ali je odbijen od strane našeg velikog vođe. Dakle, na nacionalnom nivou je on opozicija, dok su na lokalnom nivou svi na neki način zajedno u koalicijama. Tako u Novom Pazaru, u lokalnoj skupštini, koaliciju čine SDP Rasima Ljajića, koja je na prošlim i ovim izborima uzela najveći broj glasova, i SDA Sandžaka. U Tutinu je SDA Sandžaka do ovih izbora imala apsolutnu većinu, pa su u koaliciju uzimali Srbe, odnosno Srpsku listu, odnosno ove političke partije koje okupljaju najviše Srba… Pa je u Sjenici SDA takođe bila u koaliciji sa nekim, a ovi ovamo sa nekim drugim, tako da je svako sa svakim u nekoj koaliciji — a rezultat svega toga je da mi ovde zapravo ni nemamo opoziciju.
Znači, u Sandžaku je u suštini preslikana situacija sa republičkog nivoa — opozicije nema nigde.
SB: Da, i u Sandžaku je u suštini takva situacija. Pre nekoliko dana smo mi — dakle, organizacije civilnog društva, neki mediji, i pojedini novinari i novinarke — izdali apel, gde smo pozvali sve institucije, sve državne organe, organizacije i službe, da rade svoj posao. Juče smo, zatim, izdali listu zahteva — tri zahteva samo, nije duga lista… Naš prvi zahtev je da Krizni štab svakodnevno obaveštava javnost o stvarnim podacima, o stvarnoj situaciji sa zaraženima, obolelima i preminulima, i o stanju u zdravstvenom sistemu na lokalnom nivou. Drugi zahtev je da svakodnevno prave, objavljuju i ažuriraju spisak potrebnih medicinskih sredstava — aparata, opreme i tako dalje. I treće, pozvali smo sve političke partije da momentalno obustave sve partijske aktivnosti, osim onih koje će doprineti poboljšanju situacije, odnosno borbi protiv bolesti. I odmah su, za divno čudo, povećane zvanične brojke — i obolelih, i zaraženih, i preminulih. Ja ne kažem da je to direktan rezultat našeg apela, i tih naših zahteva, ali mogao bi da bude. Zašto da ne? Potpisale su ga sve najrelevantnije organizacije civilnog društva, i najrelevantniji mediji i novinari iz Pazara.
Kakva je ekonomska situacija u Novom Pazaru i okolini bila pre, a kakva je posle vanrednog stanja?
SB: Pazar nije ni po čemu specifičan u odnosu na druge gradove u Srbiji, to prvo moram da kažem. A sve ovo se jeste odrazilo na ekonomiju, to je sigurno… Ako postoji išta što jeste specifično za Novi Pazar, to je to da naši ljudi odlaze u Tursku po robu, što im je tokom vanrednog stanja, a i sada, otežano, ako i ne onemogućeno. Zatim, naravno, kafići, restorani, kafane… Mi ovde još uvek imamo par tih velikih fabrika džinsa, i naravno da pandemija utiče i na njih, zbog toga što moraju da vode računa o svojim radnicima, koji se sada, na primer, razboljevaju… S druge strane, takođe im je otežano da svoju robu šalju kupcima koji su van Srbije. Bojim se da ćemo posledice po ekonomiju u punom obimu težine videti tek najesen.
(novaekonomija)
