Sandžak / Napustila posao programera, sada gaji krave i nikada se nije pokajala zbog svoje odluke
Nova Varoš – Nije kako je rečeno, već kako je suđeno… Ova stara poslovica najbolje oslikava život pedesettrogodišnje Svetlane Lojaničić, informatičarke iz Nove Varoši, koja je silom prilika napustila najprofitabilniju struku da bi na vrhu planine uzgajala krave i spravljala najbolji zlatarski sir i kajmak.
{module Oglas 2019 – U članku 1}
Od živopisnog gradića Nove Varoši do zaseoka Akmačići vodi dobar asfaltni put, oivičen gustom, smaragdnom četinarskom šumom. Odjednom se izranja na čistinu s koje puca pogled na nestvarno lepe pejzaže Zlatara obasjane zubatim suncem.
Do kuće Svetlaninog svekra, u kojoj živi cela porodica Lojaničić, stiže se makadamom za nekoliko minuta. Prolazimo pored drvenih kuća iz čijih odžaka vijuga dim. Sezona grejanja ovde počinje već u ranu jesen, večeri su hladne a jutra se dočekuju s prozorima prošaranim injem. Planina je to…
U prostranom dvorištu Lojaničićevih puši se kazan, tope se čvarci, iz štale se čuje mukanje krava, oko nogu nam se motaju psi, dva krupna ovčara-mešanca… Na ulazu u skromni, topli dom dočekuju nas miris heljdopite (da, tako se ovde zove pita od heljde) i nasmejani Svetlana i muž joj Marko. A na stolu, prava raskoš, domaća hrana od koje polazi voda na usta: osim pomenute hekljdopite, tu su i pita s čvarcima i krompirom, topli uštipci, čuveni zlatarski sir i mladi kajmak, rumena šunka, ajvar, turšija od paprika punjenih kupusom, slatko od kupina, sočne tulumbe… Sve je to delo vredne domaćice čiji su specijaliteti nadaleko poznati i vrlo traženi.
{module Oglas 2019 – U članku 2}
Nama, ogrezlim u “blagodeti” života u velikom gradu, zvuči neverovatno da je ova žena tek tako napustila unosnu profesiju i svu svoju energiju i volju uložila u održavanje seoskog domaćinstva, što je, kako konstatuje bez trunke žaljenja u glasu, posao koji ne dozvoljava ni jednodnevnu pauzu a kamoli godišnji odmor.
Svetlana je u rodnoj Novoj Varoši završila ekonomsku školu, a potom se otisnula u prestonicu, gde je na Višoj poslovnoj školi upisala informatiku. Studije su joj dobro išle, a pred sam kraj, pozvali su je iz Ineks Napretka, tada najveće novovaroške trgovinske kuće, da im vodi računski centar.
– Ostala su mi još četiri ispita, ali ponuda je bila vrlo primamljiva, velika plata i potpuna samostalnost u radu. Mislila sam da mi neće biti problem da fakultet završim uz rad, pritom je to bila jedinstvena prilika da svoje znanje primenim u praksi – kaže ona. Vratila se u rodnu kuću i – ostala je večiti apsolvent.
U firmi je srela svog Marka, venčali su se 1992, dve godine kasnije rodio im se Zdravko, a onda se do tada lagodan život pretvorio u borbu za goli opstanak. Ratne godine i inflacija učinili su svoje, u Novoj Varoši je sve zamrlo, a nekada moćni Inex Napredak polako je propadao.
– Pune tri godine smo se nadali, odlazili smo na posao iako nismo dobijali platu. Te 1999. firma je otišla u stečaj i suprug i ja praktično smo ostali na ulici. Oberučke sam prihvatila ponudu fabrike trikotaže da pređem kod njih, ali kod njih sam radila samo dve godine. I oni su propali. Tada sam rekla, dosta je bilo, idemo u selo, kupićemo dve krave, od toga ćemo moći normalno da živimo.
Tako je i bilo. Poslednje pare dali su za Plavulju i Šarulju, i preselili se na vrh Zlatara, u stari dom Lojaničićevih kod svekra i svekrve, gde je već stanovao Markov brat s porodicom. Puna kuća čeljadi, ali svi složni i niko besan.
{module Oglas 2019 – U članku 0}
Svetlana se odmah latila posla: nije prošlo dugo, muzla je krave kao da je s njima odrasla, obrađivala baštu, počela da tovi svinje i gaji kokoške. Dovoljno da porodica zdravo jede cele godine, da se napravi domaća zimnica, turšija, ajvar, džem od šljiva, kajsija i šipka… Kod Lojaničića se lepo i popije, jer prave odličnu šljivovicu. No, valjalo je i nešto zaraditi…
– Svekrva me je podučila kako se prave kajmak, sir i kiselo mleko, i uskoro sam pokrenula posao. Kada je čuveni zlatarski sir, koji sam prijavila kao porodični proizvod, proglašen najboljim na Sirijadi u Božetićima, narudžbi je bilo toliko da ih je bilo teško podmiriti. Morali smo da kupimo još jednu kravu – ponosno ističe Svetlana, čiji se vrhunski mlečni proizvodi prodaju širom Srbije.
– Dever radi u „Telebusu” i razvozi sir i kajmak do Priboja, Kraljeva, Beograda… – dodaje ona, napominjući da njene “špecije” imaju poseban šmek verovatno zbog toga što su krave po ceo dan na prirodnoj ispaši, a zimi se hrane senom sa zlatarskih livada. Istera ih na pašu ranom zorom i vraća ih u štalu kad padne mrak.
Pre nekoliko godina, neumorna Svetlana prihvatila se još jednog posla – kuva za goste u obližnjem etno-selu koje je podigao njen rođak. E, tu se, kaže razmahala… Svi, bez izuzetka, obožavaju njenu hranu, a osim u mlečnim delicijama i pitama, uživaju u slatkom kupusu s mesom, pasulju sa suvim rebrima, sarmi, paprikašu od vrganja. O kolačima da ne govorimo, njene štrudle i baklave imaju pravi, starinski ukus, kao da su izronile iz šporeta naših baka.
Da bi sve to postigla, ustaje pre svitanja. Popije kafu, pa pomuze krave i pusti ih na pašu, a onda čisti štalu. Zimi, kad su životinje stalno u zatvorenom, to čini i po nekoliko puta dnevno. Potom mora da se pobrine za ostale životinje, svinje, kokoške, pse i mačke, da bi nakon toga započela pripremanje sira, kajmaka i kiselog mleka. Sledi spravljanje doručka za goste i, ako je sezona, odlazak u baštu, taman do podne kada je vreme za ručak. Posle toga se sprema, pere, čisti, sakuplja seno… I tako iz dana u dan, non stop u pokretu. Muž pomogne koliko može, ali i on radi. Angažovan je u novovaroškoj pilani kad je kampanja, preko leta pronađe neki sezonski posao. Čim nađe vremena, tu je, uz Svetlanu, da joj malo olakša.
Uveče sednu, popiju rakijicu, odgledaju ponešto na televiziji, proćaskaju preko vibera sa jedincem Zdravkom koji živi u Čačku, gde studira agronomiju. A onda, na spavanje.
– Naporan je ovo život, ali prija mi. Ovde nema stresa. živimo na svežem vazduhu, okruženi prelepom prirodom, to su sasvim dovoljni razlozi da nikad ne poželim da se vratim na staro. Već sam zaboravila kako to izgleda kada satima sediš buljeći u monitor, sada sam na kompjuteru samo ponekad, odem na fejsbuk da vidim šta ima novo, i to je sve – kaže Svetlana Lojaničić.
GZS/Blic žena
