Potresna životna priča žene koju je majka porijeklom iz Srbije još kao bebu stavila u torbu i zafrljačila u rijeku BEZ KAJANJA
Neke životne priče slušaju se sa knedlom u grlu i nevericom koja provejava sa svakom rečju. Upravo takva priča prati Zoricu Štrbac. koju je majka, Srpkinja na privremenom radu u Nemačkoj, svega nedelju dana nakon porođaja stavila u torbu i bacila u reku. Na Zoričinu sreću, spasilo ju je grmlje, a potom i slučajni prolaznici.
Zoričina priča počinje 3. avgusta 1969. godine u 03.57 časova u bolnici u Augsburgu, gde se njena biološka majka, srpska gastarbajterka koja je krila trudnoću, porodila. Kako je ispričala za nemačke medije, prošlo je nedelju dana od rođenja do odluke da se otarase ćerke.
Doktori i sestre, koji su videli da nije spremna da podiže sama bebu, budući da ništa nije spremila za nju, nudili su joj pomoć. Međutim, odbila je i napustila bolnicu.
-Osoblje klinike joj je ponudilo da ostane tamo. Nije bila pripremljena za dete, čak nije imala ni kompletić za bebu. – ispričala je Zorica pore tri godine u intervjuu za nemački “Bild”
Pogledajte video
Umesto da detetu olakša život i prihvati pomoć, Zoričina majka se odlučila za horor scenario. Rešila je da svoju bebu od osam dana, stavi u torbu i da je baci u reku Lek.
-Bacila me je kao đubre. Torba je pala dva metra niz obalu reke Lek, ali nije upala u vodu. Grmlje me je spasilo – rekla je ona.
Ipak, sudbina je za nju imala druge planove. Nakon što je dva sata torba stajala u grmlju, naišli su Nemci, majka Regina Reidser i sin koji su je pronašli, čuvši kako se plače zatvorena u torbi. Kada su prišli videli su da su insekti i bube već prekrili torbu.
Brzom akcijom policije, nesavesna majka je uhapšena. Nakon što je provela u zatvoru godinu dana, izjavila je kako se kaje zbog počinjenog. To joj je bila olakšavajuća okolnost, a sa izlaskom je ponovo dobila Zoricu na staranje.
Istinu saznala tek kada je odrasla
Sa majkom je provela vreme sve do svoje treće godine, kada ju je uzeo otac. Za svoju životnu priču, saznala je tek kasnije preko nemačke štampe.
Tokom puberteta, zbog čitave priče, trpela je brojne uvrede od strane vršnjaka.
- Govorili su mi da sam ionako smeće i pošto me nije želela ni majka, ne žele me ni oni. U pubertetu sam se osećala suvišnom, pitala sam se zašto sam uopšte i preživela – rekla je ona u emotivnom razgovoru za “Blid”.
Kroz glavu joj je godinama prolazilo isto pitanje – zašto.
-Zašto je mama htela da me se reši? Šta sam morala da uradim da je nateram da to uradi? Bilo je užasno videti drugu decu srećnu što ih roditelji grle. Ova žena me je koštala toliko pitanja i energije tokom mog života. To je bio pokušaj ubistva! -prisećala s eona svojih preispitivanja.
Dolazak u Srbiju
Na sva ta pitanja, konačno je rešila 2003. godine da pronađe odgovor i to od strane osobe koja ju je rodila. Putem medija u Srbiji, uspela je da dođe do majke. To je bio prvi i poslednji put da su pričale. Nažalost, odgovor nije dobila.
-
- godine pronašla sam je preko oglasa novina u Srbiji i otišla sam tamo. Našle smo se lice u lice posle toliko godina. “U šta buljiš, zar me ne prepoznaješ?” pitala me je na srpskom. To je bio poslednji put da sam srela majku – rekla je Zorica, dodajući da odgovor zašto je pokušala da je se reši na takav način, od majke do danas nije dobila.
Nakon toga, Zorica je rešila da je više nikada ne traži.
- Ona za mene više ne postoji – kratko je rekla ona u intervjuu za “Blid” pre tri godine.
Detelina sa četiri lista za spasiteljku
Danas ona živi u Nemačkoj, gde ima porodicu, poluisestru, zeta i sestričinu. Kao jedan od najemotivnijih delova intervjua, izdvaja se i njen susret sa Reginom Riedser koja joj je spasila život.
Tom prilikom, obe su se jako grlile i plakale i to na mestu gde je decenijama unazad sve počelo, na obali reke Lek.. Zorica je za svoju spasiteljku spremila i poklon – uramljenu detelinu sa četiri lista, koju je, kao je rekla, sama ubrala.
Izvor:Blic
