“Osećao se miris prašine i tijela, čula se kuknjava… Srce ti se steže pri pomisli da je neko ŽIV ZAKOPAN”: Spasioci iz Srbije o STRAHOTAMA IZ TURSKE
Dokle god im je pogled dobacivao, na sve četiri strane, oko njih su bile ruševine – gomile betona, amrature, cigle, crepa, nameštaja. Pored je stajao očajni narod i čekao da neko izvuče njihove najmilije, bilo žive ili mrtve.
Petorica užičkih vatrogasaca-spasioca pamtiće doveka osam dana provedenih u Turskoj, u gradu Hataj nadomak granice sa Sirojom, području koje je zadesio strahovit zemljotres. Delo u kome su učestvovali je nesumnjivo herojsko, jer su i sami rizikovali žive glave, mada oni na sve samo skromno kažu: „Radili smo svoj posao“.
Na zadatku koji se, kažu u svojoj ispovesti za „Blic“, u karijeri ode jednom ili nijednom, nagledali su se svakakvih strahota. Najcrnje od svega – mrtvih ljudi.
Istog dana kada je dve države podogio zemljotres, prva ekipa spasilaca iz Srbije krenula je put Turske. U njoj je bio Radomir Raško Smiljanić, šef smene u Vatrogasno-spasilačkom bataljonu Užice koji se zaputio kao oficir za vezu.
– Hataj je grad veličine Novog Sada i nalazi se u regionu u kom se sudaraju evropska i azijska tektonska ploča. Naš zadatak je bio da pripremimo dolazak ekipa iz Srbije koje su krenule sutradan. Formirali smo kamp kraj fudbalskog stadiona sa čije druge strane je bilo prihvatilište sa izbeglice – prenosi Smiljanić.
Stotinama kilometara pre Hataja, priča on, ukazivali su se porušeni gradovi, ljudi na ulicama, mašine, saniteti, helikopteri, vozila pogrebnih službi.
Narednog dana, 7. februara, ka Turskoj su se, kao deo srpske vatrogasno-spasilačke ekipe zaputili i Užičani Aleksandar Karadarević, Dejan Matović, Nemanja Penezić i Milan Sinđić.
– U područje zahvaćeno zemljotresom stigli smo u noćnim satima. Prvi prizor koji koji je dočarao posledice nepogode bio je požar u gradu Iskenderunu, gorela je luka. Većina saobraćajnica je bila u prekidu, pa smo sa magistrale morali da se vratimo na autoput. Ispred nas je bila nepregledna kolona svakakvih vozila. Četrdeset kilometara od Iskenderuna do Hataja prešli smo za četiri sata – priča Nemanja Penezić.
Sledećeg dana oko podne izašli su na zadatak. Dejan Matović kaže da je tek tada shvatio prave razmere katastofe. Snimci i fotografije koje je do tada video putem medija dočaravali su tek deo onoga što je spasioce čekalo na terenu.
Na svakih 10-15 metara, pored do juče višespratnih zgrada koje su se urušile kao kula od karata i pretvorile u gomile šuta stajali su ljudi. Ložili su vatru, skupljali su smeće, plastiku, gumu, delove polomljenog nameštaja samo da se ugreju. Čekali su da neko naiđe i iz ruševina izvuče njihove najrođenije – kaže Matović.
Građevinske mašine igrale su glavnu ulogu u spasavanju. Bez njih je, pričaju užički vatrogasci, mogla samo da se vrši površna potraga.
U vazduhu se se osećali prašina i neprijatni mirisi beživotnih tela. Čuli su se kuknjava ljudi, buka mašina, sirene saniteta. Tlo pod nogama skoro pa neprestano podrhtavalo je od novih zemljotresa.
S obzirom da je prvi zemljotres bio rano ujutru, mnogi nisu imali nikakve šanse da se izvuku jer potres ih je zadesio dok su još spavali. Mrtve smo – i mlade, i stare i decu – zaticali pored predmeta koji su ličili na krevete. Dok smo tragali za majkom i bebom ispod prvo smo pronašli spavaću sobu, u njoj orman, a ispod njega automobil. Sav materijal od koga su bile izgrađene zgrade od šest-sedam spratova, i svo pokućstvo iz stanova, ležalo je na gomili visokoj kao objekat od jednog-dva sprata – seća se Aleksandar Karadarević.
Nadomak kampa srpskih spasilaca bile su stacionirane njihove kolege iz Velike Britanije, Omana, Kine, Bahreina, Italije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Francuske, Vijetnama, Meksika… Kažu užički vatrogasci da je među njima vladalo zajedništvo.
Mi smo jedini imali vatrogasno vozilo sa rezervoarom za vodu, a Britanci su imali tuševe. Koristeći jedno i drugo imali smo uslove da se se okupamo u toplom. Problem je bila voda jer je zemljotres pokidao vodovodnu mrežu. Našom snalažljivošću pronašli smo izvor 20 kilometara daleko i vodom snabdevali spasioce iz drugih država – kaže Milan Sinđić.
Ne možeš da odmaraš kada je možda pod ruševinama neko živ
Vatrogasci-spasioci navikli su da s poslom završavaju kada završe i akciju. U Turskoj to nije bio slučaj. Ovde, priča Radomir Smiljanić, nije bilo kraja.
– Prosto, ne možeš da odeš da odmaraš kada te kopka pomisao da ispod ruševina leži neko živ kome treba tvoja pomoć, ko neće izdržati ako ga sada ne lociraš i izvučeš. Radili smo i do dva sata po ponoći. U trenucima kada je bilo koji zvuk nagoveštavao da se radi o vapaju čoveka zatrpanog u ruševinama sve mašine su se gasile, svaka priča je prestajala kako bi se uverili da li i odakle dopire glas – govori Radomir Smiljanić.
Užičani su samostalno iz ruševina izvukli jednu živu ženu koja je bila zatrpana više od 100 sati i locirali dvoje preživelih. To im je, navode, bio podstrek da još agilnije nastave potragu, ulilo dodatnu nadu da će dopreti do još nekoga ko je čekao spasioce.
Srce ti se steže od pomisli da je neko sam u mraku, živ zakopan…
– Srce se stezalo od same pomisli da sam u mraku, živ zakopan pod ruševinama, neko leži i nada se da će ga pre pacova naći psi tragači i senzori uređaja, da se nada da će napukla greda izdržati udare teške mehanizacije i sačuvati statiku privremenog groba dok ne dođe ruka spasa – pričali su sagovornici „Blica“.
U Turskoj su, nastavljaju, poštovali običaje države pogođene zemljotresom, a tamošnji narod je cenio pomoć koja je stigla izdaleka. Zahvalnost se osećala na svakom metru.
Jednom od članova srpskog tima stigla je vest od supruge da mu se sin igra – poobarao je stolice na patos i iz „ruševina“ vadio igračke.
– Turska će neizbrisivo ostati urezana u naša sećanja. Stekli smo dragoceno iskustvo koje ćemo prenositi našim kolegama. Način kojim se oslobađamo od stresa je priča o uspešnom spasavanju ljudi, korisnim stvarima koje smo odradili, druženju. Strahote koje smo doživeli među sobom ne spominjemo – preneli su užički vatrogasci-spasioci.
Izvor:Blic
