Mirsad je odrastao u selu i maltretirali su ga tokom celog školovanja – a onda je celoj Srbiji pokazao ŠTA ZNAČI INAT
Retko kada ćete u Srbiji čuti da neko stiže da radi dva, tri posla – da mu nije teško i da se u svakom oseća kao svoj na svome. Kada čujete da takav život vodi jedan 20-godišnjak, onda takva priča odiše inspiracijom, upornošću i ogromnim trudom. Mirsad Ibrić svakog dana ustaje kao osoba koja ima zanimanja: muzičar i glumac, ali duboko u sebi želi da radi još jedan posao.
{module Oglas 2 – 2020}
“Prvenstveno sam se bavio muzikom i uopšte nisam razmišljao o glumi jer su u osnovnoj školi nastavnici potiskivali moj talenat stavljajući druge u prvi plan, nikad nisam imao prostora da pokažem ono što zaista umem. Tek kada sam pomislio da možda nisam dobar u tome, desio se presek – raskinuo sam sa devojkom sa kojom sam bio duže vreme”, priča 20-godišnji momak iz sela Donji Drenovac.
Kako kaže, imao je lepo detinjstvo. Odrastao je na selu u okruženju većinske zajednice što nije puno uticalo na njega, s obzirom na to da u njegovom selu nema puno obrazovanih ljudi od kojih bi mogao da čuje nešto pametno. Čak se nije ni družio toliko sa svojim vršnjacima jer ih nisu privlačile iste stvari. Od malih nogu je shvatio da želi nešto više od svog života.
{module Oglas 1 – 2020}
“Ja sam voleo da slušam priče svog starog komšije o mom pradedi Dobrivoju Ibriću, prvog prokupačkog gimnazijalca, tadašnjeg člana Saveza komunista. Voleo sam da slušam o njegovim podvizima u Drugom svetskom ratu i o boemskom životu”, priča Mirsad.
Reklo bi se da Mirsad nije doživljavao neprijatnosti koje neretko doživljavaju romska deca u period odrastanja, međutim… Prvi susret sa diskriminacijom doživeo je već u prvom razredu, tada je primetio da ga učiteljica odvaja od druge dece. Kada se požalio roditeljima, njegov otac je morao lično da reaguje i piše tadašnjem ministru prosvete. Mirsad je kasnije izgradio svoj svet u kome je postao imun na prozivke i čarke, ali čini se da je najviše naučio iz prvog ljubavnog kraha.
{module Oglas 0 – 2020}
“U srednjoj školi zabavljao sam se sa jednom devojkom. Bilo je to najlepših godinu dana mog života, ali zbog reakcije njenih roditelja na saznanje da se zabavljamo, ona je dobila sankcije, nismo se viđali ni čuli. S obzirom na to da je imala ozbiljnih zdravstvenih problema nisam hteo da se iznova nervira svaki dan, pa smo morali da prestanemo… O tome biste bukvalno mogli napisati ceo članak, ali to sada nije tema”, kaže mladić.
Baš u tom periodu njegov život počinje u pravom smeru. U srednjoj školi počeo je da se bavi muzikom, da pravi matrice za poznate produkcijske kuće, ali i piše predstave. Kako sam kaže, prvi put je u pozorište ušao ne kao glumac, već kao producent. Međutim, pošto su srednjoskolci radili predstavu, nisu znali kako da izvedu neke od scena pa je Mirsad sišao da im pokaže kako bi to trebalo da izgleda. Njegov britki um i talenat primetio je glumac Narodnog pozorišta u Leskovcu, Nenad Mitrović. Predložio mu je da ode u Beograd i od tada počinje njegova glumačka karijera.
“Sve je išlo usput, prvo pozorište pa rad sa Stefanom Arsenijevićem, pa sa Draganom Bjeloglićem. Tu sam naučio mnogo što šta od njih, počevši od kadriranja do nameštanja svetla, pravljenja dublova i slično. Sve to sam iskoristio za svoj film “U raljama droge”, s obzirom na to da sam već radio predstave o narkomaniji. Skoro svi u gradu su podržali taj projekat, ali ne kao grad nego kao pojedinci, vlasnici kafana, diskoteka, za jednu scenu nam je čak trebao i sanduk pa nam je jedna pogrebna oprama dala sanduk i prateću opremu”, priča momak koji ima samo 20 godina i već jedan film iza sebe.
Mirsad trenutno zarađuje od muzike i glume, ali kako i sam kaže, voleo bi da radi u svojoj struci jer je završio Srednju medicinsku u Leskovcu, da ima siguran posao u svojoj zemlji i svom gradu. Redovno se prijavljuje na konkurse i ostaje mu samo da čeka.
Za razliku od mnogo starijih i iskusnijih koji se “guše” u obavezama, Mirsad stiže da odradi sve. Oblači se u retro fazonu, numizmatičar je, skuplja staru odeću i zanima ga sve što je povezano sa Drugim svetskim ratom. Ipak, on tvrdi da je njegov najveći hobi da nasmeje ljude jer je to, citiram: “Neopisiva sreća u današnje vreme”.
“Naisao sam na ljude koji me nisu ukljucivali u neke svoj planove jer su se plašili da ću zauzeti njihovu poziciju ili da ću to mnogo bolje odraditi i time ugroziti njihov položaj, što mi nikada nije bio cilj. Meni fakultet nije potreban jer bih sa njim bio zdravstveni slučaj a ne radnik, i ništa od ovoga ne bih ostvario. Za sada ne znam šta ću raditi u budućnosti, ali sigurno znam da ću biti dobra osoba i da ću na svaki mogući način pomagati ljudima”, zaključio je Mirsad, momak inspiracija.
Izvor:Blic/Foto:Blic
