ISPOVEST JEDNOG GASTARBAJTERA – “Svaki put kad dođem u Srbiju, moja zemlja me DOČEKA BIČEM”
Ljubav prema svojoj zemlji, prema svojoj Srbiji i prema svojoj deci je nedeljiva. Ona nam je rođenjem usađena i prati nas čitavog života. Mnogi su toga svesni, imaju sreću da su i pritom srećni. Ima i takvih koji umru boreći se protiv toga poput kuge. Takvi nikada nisu imali u svojim srcima ni državu ni decu.
Najveću ljubav prema svojoj državi imaju gastarbajteri. Njihova ljubav počiva na prošlosti, vezana je za uspomene koje ma kakve bile uvek izgledaju kao čarobni cvet, najlepši na svetu. Gastarbajteri žive rasuti po celom svetu. Telom u tuđini, a dušom u svojoj zemlji.
Danju rade kao ludi, padaju umorni u postelju, zatvaraju oči i atomskom brzinom lete u mislima u svoju zemlju, u svoju prošlost. Niko bolje od njih ne poznaje svoju zemlju. Svaku kuću, svako drvo, svaki izlazak sunca ukradu oni od nje i ponesu u tuđinu.
Čuvaju oni svoju zemlju u tuđini, kao svoje dete i ne daju da padne trun na nju. Bore se za nju, pričaju strancima kako je to najlepša i najpravednija zemlja. Čuvaju ljubomorno pare za nju. Sve što mogu kriju od tuđe zemlje, strpaju u novčanik i nose svojoj majci zemlji. Mnogi od tih gastarbajtera sazidali su više kuća, nikada ne živeći u njima, ali uvek ponosni i čekajući neko daleko sutra. Decu su naučili svom jeziku, hrane ih istorijom i pričama o Marku Kraljeviću. Vode ih u crkve i ovde i tamo, napajaju decu ljubavlju prema svojoj zemlji, a mržnjom prema zemlji u kojoj žive i rade. Osakatili su svoju decu, a da to nisu ni primetili, pocepali su ih kao što su i oni sami bili.
E tu gastarbajteri, jedanput ili dvaput godišnje krenu sa svojom decom i svojim teško ušteđenim parama i svojim krpama, a neretko i šerpama u svoju maticu da grade kuće, obiđu porodicu, da pomomognu kome god mogu… krenu na svoj famozni godišnji odmor. Budu oni u svojoj zemlji.
Dođu zdravi, a vrate se nazad bolesni. Znate li zašto? Zato što ih njihova zemlja dočeka bičem. Počne da ih tuče već na carini, pa na putevima, stignu oni tako sa packama u svoj raj, a tu ih sačeka borba sa našom trulom i prema njima uvek neprijateljski orjentisanom birokratijom.
Vuče ih ta birokratija ponekad za uvo, ponekad za nos, podseća ih da su gastarbajteri, nekad čak i da su izdajice. Nekad im izdaju neko uverenje, dozvolu, a nekad im kažu “DOĐI SUTRA”, što znači iduće godine i tako opet sve ispočetka. Sve se to vrti u krug, zaljubljeni gastarbajteri ništa ne vide ili sebe ubeđuju da to nisu videli. Njima je važno da im dete slučajno ne oseti da u Srbiji nešto nije u redu, pa ga ili ostavljaju kod kuće, ili kod babe ili tetke. Ako nema kome, gastarbajter ga povede sa sobom ali mu stavlja ruke na oči kako ništa ne bi videlo i stalno mu ponavlja “VIDIŠ KAKO JE NAŠA ZEMLJA LEPA”.
Uvek kaže naša zemlja, a ne naš narod, a dete nije glupo, vidi ono više no što se misli, vidi i ćuti. Vraća se razočarano nazad, ali krv nije voda, virus je u njemu i ono opet voli svoju zemlju kao što su to činili i njegovi otac i majka. Godišnji odmor se privodi kraju, snaga nestaje, novčanik se prazni, ko ima sreće vraća se celim kolima.
Dosta ih ima koji se vrate bez kola, jer im budu ukradena. Ide taj gastarbajter posustalo nazad, uvređen, ranjen, ali vremena za lečenje ima dosta do sledećeg dolaska. I opet mu na jeziku pliva rečenica:
“Moja zemlja je najbolja i najlepša na svetu!”
Pitam se gde ima toliko snage i ljubavi kao kod gastarbajtera. Zato kažem ovoj našoj Srbiji i ljudima u njoj: Čuvajte i volite gastarbajtere. Primajte ih raširenih ruku, jer njih ima dosta i oni za ovu zemlju mogu da urade mnogo više nego što vi mislite. Ne terajte ih jer imaju šta da daju, Ljubav i novac, zar to nije dovoljno? (Blic)
AUTOR: GORDANA POPOVIĆ, čitalac “Blica”
